Kopljanička kara

Kopljanička kara (engl. Pike square, nem. Gevierthaufe), poznata i kao bataljon ipi puna kara, zbijena pravougaona formacija pešadije naoružane kopljima i helebardama. Ovu formaciju prvi su razvili i primenjivali Švajcarci od početka 14. veka i uspešno su je koristili protiv vitezova u Burgundskim ratovima (1474-1477). Po ugledu na Švajcarce, ovakve formacije usvojile su još i nemačka (landsknehti) i španska pešadije, koje su dominirale na evropskim bojištima sve do sredine 16. veka.

Švajcarska kopljanička kara u bici kod Sempaha 1386. godine.

Karakteristke

Švajcarski pešaci postrojavali su se za borbu u zbijene formacije sa istim brojem boraca po frontu i po dubini. To daje pravougaone formacije veće dubine nego širine, jer su otstojanja između vrsta uvek veća nego rastojanja između redova. U osnovi to su starogermanski postroji koje su Rimljani nazivali klinovima. To su ujedno i borbeni postroji koji se najlakše formiraju iz marševskog poretka. Prve i zadnje vrste i krajnji redovi tih zbijenih tela bili su naoružani kopljima, a unutrašnji helebardama. Jedino su kopljanici imali šlem i oklop, pošto su bili prvi na udaru, a koplja su bila veoma dugačka, kao kod starih Makedonaca, kako bi ih više vrsta i redova boraca moglo isturiti pred front. Koplja su tako štrčala sa svih strana, da su Švajcarci taj svoj borbeni poredak opravdano nazivali jež.

Švajcarski postroji mogli su primiti veliki broj ljudi. U njima 10.000 boraca - što je za ono vreme bilo veoma mnogo - imaju samo 100 ljudi po frontu i 100 po dubini, što prostorno iznosi 100 sa 150 ili najviše 200 metara. Ukoliko je takva formacija veća, utoliko se teže razbija. Ipak, nije bilo preporučljivo staviti sve raspoložive snage u jednu gomilu, pošto ju je neprijatelj lako mogao paralizovati. Bolji se efekat postizao kombinacijom više takvih grupa (nem. Haufen), koje su međusobno sadejstvovale. Kod Švajcaraca ih je bilo najčešće tri: prednja, glavna (nem. Gevalthaufe) i zadnja skupina. Ali nisu postavljane jedna za drugom, niti u istoj visini po frontu, nego stepenasto. U bici kod Morgartena (1315) bile su samo dve grupe, kod Laupena (1339) i treća koja se rasturila u početku borbe. Svaka veća grupa formirala je svoju prethodnicu - izgubljene momke (nem. verlorene Knechte, fr. enfants perdus).

U planinskim krajevima Švajcarske nema mogućnosti za razvijanje širokih borbenih formacija, kakva je bila antička falanga. Duboki strojevi Švajcaraca bili su zgodniji za njihov teren, ali i za odbranu od oklopnih konjanika, njihovih glavnih neprijatelja. U svojim četvrtastim strojevima, zaobljenim na uglovima, Švajcarci su uspešno odbijali napade teške konjice, pri čemu su glavni teret nosili kopljanici. U napadu i protivnapadu oni su takođe udarali prvi na čelu udarne mase, a kada je neprijatelj bio pokoleban ili odbačen, stupali su u akciju i helebardisti, koji nisu imali ni oklopa ni šlema.

Iako se borbene formacije Švajcaraca u 14. i 15. veku nazivaju kopljaničkim karama, većina boraca zapravo je bila naoružana helebardama (odnos kopalja i helebardi bio je otprilike 1:3), a manji deo boraca bio je naoružan samostrelima (15-20%), a od sredine 15. veka i arkebuzama (1-5%). Strelci su dejstvovali pred frontom, na bokovima ili u pozadini. Kada bi bili potisnuti, sklanjali su se u masu.

Koplja su postala dominantno oružje pešadije tek krajem 15. veka: u Italijanskim ratovima tri četvrtine švajcarskih pešaka bile su naoružane kopljima, a samo jedna četvrtina helebardama. Iako je kopljanička kara bila izvrsna formacija za borbu protiv konjice, bila je veoma nezgodna za borbu protiv neprijateljske pešadije u istom takvom stroju. Ovaj problem rešili su Španci povećanjem broja strelaca u formaciji (sa jedne desetine na jednu polovinu boraca), tako da su njihove kare (poznate pod imenom tercio) postale sposobne za borbu i protiv pešadije (arkebuziri) i protiv konjice (kopljanici).