Википедија

Korisnik:Zvёzdnый ogonь/pesak

< Корисник:Звёздный огонь

Krivični populizam, ili Kazneni populizam (engl. Penal populism)[1] predstavlja političko-društveni proces tokom koga se glavne političke partije i političari nadmeću u "strogosti prema kriminalu", obećavajući pojednostavljena rešenja za suzbijanje kriminaliteta koja će se svideti što većem broju ljudi.[2] Najčešće je povezan sa javnim mišljenjem da je kriminal van kontrole, te ima tendenciju ispoljavanja tokom predizbornih kampanja, kada političari iznose program oštre kaznene politike koja bi podrazumevala smeštanje okrivljenih u zatvor i pre presude, kao i duže zatvorske kazne.

Krivični populizam obično izaziva razočarenje kod jednog dela društva kao što su žrtve zločina i njihovi zastupnici, koji veruju da su izostavljeni ili jednostavno zaboravljeni zbog sudskih postupaka koji se pretežno usmeravaju na okrivljene kao manje vredne članove društva,[3] Krivični populizam vodi ka krivičnopravnoj politici koja se kreira više sa svrhom osvajanja glasova, a manje da suzbije kriminal ili promoviše pravdu.

Poreklo termina uredi

Po mišljenju profesora Džona Prata, kriminologa sa Univerziteta Viktorija u Velingtonu i međunarodnih stručnjaka za krivično pravo, izvorni koncept zadat je radom ser Entonija Botomsa, kriminologa sa Univerziteta u Kembridžu, koji je 1993. godine [4] osmislio termin krivičnog populizma i označio ga jednim od četiri glavna uticajna faktora na savremeno krivično pravo.[5] Krivični populizam je proces koji zanemaruje ili umanjuje značaj mišljenja kriminologa, iskusnih pravnih praktičara i penologa, te umesto toga ističe kako zastupa stav "naroda" o potrebi da se zločini kažnjavaju strožije.[6]

Postoje teorije da je kazneni populizam uticao na represivnost krivičnih zakona u više zemalja kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo,[7] Kanada za vreme mandata premijera Stivena Harpera[8], te Sjedinjene Države tokom Rata protiv droge.[9] Oživljavanje kaznenog populizma tokom ranog 21. veka dovelo je do talasa populizma koji se iz oblasti penologije prelio i u svakodnevno društvo. Ovaj pomak od kaznenog prema političkom populizmu izazvala su dva međupovezana faktora: udar svetske finansijske krize iz 2008. godine i masovni društveni pokreti širom sveta.[10]

Termin se promenio u "krivični populizam" kada je profesor Džulijan V. Roberts sa Univerziteta u Oksfordu izneo tvrdnju da "krivični populisti omogućavaju izbornu prednost politike nad efikasnošću kažnjavanja".

U Francuskoj je ovaj koncept popularizovao sudija Denis Salas, sudija i univerzitetski profesor, koji termin kaznenog populizma razrađuje i dalje definiše kao diskurs tobože saosećajan prema žrtvama, a koji prelazi u optuživanje ustanova koje nisu u stanju odgovoriti na njihov gnev, te služi izvrtanju pojma pravde.[11] Salas kaže da je u Francuskoj krivični populizam doveo do inflacije propisa sa nerealnim ili utopijskim ciljem u vidu društva u kome ne postoji nikakav rizik. Istakao je da su mnogi od novih krivičnih propisa primljeni sa odobrenjem, što pre može biti povezano sa njihovim uticanjem na javno mnjenje, a manje sa stvarnom efikasnošću na polju suzbijanja kriminaliteta.

U Srbiji su o krivičnom populizmu pisali Zoran Stojanović[12] i Đorđe Ignjatović[13], a i sudija dr Miodrag Majić istakao se kao veliki njegov protivnik.

Teorije odvraćanja uredi

Osnovni pozivi na strožiji pristup kriminalu proističu iz pouzdavanja u teoriju odvraćanja kao opšte svrhe kažnjavanja: što se strožija kazna izrekne konkretnom učiniocu, manja će biti verovatnoća da će drugi počiniti isti zločin.[14]

Verovanje u teoriju odvraćanja podrazumeva i verovanje u sposobnost potencijalnih prestupnika da prave racionalne izbore. Teorija racionalnog izbora tvrdi da pojedinac pravi listu razloga "za" i "protiv" pre nego što preduzme bilo koju radnju, uključujući i izvršenje zločina, te da strožija kazna, u sadejstvom sa procenom verovatnoće da budu uhvaćeni, stvara kod potencijalnih učinilaca više razloga "protiv" koji racionalnu osobu inače efikasnije odvraćaju od vršenja krivičnih dela.

Međutim dokazi upućuju da pooštravanje propisane kazne nema isti zastrašujući efekat na kriminal kao što ga ima povećanje izvesnosti kažnjavanja.[15] Pooštravanje kazne imaće manji uticaj na ljude koji ne veruju da će zbog svojih postupaka biti uhapšeni. Primera radi, ukoliko je potencijalni učinilac potpuno siguran da neće biti uhvaćen, njemu je nevažno da li je za krivično delo propisana zatvorska kazna od dve, ili kazna od dvadeset godina. Još manje uticaja ima samo povećavanje relativnog maksimuma kazne za pojedino krivično delo - na primer, ukoliko bi za neko delo umesto kazne zatvora od 1 do 5 godina bila propisana kazna od 1 do 10.[16]

Studija dr Pola Gendroa (engl. Paul Gendreau), kanadskog kriminologa, prikazuje rezultate pedeset različitih studija efekta zastrašivanja kod zatvorske populacije od 336.052 osuđenika. U izveštaju se navodi da nijedna od analiza nije dovela do dokaza o tome da zatvorske kazne smanjuju recidivizam.[17]

Uspon pokreta žrtava uredi

Do 1960-ih, krivični postupak u zapadnim zemljama uključivao je samo dve strane - državu i okrivljene. Uspon pokreta žrtava u drugoj polovini dvadesetog veka uključio je u postupak i oštećene, koji su do tada bili zanemarivani. U početku su grupe pružale podršku i savetovanje žrtvama zločina, a država je počela da obezbeđuje finansijsku nadoknadu i obeštećenje, kao i savetodavne službe. Kako je pokret postajao sve organizovaniji, stavovi grupa žrtava postali su institucionalizovani kroz niz mehanizama, kao što su uzimanje u obzir izjave oštećenog prilikom odlučivanja o vrsti i visini kazne, zastupanje interesa oštećenog pri odlučivanju o puštanju osuđenog na uslovni otpust, te obaveza objavljivanja podataka od javnog značaja kako je ustanovljena Meganinim zakonom u vezi izvršilaca seksualnih delikata.[18]

Pojedine grupe, kao što su kanadska "Ujedinjeni građani za bezbednost i pravdu", "Pravda za sve" u Sjedinjenim Državama i "Trust za razumno kažnjavanje" na Novom Zelandu često su bile oštre i bučne, iako njihovi portparoli predstavljaju manjinu oštećenih, najčešće u senzacionalnim slučajevima ubistava. Takve grupe više se oslanjaju na populističke pozive na "zdrav razum" nego na dokaze, istraživanja i analize, što ih čini privlačnim za sve rašireniji senzacionalistički pristup medija.[19]

Uloga medija uredi

Uloga medija je ključna u oblikovanju svesti o stepenu kriminaliteta u društvu i promovisanju populističkih ideja. Naročito u anglosaksonskim državama, tabloidi imaju običaj da se usredsređuju na priče o nasilnim zločinima, naročito kada u njima postoje jezive ili neobične okolnosti, gde bi tipičan primer bila medijska pažnja data ubicama desetogodišnjeg Džejmsa Baldžera. Na Novom Zelandu, slična pažnja bila je godinama posvećivana Bejliju Kurarikiju Mlađem, zbog učešća koje je kao dvanaestogodišnjak imao u ubistvu Majkla Čoja, na smrt pretučenog 2001. godine dok je dostavljao picu.[20]

Po mišljenju profesora Prata, porastao je uticaj niza lobističkih i drugih, reakcionarnih grupa na politiku novozelandske vlade, nauštrb uticaja liberalnih struktura i "krivičnopravnog establišmenta", što je za posledicu imalo uvećanje broja izrečenih zatvorskih kazni i pogoršanje uslova u zatvorima. Ukazuje pritom na ulogu novih tehnologija, uključujući socijalne medije i način saopštavanja koji je između informacije i zabave, a vesti čini podložnim pojednostavljenim i populističkim objašnjenjima, uz izostanak detaljnijih analiza i naizgled nerazumljivih mišljenja akademaca i stručnjaka.[21]

Stvaranje straha od kriminala uredi

Mediji omogućavaju zabrinutim građanima da pristupe slikama kriminalnih događaja, slikama počinioca i žrtve, kao i motivima i senzacionalnim pojedinostima dela, čemu doprinose međusobna komunikacija i i društvene mreže. Strah se može javiti ako se pojedinac poistoveti sa žrtvom ili pronađe sličnosti između žrtvinog i sopstvenog okruženja, kada se slika uopštenog rizika menja, konkretizuje i pretvara u brigu o sopstvenoj sigurnosti.[22] Mediji ponekad izveštavaju o strahu i kriminalu u okviru

  1. ^ Ignjatović, Đorđe (2017). Kaznena reakcija u Srbiji, VII deo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-708-1. 
  2. ^ Pratt, John; Clark, Marie (2005). „Penal populism in New Zealand”. en:Punishment and Society. 7 (3): 303—322. doi:10.1177/1462474505053831. 
  3. ^ Bartlett, Tess (jun 2009). The Power of Penal Populism: Public Influences on Penal and Sentencing Policy from 1999 to 2008 (PDF) (Teza). School of Social and Cultural Studies, Victoria University of Wellington. str. 9. Pristupljeno 30. 6. 2012. 
  4. ^ Karen Gelb (2014). Penal Populism, Sentencing Councils and Sentencing Policy. Routledge. str. 3. ISBN 9781317821847. 
  5. ^ John Pratt (2007). Penal Populism. Taylor & Francis. str. 2. ISBN 9781134173297. 
  6. ^ David Garland, What’s Wrong with Penal Populism? Politics, the Public, and Criminological Expertise, Asian Journal of Criminology volume 16, pages257–277 (2021)
  7. ^ David A. Green (2012). When Children Kill Children: Penal Populism and Political Culture. Oxford University Press. str. 220. ISBN 978-0-19-162976-1. 
  8. ^ Kelly, James, & Kate Puddister. “Criminal Justice Policy during the Harper Era: Private Member’s Bills, Penal Populism, and the Criminal Code of Canada.” Canadian Journal of Law and Society / La Revue Canadienne Droit et Société 32, no. 3 (2017): 391-415. DOI: 10.1017/cls.2017.25
  9. ^ Julian V. Roberts, Loretta J. Stalans, David Indermaur, Mike Hough (2002). Penal Populism and Public Opinion: Lessons from Five Countries. University of Oxford Press. str. 197. ISBN 978-0-19-028577-7. 
  10. ^ John Pratt & Michelle Miao (2017). „Penal Populism: The End of Reason”. The Chinese University of Hong Kong Faculty of Law Research Paper No. 2017-02, 9 (13) Nova Criminis 71-105 (2017). SSRN 2903819  . 
  11. ^ „« En prenant parti pour les victimes, Sarkozy dévoie la justice »”. L'Obs (na jeziku: francuski). 2012-01-21. Pristupljeno 2023-04-24. 
  12. ^ Stojanović, Zoran (2016). Politika suzbijanja kriminaliteta. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-671-8. 
  13. ^ Ignjatović, Đorđe (2017). Kaznena reakcija u Srbiji, VII deo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-708-1. 
  14. ^ Deterrence Theory, John Dilulio, p 236
  15. ^ Wright, Valerie (novembar 2010). Deterrence in Criminal Justice Evaluating: Certainty vs. Severity of Punishment (PDF). Vašington: The Sentencing Project. 
  16. ^ Stojanović, Zoran (2016). Politika suzbijanja kriminaliteta. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-7630-671-8. 
  17. ^ Gendreau, P, Goggin, C, Cullen FT, The effects of prison sentences on recidivism, User Report: Office of the Solicitor General, Canada, 1999, p24.
  18. ^ Penal Populism and Public Opinion: Lessons from Five Countries. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2015)(Book Review) Australian and New Zealand Journal of Criminology 1 August 2003
  19. ^ The Power of Penal Populism: Public Influences on Penal and Sentencing Policy from 1999 to 2008, Tess Bartlett, Victoria University of Wellington, June 2009, p 16.
  20. ^ Kim Workman, Politics and Punitiveness - Overcoming the criminal justice dilemma http://www.rethinking.org.nz/assets/Media%20and%20Crime/Politics%20and%20Punitiveness%20.pdf
  21. ^ John Pratt, When penal populism stops: legitimacy, scandal and the power to punish in New Zealand, Australian and New Zealand Journal of Criminology, December 1, 2008. http://www.highbeam.com/doc/1G1-190794149.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. maj 2016)
  22. ^ Winkel, F. W. & Vrij, A. (1990). Fear of crime and mass media crime reports: Testing similarity hypotheses. International Review of Victimology, 1, 251-265.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Звёздный_огонь/песак&oldid=25698485”