Konfesija (lat. Confessio) znači da nešto veruješ, ispovedaš i priznaješ.[1]

Ruska ikona -Tajna ispovesti

Četiri osnovne religije Hrišćanstvo, Islam, Judaizam i Budizam izgubile su u velikoj meri svoj nekadašnji uticaj pojavom sekularnog društva. Protestantizam je svoj pravni status jednakosti sa velikim nekadašnjim državnim religijama izborio borbom protiv Rimske crkve. Augzburška konfesija (lat. Confessio Augustana) je bio protestanstki dokument kojim su oni objavili svoja verska učenja i stavove. Evangelistička crkva je u istoriji dobila status državne crkve u Engleskoj. Druge verske podgrupe koje nikada nisu u istoriji imale državu iza sebe nazivamo denominacijama i sektama. Denominacije i sekte koje su se pojavile posle reformacije nikada nisu imale pripadnost jednom narodu i naciji. S obzirom da se uglavnom poistovećuje vera i nacija, oni se uglavnom posmatraju kao antinacionalni element. Da nije sekularnih društava prava bi im bila u velikoj meri ugrožena, ali danas, međutim, oni imaju slobode i priličan uticaj na državu i društvo.

Konfesija ili veroispovest ne mora biti povezana ni sa jednom verskom strankom. Ona se ne ograničava na tradicionalne veroispovesti niti na veroispovesti i ubeđenja s institucionalnim karakteristikama.[2] Ona je mnogo širi pojam od tradicionalne prakse. Ona ne samo što se može ostvariti u zajednici sa drugima “javno”, i u krugu onih sa kojima se deli veroispovest, već se može ispovedati i “nasamo”, i “privatno”.[3] [4]

Kakav mora biti zakonski odnos države prema konfesijama uredi

Država je obavezna da ostane neutralna i nepristrasna.[5][6] Ovde je ulog očuvanje pluralizma i normalnog funkcionisanja demokratije, čija je jedna od osnovnih karakteristika mogućnost koju pruža za razrešenje problema države putem dijaloga, bez oslanjanja na prinudu, čak i kada su ti problemi neprijatni. Sledi da uloga vlasti u takvim okolnostima nije da ukloni izvor napetosti eliminisanjem pluralizma već da osigura da suprotstavljene grupe tolerišu jedna drugu, čak i u slučajevima kada vode poreklo od iste grupe.

Pravo na promenu konfesije uredi

Čovek ima pravo zamene svoje postojeće veroispovesti[7] ili ubeđenja drugim ili usvajanjem ateističkih gledišta, kao i pravo ostajanje pri svojoj veroispovesti ili ubeđenju. [8] Konfesija se može prenositi poučavanjem, bez kojeg bi, štaviše sloboda promene vere ili uverenja, obuhvaćena slobodom veroispovesti, verovatno ostala mrtvo slovo na papiru. Iz slobode veroispovesti proističe zabrana prinude koja bi nanela štetu pravu pridržavanja i prihvatanja veroispovesti ili ubeđenja, uključujući upotrebu ili pretnju fizičkom silom ili krivičnim sankcijama radi primoravanja vernika ili ne-vernika da ostanu privrženi svojim verskim ubeđenjima i konfesijama, da se odreknu svoje veroispovesti ili da se preobrate.

Izražavanje svojih stavova preko spoljnjih obeležja i oblika ponašanja uredi

Konfesija se obično izražava kroz posebna pravila ishrane, nošenje posebne odeće ili kapa i korišćenje posebnog jezika koji se uobičajeno govori u dotičnoj grupi. Izražavati ubeđenje prema tradicionalnim institucijama znači pripadati zajednici koja ima objekat za vršenje bogosluženja, upotrebljavati obredne predmete i isticanje simbola, kao i obeležavanje praznika i neradnih dana.

Izvori uredi

  1. ^ -(jezik: srpski) - Definicija konfesije[mrtva veza]
  2. ^ - (jezik: srpski) - ZAKON O CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA
  3. ^ „Sloboda veroispovesti” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 27. 03. 2014. 
  4. ^ - (jezik: srpski) - Sloboda zbora i dogovora ili zastrašivanja?
  5. ^ - (jezik: srpski) - ZAKON O ZABRANI DISKRIMINACIJE
  6. ^ - (jezik: srpski) -CRKVA I DRŽAVA
  7. ^ - (jezik: srpski) - Kako promeniti veroispovest u Srbiji?
  8. ^ - (jezik: srpski) -Ateizam nije bauk

Spoljašnji izvori uredi