Kožuharstvo u Srbiji

Kožuharstvo u Srbiji je jedan od starih zanata kojim su se bavili kožuhari ili ćurčije, koji su izrađivali zimske odevne predmete od kože i krzna — ćurak ili kožuh i grudnjak, šubare, opaklije (do zemlje duge kapute), i bundi. U svom razvojnom periodu kožuharstvo u Srbiji i okoline dostiže vrhunac od 1885 do 1912 godine, kada s povećanjem fabričnih proizvoda i industrijske robe na tržištu počinje da opada. U tome svom periodu razvoja, procvata i opadanja kožuharski zanat je bio važan i uticajan ekonomski faktor u Srbiji.

Studenički tipik u kome se u 13. veku navodi da su kaluđeri nosili kožuh

Istorija

U Minhenskom psaltiru iz 14. veka u sceni oranje, orač je ogrnut ogromnim kožuhom.

Kožuharstvo u Srbiji imalo je svoj najviši uspon oko 1912 godine i delom posle Prvog svetskog rata. Od toga vremena zanat postepeno opada. Na tržište Srbije se sliva strana roba, zanatlije dolaze iz Austrije i konkurišu boljim kvalitetom. Takođe u to vreme srodni zanati se počinju mešati i prelaziliti svoju nadležnost i svaki želi da izrađuje ono što ima bolju prođu kod kupaca. Ove promene su se jako odražavalo na kožuharski i ćurčiski zanatu Srbiji.

Potražnja kožuha između dva svetsk rata sve više se smanjuje, zbog sve veće zamene sa suknenim i fabričkim haljecima. Ali pored svega toga kožuharima širom Srbije ostaju verni potrošači kko iz sela tako i grada, jer se kožuh i dalje zadržao u praktičnoj upotrebi kao važan haljetak, samo mu je izrada uprošćenija.

Za vreme Drugog svetskog rrata kožuhari rade bele kožuhe — „fizovane", zupčane s „podmetom od hartije u boji zbog nedostatka kože. Cela izrada je samo spreda duž filindžira. Ovako se radi dugo i posle oslobođenja Srbije, kad se kožusi veoma malo izrađuju zbog racionirane raspodele i potrošnje kože. Kožusi se rade samo od donesenog materijala sve do 1952 godine, kad je u SFR Jugoslaviji ponovo dozvoljen otkup koža.

Danas se bojeni kožusi ukrašavaju mnogo manje nego do Drugog svetskog rata. U okolini Negotina se rade „jabučice" a u Požarevcu i okolini crna grana s tiršetom, kaiši i krzno, dok je od banatskih kožuha ostalo samo „fizovanje".

Kožuharske radnje

Zanatske kožuharske radnje ili „dućani" — bili su niski, s drvenim ćepencima sa dva odeljenja, opremljena potrebnim priborom, alatom i posudama za štavljenje kože:

Prvo odeljenje

Prvo odeljenje služilo je za krojenje kože, slaganje gotove robe i prodavaju. Ovo odeljenje je bilo bogato sa „lagerskom" robom, koja je slagana na rafovima gotovih šubara i kožuha.

Alat

U prvom odeljenju, radionice za krojenje i šivenje kožuha, korišćen je ovaj alat:

• makaze, igle, naprstak,
• šabloni (za krojenje),
• „krevet" — tezga za krojenje i sedenje pri radu,
• nisko sedalo od dasaka, koji je obično prekoputa tezge za krojenje.
• rafovi za smeštaj kalupa,

Drugo odeljenje

Drugo odeljenje (koje je obično iz dvorišta), služilo je kao radionica, u kojoj se koža „učinjala“ — prerađivala.

Alat

U ovom delu radionice korišćen je sledeći altat i sudovi za štavljenje kože:

• drvena kaca za kiseljenje kože,
• drvena stupa s gvozdenim tučkom za tucanje dudove gljive (za bojenje),
• „kalafar ili kosa za „lešenje" koža (upotrebljavan do 1900 godine),
• „gripka" za skidanje „mesine" s koža
• „teglić“ za tegljenje-istezanje štavljenih koža.

Radna snaga

U kožuharskoj radionici zanat su obavljali majstor, kalfa, mlađi kalfa (,,,kalfić“) i šegrti. Ponekad je u jednnoj radnji bio još poneki majstor. Onda bi se on, za razliku od glavnog majstora, zvao i po imenu, („majstor Jovo“ , „majstor Nikola" itd), a glavni samo sa „majstore"

Šegrtska služba je trajala dve godine. Dečaci su uzimani većinom sa sela; do 1900 godine šegrt je nazivan „čirak“ . Za šegrte su dolazila obično siromašnija deca da bi ona ksnije kao zanatlije pomagali svoju porodicu. Pazilo se da dete koje se uzima na zanat bude što krupnije i jače. Nekad je šegrt uziman bez osnovne škole, ali posle 1900 godine šegrt je morao da ima osnovnu školu.

Nabavka kože

Kože za preradu kožuhari su kupovali od varoških i seoskih kasapa (mesara), a bilo je u Srbiji i nekoliko trgovaca kožom. Ranije, dok je Negotin bio u sastavu Vidinskog pašaluka, kože su deljene majstorrima jednom godišnje u Vidinu. Bio je običaj da se svi kožuhari sastanu u Vidinu i da svaki majstor izjavi koliko mu je koža potrebo za rad. Odredila bi se dva-tri majstora i poslala u Bukurešt da zakupe na klanici sve jagnjeće kože. U Bukurešt su kože soljene, sušene na suncu, pakovane i slate u Vidin, gde su deljene majstorima prema potrebi.

Prerada kože

Čišćenje koža od mesa

Kožuhar je bio veoma vešt u pripremi i štavljenju koža. Koža za štavu priprana je na taj način što se najpre čistila od mesine (zaostalog mesa na koži posle klanja) pomoću gripke, male ručne alatke od savijenog gvožđa s drvenom drškom. Ova se alatka upotrebljava od 1900 godine. Do tada se upotreblljavao „kalafar", kovana kosa, postavljena vertikalno na drvenu klupu na kojoj se sedelo i po oštroj strani kose prevlačila koža s mesom. Kad se sa kože skine zaostalo meso, koža se posipa smesom od gipsa i brašna (u podjednakoj razmeri) i ponovo vraća na struganje.

Nakon ovog postupka kože klasiraju. Lepe, bele kože odvajaju se za „beli rad“ (jer su najbelje) i od njih se prave najbolji kožusi i šubare.

Lešenje i štavljenje koža

Sledeća radnja je „lešenje“ (skidanje poslednjeg sloja mesa) ksža koje su stajale u vodi dva do tri dana, pa se dobro operu, ocede i stavljaju u štavu, koja se priprema od vode, soli. mekinja i projinog brašna. Za štavljenje jedne kože uzima se 100 grama soli i 250 grama mekinja. U osoljenu vodu zamače se svaka koža, previjena na naličje tako da vuna bude okrenuta unutra, a spoljna strana kože se „osoli“ tricama od pšeničnog brašna pomešanim s projinim brašnom. Štavi se nad kacom u kojoj su ukrštene mengele (sl. 27) dve duge motke, tako da koža stoji na vrhu kace. Na njih se slažu kože. Kad se završi „solenje“ , s vrha se uzimaju dve tri kože, savijaju u trubu i slažu u kacu. Tako se radi redom dok se sve kože ne saviju i ne stave u vodu. Tako složene u kaci ostaju 24 časa, posle čega počinje mešanje koža dva puta dnevno za 14 dana. Kad se kože izvade iz štave, prostiru se po travi da se suše gako da strugana, odnosvo štavljena strana bude okrenuta suncu. Osušene kože se sutradan prskaju štavom i tegle preko „teglića“ (vrsta sečiva od sekire usađenog u drvetu sa oštricom okrenutom u gore).

Čukanje koža

„Čukanje“ koža je šibanje koža tankim prutićem pomoću koga se s runa otresa prah od štave dok je koža pričvršćena u drvenom ramu — mengelama. Ovo je posao šegrta, ali ako je u pitanju „beli rad“, onda runo se prska vodom iz usta a prutićem se udara po drugoj strani. Koža se previje napola tako da runo bude okrenuto gore i tako savijena iznosi na sunce. Pošto svaka koža ima tri sloja, to se ovako priređene kože ponovo strižu gripkom da bi se skinuo prvi eloj, pod kojim je „lice“ (drugi sloj kože). Iza drugog sloja je treći sloj kože, koji je vrlo tanak i drži vunu. Posle ovog čišćenja kože se odvajaju za bojenje.

Bojenje koža

Bojenje kože vršeno je na različite načine pa se tako u:

• Negotinskoj Krajini koža bojila dudovom pečurkom ili pečurkom od oraha.
• Požarevcu i okolini koža se bojila i pečurkom od bresta i jabuke.

Pečurke kojih je imalo najviše u okolini Đevđelije, tošile su se samo u Negotinu, Požarevacu i Beograd mesečno, do pred Prvi svetski rat, i do 1.500 kg.

Da bi se obojilo 100 komada koža potrebno je 5 kg suve pečurke koja se prvo tuvcala u drvenoj stupi pa se zatim kuvala. Od dužine kuvanja zavisio je ton boje (ako se pečurka duže kuva, dobija se boja zatvorenosmeđa, a ako se manje kuva, dobija se svetlija boja.

Prilikom bojenja pečurkom mnogi kožuhari dodaju zelenu galicu i njome regulišu boju. Za tamnije smeđu boju stavlja se u „čorbu“ pečurke više, a za svetliju boju manje zelene galice.

Nakon bojenja vlažne kože bacaju se na konopac da se suše, ali se vodi računa da ih ne obasja sunce.. Posle sušenja kože se ponovo tegle preko teglića, a gripkom, koja je obavijena sargijom. skida se višak boje s njih. Za taj posao pričvrste se kože u mengele, drveni ram koji se obično drži ispod strehe u dvorištu.

Vidi još

• Kožuh
• Ćurčija

Literatura

• Kosta Jovanović: Negotinska Krajina i Ključ — Srpski Etnografski Zbornik 29 (Beograd 1940),
• Udruženje Timočana: Timočka Krajina (Beograd, 1928), 9
• Milivoj Savić: Naša industrija, zanati i trgovina VI, Sarajevo 1928, 6 1928, 28