Klima na Antarktiku

Klima na Antarktiku se smatra najsurovijom na Zemlji. Srednja letnja temperatura iznosi —30 °C, a srednja zimska je oko —70 °C. Apsolutni minimum izmeren je u stanici Vostok i iznosi —89,2 °C. U istočnom delu Antarktika je stalno visok vazdušni pritisak, sa malo vetra i oblačnosti, dok je u zapadnom delu klima malo blaža. Padavine su svedene na minimum, pa je tako godišnji prosek oko 10 milimetara.

Insolacija je koncentrisana na letnju, a radijacija na zimsku polovinu godine. Zbog velikog izračivanja toplote u toku duge polarne zime, tle je jako prohlađeno i zamrznuto. Prolećno zagrevanje je neznatno zbog male visine Sunca iznad horizonta, a najveći deo toplote troši se na otapanje snega i leda. Godišnja sumarna radijacija je 460 KJ/kg. Ipak je godišnji radijacioni bilans negativan zbog velikog oboda koji dostiže 80%-90%. Zato je temperatura vazduha stalno ispod 0 °C. Stalno održavanje negativnih temperatura čini Antarktik najhladnijim kontinentom na Zemlji. Ledeni pokrivač je glavni uzrok ne samo ravnomernog toka temperature preko godine nego i njenih konstantno negativnih vrednosti. Pol hladnoće na Antarktiku je u julu gde izoterma od –45 °C zahvata prostranu oblast sa prečnikom oko 1000 km. Međutim, i zimi i leti su podjednako niske temperature, s tim da su izrazito niske temperature češće zimi i po tome se razlikuju ova dva godišnja doba.

Zima na Antarktiku nije toliko hladna kao na Arktiku. Srednja temperatura vazduha zimi (april-oktobar) iznosi između -18 °C i -36 °C. Međutim, apsolutni godišnji minimumi temperatura su učestaliji u odnosu na Arktik. Tako su 1958. godine sovjetski meteorolozi na naučno-istraživačkoj stanici „Pionirskaja“ izmerili temperaturu vazduha od -87,5 °C, a 2010. godine -94 °C, što je apsolutno najniža izmerena temperatura vazduha na Zemlji. Leti (decembar-februar) srednje temperature vazduha su ispod nule. Jedino u severnim delovima Grejamove zemlje ona dostiže 2 °C. U Kitovom zalivu, za vreme najtoplijeg meseca, decembra, temperatura vazduha raste do -6 °C, a na platou blizu Južnog pola -20 °C.

U jesen i zimi na Antarktiku je često meridijansko strujanje vazduha. Tada cikloni prodiru duboko u unutrašnjost kontinenta. Maritimne vazdušne mase zadržavaju se tada iznad ulegnuća na inlandajsu. Dolazak vlažnog vazduha ka kontinentu zbiva se na visini od 3-4 km, dok u najnižim slojevima atmosfere u suprotnom pravcu nastaje kompenzaciono kretanje vazduha.

Vetrovi utiču na temperaturni režim Antarktika. Kada vetar počne da duva, temperature vazduha rastu jer tada dolazi do mešanja prizemnog hladnijeg i višeg toplijeg vazduha, čije razlike ka severnim obalama mogu iznose 15 °C. Ruski naučnici su zapazili da je toplije na severnim obalama onda kada se sa visokih planina i platoa spuštaju vetrovi, zbog toga što se vazdušne mase pri spuštanju adijabatski zagrevaju. Ali čim prestanu vetrovi, onda hladan vazduh stagnira neposredno iznad površine. Jaki mrazevi teže se podnose od olujnih vetrova. Iznad tog hladnog vazduha stratifikuje se topliji i time se nastaje inverzno kretanje. Debljina inverzionog sloja vazduha iznosi 1.000-1.500 m.

Snažni vetrovi, 90 m/s, redovna su pojava na Antarktiku, što je posledica inlandajsa i velike nadmorske visine kontinenta. Međutim, još uvek nije dovoljno jasno zašto su vetrovi iznenadni. Naime, posle potpune tišine, u roku od nekoliko minuta dune izrazito jak vetar koji traje nekoliko časova ili nedeljama. Pri takvom vremenu, pokrenuti sneg u tolikoj meri zamrači horizont da se nikakav predmet ne vidi ni na nekoliko metara udaljenosti. Ponekad brzina vetra premašuje Boforovu skalu, jer prelazi 200 km/h. Takvi vetrovi naročito su česti u Adelinoj zemlji. Ako je tada čovek okrenut ka vetru, ne može da padne jer ga vetar održava u potpuno nagnutom položaj. Pri takvom vremenu članovi ekspedicija mogu da se kreću oko svojih naučno-istraživačkih stanica samo ako su čvrsto vezani konopcima.

S obzirom da je u polarni oblastima isparavanje neznatno zbog niskih temperatura vazduha, u njima se povećava vazdušni pritisak pa zato tamo ređe dopiru vlažniji vetrovi iz nižih geografskih širina. Zbog toga su polarne oblasti siromašne padavinama. Na Antarktiku se godišnje izluči 80-600 mm padavina i to u obliku snega. Prosečna visina padavina za ceo kontinent iznosi samo 177 mm godišnje. U perifernim delovima kontinenta godišnja količina padavina iznosi 200-400 mm, a u Rosovoj zemlji oko 190 mm. Maksimum padavina u zapadnom delu je u jesen (mart-april), a u istočnoj i u priobalnom zimi (maj-oktobar). Snežna granica je na nivou mora. Zato je došlo do formiranja ledenog pokrivača preko svih delova kontinenta u kojima reljef nije ograničavajući faktor. Klima i led čine da je Antarktik najbeživotnija oblast na Zemlji. To posebno važi za unutrašnjost kontinenta. On je istovremeno najzdraviji kontinent na kome nema bacila i na kome čovek ne može dobiti grip, zapaljenje pluća i slično. Po Emanuelu de Martonu, Antarktik pripada polarnom H klimatu.

Vidi još

• Hladna klima
• Polarna klima
• Subpolarna klima