Koktelski kišobran

Koktelski kišobran predstavlja kišobran ili suncobran minijaturnih dimenzija, napravljen od papira, kartona i čačkalice, a korišćen u svrhe ukrašavanja i dekorisanja hrane i pića, prvenstveno koktela i deserta. Za razliku od punopravnih kišobrana i suncobrana, oni za koktele imaju pretežno estetski značaj. Zaštita od Sunčevog zračenja koju ovaj predmet pruža ledu u piću simboličnog je značaja.

Kokteli sa raznobojnim kišobranima

Opšte odlike

Koktelski kišobran pravi se od papira, prethodno obojenog u neku boju ili sa karakterističnim dezenom. To je deo koji zamenjuje vodootporno platno pravih uređaja. Metalnu ili plastičnu šipku u ovom slučaju zamenjuje čačkalica ili neko drugo meko drvo. Isti je slučaj sa rasklopivim žicama. Vrhovi žica, odnosno čačkalica u slučaju koktelskih kišobrana, obloženi su plastikom, odnosno kartonom. Kako bi se sprečilo spontano zatvaranje, na čačkalicu koja predstavlja osovinu stavlja se plastični zaštitni prsten, što čini mehaniku prisutnu kod industrijskih primeraka.

Mehanika kišobrana, crveno-ružičasti prsten koji širi i skuplja papir

Kišobrančići su raznobojni i šareni, što, iako je najčešće dovoljno dobar ukras za pića i desetre, nije nužno i jedini. Neke od mogućnosti za dodatno poboljšavanje doživljaja prilikom upotrebe istih jesu i probadanje parčadi ananasa ili drugog tropskog voća kroz osovinsku čačkalicu ili pak oblikovanje kišobrana makazama tako da poprime drugi izgled, nasuprot uobičajenog kružnog. Na internetu su dostupne besplatne šare koje se mogu odštampati, dok nije isključeno ni ručno iscrtavanje svakog ukrasa posebno. U slučaju kućnih poseta, različite boje, oblici ili šare mogu pomoći u razlikovanju koja čaša pripada kome.

Inovativnost

Kao i u slučaju drugih predmeta od drveta i malih dimenzija, i koktelski kišobrani nisu redak predmet interesovanja kolekcionara, hobista i učitelja. Sem za ukrašavanje hrane i pića, mogu se koristiti u razne druge svrhe, kao što su pravljenje lampi, venaca i drugih kreativnih predmeta. Stilista Dejvid Folveger je u sklopu raklamne kampanje za drveni ormar kišobrančićima za piće oblepio zid jedne sobe.

Lični koktelski kišobrani laki su za pravljenje. Potrebno je imati željeni papir (obojen, ukrašen i slično), makaze, lepak i čačkalicu. Papir se makazama iseče u oblik kruga. Zatim se po sistemu torte iseče osmina kruga. Novonastale ivice se primaknu i zalepe lepkom, dok će zbog fizičkih osobina papir sam preći u konusni oblik. Nakon sušenja lepka, vrh kupe se probuši čačkalicom i kišobrančić je spreman. Razlika ručno rađenih i industrijskih kišobrana sastoji se u tome što prvi nemaju drvene „žice“, te se ne mogu kontrolisati njihova otvorenost. Umesto lepka, prihvatljiva je i lepljiva traka.

Istorija

„Trejder Viks“, prvi zastupnik kišobrančića na tržištu

Popularizacijom barova u Sjedinjenim Američkim Državama, koji su od svog osnivanja privlačili veliki broj mušterija, razvile su se i barmenske veštine. Uz to se stvorila i potreba za ukrašavanjem pića. Na prvom mestu bila je slamčica, a kasnije su se razvili i kišobrančići. Prva zabeležena upotreba ovog predmeta u dekorativne svrhe zabeležena je 1932. u sanfranciskanskom restoranu „Trejder Viks“ vlasnika Viktora Bergerona.

Ipak, ovo nije prva upotreba koktelskih kišobrana, jer sam Begeron tvrdi da je ideju preuzeo od Dona Bičkombera, osnivača tiki restorana, barova i klubova. Ubrzo nakon prve upotrebe, kišobrančići su smatrani „veoma egzotičnim“, što je karakteristika uobičajena za izume sa američke zapadne obale tog vremena. Moglo bi se reći da su bili statusni simbol. Stoga pojedini autori smatraju da su u dvadeset i prvom prerasli u kliše.

Međutim, uprkos označavanjima ovog predmeta kao kliše nakon toliko godina, prva asocijacija na njega i danas jeste polinežanska (tiki) kultura, ali i obrnuto. Tako su kišobrančići maltene neizostavni deo koktela ovog stila, kao što su majtaj, zombi, uragan, bičkomber, ramraner i svizl. Od čudnih dešavanja u vezi sa industrijskim artiklima ove vrste, avgusta 2007. zabeležena je žalba kupca koji je u kupljenim koktelskim kišobranima iz britanskog Teska našao isečke iz kineskih novina. Tako je na internetu krenula da kruži priča o tome da se isti prave od recikliranih istočnoazijskih novina. Mada podatak nije lažan, treba napomenuti da nisu sami artikli ti koji se prave od recikliranih novina, već zgužvani isečci služe kao potpora mehaničkoj strukturi i, ukoliko kupac ne rasklopi kišobrančić, oni nisu vidljivi niti dolaze u kontakt sa spoljašnjošću.