Википедија

Korisnik:GagicJovan01/pesak

Naučni rasizam, često ga zovemo i biološki rasizam, je pseudonaučno verovanje da postoje empirijski dokazi koji podržavaju ili opravdavaju rasizam, rasnu inferiornost ili rasnu superiornost.[1][2] Naučni rasizam je bio uobičajen od početka druge polovine novog veka (17-ti vek) pa sve do kraja drugog svetskog rata, od kada se naučni rasizam osuđuje i suzbija na nivou međunarodne zajednice. Pod naučnim rasizmom se podrazumeva izučavanje ljudske rase, podela istih na podrase i pripisuje fizičke i kognitivne osobine određenim grupama ljudi, konstruisanjem takozvanih rasnih teorija[3].

Naučni rasizam pogrešno tumači i krivi antropološku sliku (naročito fizičku antropologiju), antropometriju, evolucionu biologiju i ostale discipline i pseudodiscipline. Predlažu antropološke tipologijekoje podržavaju klasifikaciju ljudskih populacija u fizički konkretne klase, od kojih se za neke može tvrditi da poseduju bolje osobine (kako fizičke tako kognitivne). Posebno se isticao u evropskim i američkim spisima iz 19-tog i 20-tog veka.[4]

Nakon završetka drugog svetskog rata, nakon formiranja međunarodnih organa (ujedinjene nacije,unesko...), naučni rasizam je okarakterisan kao mitološki i pseudonaučni čime je formalno osuđen. Od formiranja rezolucije, sve države članice ujedinjenih nacija, sprovode politiku suzbijanja naučnog rasizma. Od tog momenta, razvoj ljudske evolucione genetike i fizičke antropologije doveo je do novog konsenzusa među antropolozima da su ljudske rase društveno-politički fenomen a ne biološki.[5][6]

Termin naučni rasizam se obično koristi kao pogrdni naziv u sklopu modernih teorija, poput onih u knjizi "The Bell Curve" (1994), gde se opisuje inteligencija i klasna struktura u američkom društvu. Kritičari ovakvih dela tvrde da takvi radovi nameću rasističke zaključke a koje nisu naučno dokazani.[7]

Pre drugog svetskog rata

uredi

Počeci naučnog rasizma

uredi

Tokom doba prosvetiteljstva (1650 - 1780), teorije porekla čoveka (da su svi nastali od jednog i da čovečanstvo ne deli zajedničkog pretka) su postale popularne, iako će se sistematizovati tek u 19-om veku.

Neki od najznačajnijih prosvetitelja i filozofa su:

Fransua Bernji je napisao esej (1684), gde deli čovečanstvo u takozvane rase.[8] Dok se naučnik Robert Bojl koji je proučavao rase, smatrao da svaki čovek potiče od jednog čoveka (monogeneza).[9] Zolog Karl fon Line se istakao kao neko ko je studioznije proučavao rase, usput objavljujući brojna dela na ovu temu. Artur Šopenhauer je imao radikalniji nastup time što je davao bolje ocene beloj rasi, stavljajući istu iznad ostalih rasa.

Rasne teorije i fizička antropologija

uredi

Naučna klasifikacija koju je uspostavio Karl fon Line, je neophodna za svaku klasifikaciju ljudske rase. U devetnaestom veku javljaju se teorije koje ističu da je zapadnoevropska kultura vrhunac ljudske socio-kulturne evolucije. Hrišćanska biblija je tumačena da se sankcioniše ropstvo. Međutim mnogi pisci su krivili tumačenje, gurajući ideju da su crnci stvoreni inferiorni, i tako najpogodniji za ropstvo.[10]

  • Artur Gobine (1816 - 1882) francuski aristokrata, poznat po eseju "Esej o nejednakosti među ljudima" gde je predložio podelu čovečanstva na tri ljudske rase: crnce , belce i žute ljude. Tvrdio je da je bela rasa superiorna po inteligenciji, monopolu i lepoti.[11]
  • Čarls Darvin (1809 - 1882) geolog i biolog, čiji su pogledi na rase bili tema mnogih diskusija i dabata. Džekson i Vejdmen tvrde da on nije bio potvrđeni rasista, međutim tvrdio je da postoje razlike između rasa koje se mogu rangirati hijerarhijski. [12][13][14]
  • Ernst Hekel (1834 - 1919) zoolog i naturalista, je izučavao i usavršavao doktrinu evolutivne poligeneze. Hekel je podelio čovečanstvo na deset rasa, od kojih je kavkaska bila hijerarhijski najviša dok su niže bile osuđene na izumiranje. Hekel je takođe poredio crnce sa „četvororučnim” majmunima, dok su belci najcivilizovaniji. [15][16]

Kraniometrija i fizička antropologija

uredi
Glavni članak: Fizička antropologija
  • Holandski naučnik Petrus Kamper (1722-1789), je jedan od prvih kraniometrijskih teoretičara, koristio je kraniometriju (merenje unutrašnjosti lobanje) da naučno opravda rasne razlike. Godine 1770 je došao do merenja inteligencije između muškaraca preko uglova lica. Uglovi lica su se formirali tako pto su se crtale dve linije: horizontalna linija od nozdrve do ušiju i druga linija od ispupčenja na gornjoj vilici do ispupčenja na čelu. Kamperova kraniometrija je pokazala da su antičke statue (Grčko-rimski ideal) imale ugao od 90 stepeni, belci ugao od 80 stepeni, crnci 70 stepeni i orangutan je imao ugao od 58 stepeni. Tako je Kamper zasnovao rasnu biološku hijerarhiju za čovečanstvo. Ovakva naučna istraživanja su nastavili naučnik Etjen Žofroa Sent Iler i antropolog Pol Broka.
  • Semjuel Džordž Morton (1799-1851) - Američki antropolog: Skupljao je lobanje širom sveta i izvodio je klasifikacione šeme. Tvrdio je da može proceniti inteligenciju na osnovu veličine mozga (zapremine unutrašnjeg dela lobanje).[17]
  • Džozaja Klark Not (1804-1873) - Američki hirurg i antropolog: proširio je Mortonove ideje u knjizi „Tipovi čovečanstva” (1854), gde je tvrdio da Mortonove ideje podržavaju koncept poligenizma (ideju da čovečanstvo ima deskretne genetske pretke, odnosno da su rase evolucionarno nesrodne). Isto tako je bio suzdržan sa tom idejom zato što bi izazvao teološke izazove hrišćanskom mitu

Ideološke primene naučnog rasizma

uredi

Nordizam

uredi
  • Džozef Deniker je uveo koncept poznat kao La Race nordique (nordijska rasa) u polje rasističke teorije. Ovo je bio širok deskriptor za rasnu grupu koju je kasnije američki eugeničar Medison Grant (1865–1937) predstavio kao pokretačku snagu civilizacije belog sveta. Grant je usvojio Riplijev model da se evropska populacija sastoji od tri rase, ali mu se nije dopao izraz „Tevtonci“. Stoga je Denikerovu La Race nordique transliterirao kao „Nordijsku rasu” i postavio je na vrh izmišljene rasne hijerarhije zasnovane na njegovoj sopstvenoj teoriji klasifikacije, koja je stekla popularnost 1910-ih i 1920-ih.
  • U Švedskoj su se Državni institut za rasnu biologiju i njegov direktor Herman Lundborg aktivno bavili rasističkim istraživanjima. Pored toga, rana istraživanja uralsko-altajskih jezika često su bila pod uticajem pokušaja da se podrži ideja da je evropsko stanovništvo istočno od Švedske bilo inferiorne, azijske rase, što je korišćeno da se opravda eugenika, rasna higijena i kolonijalizam. Prolazak velike rase, knjiga koju je 1916. godine napisala američka eugeničarka, pravnica i antropolog amater Medison Grant, bila je uticajna u oblikovanju diskursa oko naučnog rasizma, iako je u početku ignorisana i doživeo nekoliko revizija i izdanja. Knjigu su kasnije koristili oni koji su se zalagali za ograničenu imigraciju kao sredstvo da opravdaju svoje stavove.[18]

Opravdanje ropstva u Sjedinjenim Državama

uredi

U Sjedinjenim Državama, naučni rasizam je korišćen da se opravda porobljavanje crnih Afrikanaca kao sredstvo za prevazilaženje moralne opozicije atlantskoj trgovini robljem. Aleksandar Tomas i Semjuel Silen su otišli toliko daleko da su crnce opisali kao jedinstveno prikladne za ropstvo zbog njihove „primitivne psihološke organizacije“[19]. Godine 1851. Semjuel A. Kartrajt (1793–1863), lekar u Luizijani pre rata, skovao je termin „drapetomanija“ da opiše pokušaje bekstva robova kao mentalnu bolest koja se može lečiti, tačnije „uz odgovarajuće medicinske savete, koji se striktno poštuju, ova problematična praksa bežanja koju imaju mnogi crnci može se skoro u potpunosti sprečiti“. Termin „drapetomanija“ potiče od grčkih reči δραπετης (što znači „odbegli (rob)“) i μανια ( što znači „ludilo“).[20] Kartrajt je takođe opisao etiopska disestezija, koju su nadglednici nazivali „razvratnošću“. Popis stanovništva Sjedinjenih Država iz 1840. tvrdio je da je veća verovatnoća da će slobodni crnci sa severa patiti od mentalnih bolesti nego njihovi južnjaci, porobljeni, ali je kasnije otkrilo da je ova tvrdnja bila ozbiljno pogrešna od strane Američkog statističkog udruženja. Bez obzira na to, južnjački robovi su koristili ovaj pogrešan popis kao političko oružje protiv abolicionista i zaključili da robovi koji su pobegli pate od „mentalnih poremećaja“.

Tokom Američkog građanskog rata (1861–1865), mešana generacija je izazvala interesovanje za prividne fiziološke razlike između belaca i crnaca. Antropolozi kao što su Džozija Klark Not, Džordž Robins Glidon, Robert Noks i Semjuel Džordž Morton nastojali su da naučno dokažu da su crnci drugačija ljudska vrsta od belih ljudi, da vladari Starog Egipta nisu bili Afrikanci i da su potomci mešovitih rasa imali tendenciju fizička slabost i neplodnost. Posle rata, lekari na Jugu Konfederacije napisali su udžbenike o naučnom rasizmu zasnovane na studijama u kojima se tvrdilo da crni slobodni ljudi (ranije porobljeni ljudi) izumiru jer nisu bili adekvatni zahtevima da budu slobodna osoba. To je impliciralo da su crnci imali koristi od porobljavanja.

U svojoj knjizi Medical Apartheid, Harijet A. Vašington je primetila preovladavanje dva različita pogleda na crnce u 19. veku:

  • verovanje da su inferiorni i da su „prošarani nesavršenostima od glave do pete“
  • ideju da nisu iskusili istinito bol i patnju zbog njihovog primitivnog nervnog sistema, koji je ropstvo činio opravdanim.

Uprkos završetku građanskog rata, neki naučnici su istrajali u opravdavanju ropstva ukazujući na uticaj topografije i klime na rasni razvoj. Natanijel Šaler, istaknuti geolog na Univerzitetu Harvard od 1869. do 1906. godine, objavio je knjigu „Čovek i Zemlja” 1905. Knjiga je opisala fizičku geografiju različitih kontinenata i povezala ove geološke postavke sa inteligencijom i snagom ljudskih rasa koje su tamo živele. Šaler je tvrdio da su klima i geologija Severne Amerike bile idealne za instituciju ropstva.[21]

Južnoafrički aparthejd

uredi

Naučni rasizam je odigrao značajnu ulogu u uspostavljanju aparthejda u Južnoj Africi. Beli naučnici, uključujući Dadli Kid, koji je napisao „The essential Kafir” 1904. godine, pokušali su da razumeju afrički um pripisujući kulturne razlike između belih i crnih Južnoafrikanaca navodnim fiziološkim razlikama u mozgu. Kid je opisao Afrikance kao „beznadežno manjkave“, ali „veoma oštroumne“.[22]

Karnegijeva komisija za problem siromašnih belaca u Južnoj Africi bila je ključna u uspostavljanju aparthejda. Prema memorandumu poslatom Frederiku Kepelu, tadašnjem predsedniku Korporacije Karnegi, ako bi domoroci dobili pune ekonomske mogućnosti, kompetentniji među njima bi nadmašili manje kompetentne belce. Kepelova podrška izveštaju bila je motivisana njegovom željom da održi postojeće rasne granice. Izveštaj, koji se sastoji od pet tomova, bio je vođen sličnom zabrinutošću oko siromašnih belaca u južnim Sjedinjenim Državama, kao i nelagodom belih Amerikanaca i drugih širom sveta zbog efekata siromaštva i ekonomske depresije bez obzira na rasu.[23]

Osnova za aparthejd počela je ranije, ali Karnegijev izveštaj je pružio dodatno opravdanje za centralnu ideju o inferiornosti crnaca koja je korišćena za podršku rasnoj segregaciji i diskriminaciji u narednim decenijama.[24] U izveštaju je izražena zabrinutost zbog gubitka rasnog ponosa belaca i potencijala da se siromašna bela populacija „afrikanizuje”.[23]

Dok je naučni rasizam igrao ulogu u podršci institucionalnom rasizmu u Južnoj Africi, on nije bio toliko značajan kao u Evropi i Sjedinjenim Državama. „Problem siromašnih belaca“ predstavljao je izazov za pojam rasne superiornosti belaca, jer je utvrđeno da su siromašni belci u sličnim okolnostima kao afrički starosedeoci. Ovo je podrilo ideju da bi superiornost belaca mogla da prevaziđe svako okruženje, čineći naučna opravdanja za rasizam manje delotvornim u Južnoj Africi.[22]

Eugenika

uredi
Glavni članak: Eugenika

Knjigu Medison Grant, The Passing of the Great Race (1916), Stephen Jay Gould je smatrao najuticajnijim delom američkog naučnog rasizma. Grantovu nordijsku teoriju kasnije je usvojio nemački pokret za rasnu higijenu 1920-ih i 30-ih godina. Rasna higijena se zalagala za selektivni uzgoj, obaveznu sterilizaciju i javno zdravlje u skladu sa eugenikom.

Rasna higijena je bila ukorenjena u tradicionalnim shvatanjima javnog zdravlja, ali sa fokusom na nasleđe, ili ono što je filozof i istoričar Mišel Fuko nazvao državnim rasizmom. Francis Galton (1822–1911) , statističar, predložio je prve društvene mere usmerene na poboljšanje bioloških karakteristika 1869. godine i skovao termin „eugenika“. Galton je bio prvi koji je koristio statističke metode za proučavanje ljudskih razlika i nasleđa inteligencije. Osnovao je i nauku o psihometriji i diferencijalnoj psihologiji.

Eugenika je stekla popularnost početkom 20. veka, i ona i naučni rasizam uticali su na nacističku rasnu politiku i nacističku eugeniku. Galton je, zajedno sa Karlom Pirsonom (1857–1936) i Volterom F.R. Veldonom (1860–1906), osnovao naučni časopis Biometrika 1901. godine, koji je promovisao biometriju i statističku analizu nasleđa. Čarls Devenport (1866–1944), koji je izneo statističke argumente u „Race Crossing” na Jamajci (1929) da je biološka i kulturološka degradacija usledila nakon ukrštanja belaca i crnaca, nakratko je bio uključen u pregled. Davenport je takođe bio povezan sa nacističkom Nemačkom pre i tokom Drugog svetskog rata i napisao je prilog za „festschrift” za Ota Rečea (1879–1966), koji se uključio u plan uklanjanja „inferiornog“ stanovništva iz istočne Nemačke.[25]

Neposredno pred drugi svetski rat

uredi

Naučni rasizam se održao kroz rani dvadeseti vek, kada su testovi inteligencije postali novi osnov za rasna poređenja. Do Drugog svetskog rata, naučni rasizam je bio prisutan u antropologiji, i koristio se kao opravdanje za sprovođenje eugeničkih programa, programa prinudne sterilizacije, donošenje zakona protiv međurasnih brakova i imigracione restrikcije u Evropi i SAD. Ratni zločini i zločini protiv čovečnosti u Nacističkoj Nemačkoj su uveliko diskreditovali naučni rasizam na akademskom nivou, ali zakonodavstvo bazirano na rasizmu se održalo u pojedinim državama sve do kasnih 1960-ih.

Rana ispitivanja inteligencije i Zakon o imigraciji 1924.

uredi

Do 1920-ih, među sociolozima se uspostavilo mišljenje da su belci superiorniji od crnaca, ali im je za sprovođenje društvene politike u korist belaca bio potreban dokaz za ovakvu tvrdnju. Smatrali su da je najbolju potvrdu moguće naći u testovima inteligencije, te su interpretacijom testova u korist belaca prikazivali manjinske grupe na negativan način. Godine 1908. Henri Godard je preveo Bineov test inteligencije, a 1912. je počeo da sprovodi ispitivanja na imigrantima sa ostrva Elis[26]. U svojoj studiji o imigrantima, Godard navodi da je 87% Rusa, 83% Jevreja, 80% Jevreja, 80% Mađara i 79% Italijana slaboumno i mentalnog uzrasta mlađeg od 12 godina[27]. Bernard Dejvis je istakao da Godard, u prvoj rečenici svog rada, navodi da ispitanici u sprovedenoj studiji nisu tipični predstavnici svojih grupa, već da su birani pojedinci za koje se pretpostavljalo da su ispodprosečne inteligencije. Dejvis dalje navodi, da su slabiji rezultati na testovima verovatnije posledica okruženja nego genetike, i da je Godard zaključio da ,,možemo biti sigurni da će deca ispitanika biti prosečne inteligencije i, da, uz dobar odgoj, će biti uzorni građani”.[28] Godine 1996, Odbor za naučne poslove Udruženja psihologa Amerike je izjavio da testovi inteligencije nisu diskriminatorni ni prema jednoj etničkoj grupi.[29]

U svojoj knjizi „The Mismeasure of Man”, Stiven Džej Guld je izneo argumente da su testovi inteligencije ima li značajnu ulogu u donošenju Zakona o imigraciji 1924, koji je uveo imigracione restrikcije u Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, Mark Snajderman i Ričard J. Hernstin su, nakon proučavanja Kongresne beleške i saslušanja komiteta vezanih za Zakon o imigraciji, zaključili da ,,zajednica koja se bavi ispitivanjem inteligencije uopšteno nije videla svoja otkrića kao podršku politici poput one u Zakonu o imigraciji 1924, a Kongres praktično nije obratio pažnju na ispitivanja inteligencije".[30]

Huan N. Franko se suprotstavio zaključcima Snajdermana i Hernstina. Franko je naveo da, iako su Snajderman i Hernstin naveli da podaci dobijeni iz testova inteligencije nisu ni na koji način korišćeni pri donošenju Zakona o imigraciji 1924, da su zakonodavci ipak uzeli i testove inteligencije u obzir. Kao ubedljiv dokaz, Franko je istakao činjenicu da su, nakon donošenja Zakona o imigraciji, podaci sa popisa iz 1890. godine korišćeni za postavljanje kvota zasnovanih na procentima imigranata iz različitih zemalja. Prema tim podacima, Zakon je ograničavao doseljavanje imigranata iz južne i istočne Evrope u SAD, a dozvoljavao veći broj doseljenika iz severne i zapadne Evrope. Korišćenje podataka sa popisa iz 1900, 1910. ili 1920. bi dovelo do većih kvota za imigrante iz južne i istočne Evrope. Franko je naglasio da je korišćenjem popisa iz 1890. godine bilo omogućeno kongresu da isključi južnoevropsku i istočnoevropsku imigraciju (čiji su pripadnici imali lošije rezultate na testovima inteligencije od od pojedinaca iz zapadne i severne Evrope). Franko je tvrdio da delovanje Snajdermana i Hernstina na ovu temu nije ni potvrdilo niti negiralo da su testovi inteligencije imali uticaj na Zakone o imigraciji.[31]

Švedska

uredi

Godine 1909. je u Švedskoj formirano Društvo za promovisanje rasne higijene, treće takvo u svetu (prvo ovakvo društvo formirano je 1905. u Nemačkoj).[32] Lobirajući među švedskim poslanicima i medicinskim institutima, Društvo je 1921. uspelo da donese dekret, koji je doveo do formiranja Instituta za rasnu biologiju, prvog ovakvog državnog instituta u svetu. Institut je izgrađen i otvoren 1922. godine u Upsali. Bio je najistaknutiji institut koji se bavio rasnom biologijom.[33] Cilj rada na institutu je bio pronalaženje rešenja za kriminal, alkoholizam i psihičke poremećaje kroz istraživanje eugenike i rasne higijene. Godine 1934, kao posledica delovanja instituta, donet je zakon koji dozvoljava prinudnu sterilizaciju pojedinih grupa. Drugi predsednik instituta, Gunar Dalberg je bio visoko kritičan u pogledu legitimnosti rezultata istraživanja i usmerio rad instituta ka genetici. Godine 1958, Institut je zatvoren, a sva preostala istraživanja su premeštena na Odeljenje za medicinsku genetiku Univerziteta u Upsali.[34]

Nacistička Nemačka

uredi

Članovi nacionalsocijalističke partije i njeni simpatizeri objavili su veći broj knjiga na temu naučnog rasizma, oslanjajući se na ideje eugenike i antisemitizma. Kroz knjige, kao što su „Rassenkunde des deutschen Volkes” (Rasna nauka nemačkog naroda) Hansa Guntera, ili „Rasse und Seele” (Rasa i duša) Ludviga Ferdinanda Klausa, postojao je pokušaj da se kroz nauku identifikuju razlike između germanske, nordijske i arijske rase, i drugih rasa, koje su se smatrale podređenim. U nemačkim školama su se ove knjige koristile kao udžbenici tokom nacističkog perioda.[35] Tokom ranih 1930-ih godina, nacisti su svoju retoriku naučnog rasizma bazirali na socijal-darvinizmu, radi sprovođenja restriktivne i diskriminatorne društvene politike.

Tokom Drugog svetskog rata, nacistička verovanja u pogledu rase su postala anatemisana u SAD. Nakon kraja rata, otkriće holokausta i zloupotrebe naučnog istraživanja (kao što su kršenja naučne etike i ratni zločini Jozefa Mengelea, otkrivena tokom Nirnberškog procesa) dovelo je do odbacivanja naučnih osnova za rasizam od strane najvećeg dela naučne zajednice.

 
Poster koji je objavio jNeues Volk.

Propaganda nacističkih eugeničkih programa počela je sa propagandom za eugeničku sterilizaciju. Članci u „Neues Volk” opisivali su izgled mentalno obolelih i govorili o važnosti sprečavanja rađanja pojedinaca sa mentalnim bolestima. Fotografije mentalno zaostale dece bile su postavljane u kontrastu sa fotografijama zdrave dece.[36] Film „Das Erbe” je prikazivao sukobe u prirodi u cilju legitimisanja donošenja Zakona o prevenciji dece sa naslednim oboljenjima sterilizacijom.

Iako se dete smatralo „najvrednijim ljudskim blagom”, ovo nije važilo za svu decu, čak ni za svu decu nemačkog porekla, već isključivo za onu bez naslednih poremećaja. Rasno baziranom društvenom politikom nacističke Nemačke sprovodilo poboljšanje arijske rase kroz eugeniku. Ljudi na koje je uticala ovakva društvena politika smatrani su „životom nedostojnog života” (Lebensunwertes Leben), među kojima su Jevreji, kriminalci, disidenti, slaboumni, homoseksualci, nepokretni, i slabi. Iako su smatrani arijskim, nacistička ideologija prikazuje Slovene kao rasno podređene u odnosu na germansku rasu, pogodne za proterivanje, zarobljavanje i istrebljenje.[37]

Adolf Hitler je zabranio testiranje koeficijenta inteligencije, nazivajući ga „jevrejskim”.[38]

Sjedinjene Američke Države

uredi

U dvadesetom veku, koncepti naučnog rasizma nastali u pokušaju da se pokaže fizička i mentalna neadekvatnost grupa koje su smatrane inferiornim, korišćeni su da bi se opravdali programi za prinudnu sterilizaciju. Takvi programi, koje su promovisali eugeničari, poput Harija H. Loklina, bili su podržani kao ustavni od strane Vrhovnog suda SAD (Bak protiv Bela, 1927). Između 60,000 i 90,000 Amerikanaca je bilo podvrgnuto prinudnoj sterilizaciji.[39]

Naučni rasizam je takođe uzet kao opravdanje za donošenje zakona koji su postavljali rasne kvote, ograničavajući imigraciju iz južnoevropskih i istočnoevropskih država u SAD. Opravdanja ovakvih restrikcija su se pozivala na naučni rasizam.[28]

Lotrop Stodard je objavio veliki broj knjiga na temu onoga što je on video kao opasnost imigracije, od kojih je najpoznatija „The Rising Tide of Color Against White World-Supremacy”, objavljena 1920. godine. U svojoj knjizi je predstavio svoj pogled na situaciju u svetu u pogledu rase, usmeravajući svoje brige na nadolazeću demografsku eksploziju među ne-belim rasama, i na način na koji se svetska prevlast belaca umanjuje nakon Prvog svetskog rata i pada kolonijalizma.

Uticajna je bila i publikacija „The Races of Europe” (1939) Karltona S. Kuna, predsednika Američkog udruženja fizičkih antropologa od 1930. do 19661. godine. Kun je bio zastupnik ideje o multiregionalnom poreklu savremenog čoveka. Vrstu Homo sapiens podelio je na pet glavnih rasa: kavkazoidna, mongoloidna (uključujući i Američke starosedeoce), australoidna, kongoidna i kapoidna.

Nakon Drugog svetskog rata, Kunova škola mišljenja je nailazila na sve veće suprotstavljanje u odnosu na vodeće antropološke stavove nakon Drugog svetskog rata. Ešli Montagi se posebno isticao u osudi Kuna, naročito kroz svoju knjigu „Man's Most Dangerous Myth: The Fallacy of Race.” Do 1960-ih, Kunov pristup je zastareo u vodećoj antropološkoj misli.

Tokom kasnog devetnaestog veka, odluka Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država (Plesi protiv Fergusona, 1896), koja je podržavala ustavnost rasne segregacije pod doktrinom „odvojeni, ali jednaki”, kao i podrška ovakve odluke u društvu, intelektualno su se oslanjali na rasizam prisutan u ovoj eri.[40] Kasnije, tokom sredine dvadesetog veka, kroz odluku Vrhovnog suda (Braun protiv Odbora za obrazovanje Topike 1954), odbačeni su argumenti naučnog rasizma u vezi potrebe za rasnom segregacijom - naročito u državnim školama.

Nakon drugog svetskog rata

uredi

Do 1954. godine, 58 godina nakon presude Plesi protiv Fergusona kojom je odobrena rasna segregacija u Sjedinjenim Američkim Državama, američka popularna i naučna mišljenja o naučnom rasizmu i njegovoj sociološkoj praksi su evoluirala.[41]

U 1960. godini osnovan je časopis „Mankind Quarterly”, koji se često opisuje kao mesto za naučni rasizam i belu nadmoć[42][43] i kao časopis koji nema legitimnu naučnu svrhu. Časopis je osnovan 1960. godine, delimično kao odgovor na odluku Vrhovnog suda u slučaju Braun protiv Odbora za obrazovanje kojom je desegregovan američki javni školski sistem.[44]

U aprilu 1966. Aleks Hejli je intervjuisao osnivača Američke nacističke partije, Džordža Linkolna Rokvela za Plejboj. Rokvel je opravdavao svoje verovanje da su crnci inferiorni u odnosu na bele navodeći dugogodišnje istraživanje iz 1916. godine koje je sproveo Džordž Oskar Ferguson, a koje je tvrdilo da je intelektualna sposobnost crnih studenata korelirala sa njihovim procentom bele krvi, navodeći da „čisti crnci, crnci koji su tri četvrtine čisti, mulati i kvadruni imaju redom, otprilike, 60, 70, 80 i 90 procenata, bele intelektualne sposobnosti”. Plejboj je kasnije objavio intervju uz uredničku napomenu da je studija „diskreditovana... pseudonaučna osnova za rasizam”.[45][46]

Međunarodne organizacije poput uneska su pokušale da sastave rezolucije koje bi sažele stanje naučnog znanja o rasi i izdale pozive za razrešenje rasnih konflikata. U svom delu „Pitanje rase” iz 1950. godine, unesko nije odbacio ideju biološke osnove rasnih kategorija, već je definisao rasu kao: „Rasa, sa biološkog gledišta, može stoga biti definisana kao jedna od grupa populacija koje čine vrstu Homo sapiens”, koje su široko definisane kao rase Kavkazoida, Mongoloida, Negroida, ali je istakao da „Sada se uglavnom priznaje da testovi inteligencije sami po sebi ne omogućavaju da se bezbedno razlikuje između onoga što je posledica urođenog kapaciteta i onoga što je rezultat uticaja okoline, obuke i obrazovanja.”[47][48]

Uprkos tome što je naučni rasizam uglavnom odbačen od strane naučne zajednice nakon Drugog svetskog rata, neki istraživači su nastavili da predlažu teorije rasne superiornosti u poslednjih nekoliko decenija.[49] Ovi autori, iako vide svoj rad kao naučni, mogu osporavati termin rasizam i radije koriste termine kao što je „realizam rase”. Britanska naučna novinarka i autorka Angela Saini izrazila je snažnu zabrinutost u vezi sa povratkom ovih ideja u  nauku 2018. godine. Saini je ovu ideju razvila u svojoj knjizi iz 2019. godine pod nazivom „Superior: The Return of Race Science.”[50]

Jedan od istraživača koji se bavio naučnim rasizmom nakon Drugog svetskog rata je Artur Jensen. Njegovo najpoznatije delo je „G faktor: Nauka o mentalnoj sposobnosti” u kojem podržava teoriju da su crnci prirodno manje inteligentni od belaca. Jensen zagovara razliku u obrazovanju na osnovu rase, tvrdeći da pedagozi moraju „u potpunosti uzeti u obzir sve činjenice o prirodi učenika.” Odgovori na Jensenov rad kritikovali su njegov nedostatak naglašavanja uticaja okoline. Psiholog Sandra Skar opisuje Jensenov rad kao „stvaranje slika crnaca osuđenih na neuspeh zbog njihovih sopstvenih nedostataka”.[51]

Džon Filip Rašton, predsednik Pioneer Fund-a (Rasa, Evolucija i Ponašanje) i branitelj Jensenovog „G faktora”, takođe ima više publikacija koje perpetuiraju naučni rasizam. Rašton tvrdi da „razlike rasa u veličini mozga verovatno leže u osnovi njihovih različitih ishoda u životu.” Raštonove teorije brane drugi naučni rasisti kao što je Glejd Vitni. Vitni je objavio radove koji sugerišu da se veći nivoi kriminala među ljudima afričkog porekla mogu delimično pripisati genetici. Vitni izvlači ovaj zaključak na osnovu podataka koji pokazuju veće stope kriminala među ljudima afričkog porekla u različitim regionima. Drugi istraživači ukazuju da zagovornici veze između genetike i kriminala na osnovu rase ignorišu ometajuće društvene i ekonomske varijable i izvlače zaključke iz korelacija.[52]

Kristofer Brand je bio zagovornik rada Artura Jensena o rasnim razlikama u inteligenciji. Brandova knjiga „The g Factor: General Intelligence and Its Implications” tvrdi da su crnci intelektualno inferiorniji od belaca. On tvrdi da je najbolji način borbe protiv razlika u koeficijentu inteligencije podsticati žene s niskim koeficijentom da rađaju s muškarcima s visokim koeficijentom inteligencije. Naišao je na snažan javni otpor, a njegov rad je opisan kao promocija eugenike. Brandova knjiga je povučena od strane izdavača, a on je otpušten sa pozicije na Univerzitetu u Edinburgu.[53][54]

Psiholog Ričard Lin je objavio više radova i knjigu koja podržava teorije naučnog rasizma. U knjizi "Koeficijent inteligencije i bogatstvo nacija", Lin tvrdi da se nacionalni BDP uglavnom određuje nacionalnim prosečnim koeficijentom inteligencije. Ovaj zaključak donosi na osnovu korelacije između prosečnog koeficijenta inteligencije i BDP-a i tvrdi da je niska inteligencija afričkih nacija uzrok njihovih niskih nivoa rasta. Linova teorija je dobila je mnoge kritike. Lin direktnije podržava naučni rasizam u svom radu iz 2002. godine pod nazivom „Boja kože i inteligencija kod afroamerikanaca”, gde predlaže da „nivo inteligencije kod afroamerikanaca značajno zavisi od proporcije kavkaskih gena”. Kao i u knjizi „Koeficijent inteligencije i bogatstvo nacija”, metodologija Linovog rada je nedostatna i on tvrdi uzročnu vezu iz onoga što je jednostavno korelacija.[55]

Drugi značajni moderni zagovornici naučnog rasizma uključuju Čarlsa Mareja i Ričarda Hernštajna „The Bell Curve” i Nikolasa Vejda „A Troublesome Inheritance”. Vejdova knjiga je naišla na snažan otpor od strane naučne zajednice, pri čemu je 142 genetičara i biologa potpisalo pismo koje opisuje Vejdov rad kao „nezakonitu upotrebu istraživanja iz naše oblasti za podršku argumentima o razlikama među ljudskim društvima”.[56]

Dana 17. juna 2020, Elsevier je objavio da povlači članak koji su Džon Filip Rašton i Donald Templer objavili 2012. godine u Elsevier časopisu „Personality and Individual Differences”. Članak je lažno tvrdio da postoji naučni dokaz da boja kože ima veze sa agresijom i seksualnošću kod ljudi.[57]

Klerens Grevli piše da bi razlike u učestalosti medicinskih stanja kao što su dijabetes, moždani udar, rak i niska porođajna težina trebalo posmatrati kroz društvenu prizmu. On tvrdi da su društvene nejednakosti, a ne genetske razlike između rasa, razlog za ove razlike. On piše da su genetske razlike između različitih populacionih grupa zasnovane na klimi i geografiji, a ne na rasi, i poziva na zamenu pogrešnih bioloških objašnjenja rasnih razlika analizom društvenih uslova koji dovode do različitih medicinskih ishoda.[58]

U svojoj knjizi „Medical Apartheid”, Harijet Vašington opisuje zloupotrebu crnaca u medicinskim istraživanjima i eksperimentima. Crnci su bili prevareni da učestvuju u medicinskim eksperimentima kroz nejasan jezik na formularima za pristanak i nedostatak navođenja rizika i nuspojava tretmana. Vašington navodi da su zbog nedostatka odgovarajuće zdravstvene zaštite, crnci često bili očajni za medicinskom pomoći, što su medicinski eksperimentatori uspjeli iskoristiti. Vašington takođe naglašava da kada su se tretmani usavršavali i poboljšavali kao rezultat tih eksperimenata, crnci gotovo nikada nisu imali koristi od tih tretmana.[59]

Tri lekara Medicinskog fakulteta Univerziteta Vejn Stejt su izjavili: „Verovanje da razlike u ishodima bolesti potiču od genetskih razlika između rasno definisanih grupa i dalje muči savremenu medicinu i nauku i nažalost i dalje se finansira, objavljuje, predaje i primenjuje.”[60]

Reference

uredi
  1. ^ Porter, Theodore; Ross, Dorothy (2003). "Ostensibly scientific". The Cambridge History of Science. 
  2. ^ Jay, Stephen (1981). The mismeasure of man. 
  3. ^ Templeton, A. EVOLUTION AND NOTIONS OF HUMAN RACE. 
  4. ^ Collins, Patricia. Black feminist thought: knowledge, consciousness, and the politics of empowerment. 
  5. ^ Gannon, Megan. „"Race Is a Social Construct, Scientists Argue"”. 
  6. ^ Onwuegbuzie, A.J. (2011). "Race and Intelligence". 
  7. ^ Tucker, William. The Funding of Scientific Racism, Wickliffe Draper and the Pioneer Fund. 
  8. ^ Bernier, François (1684). A new division of the Earth (PDF). 
  9. ^ Palmeri, Frank (2006). Humans And Other Animals in Eighteenth-Century British Culture: Representation, Hybridity, Ethics. 
  10. ^ Price, R.G. (2006). The Mis-portrayal of Darwin as a Racist. 
  11. ^ Woodman, A. J. (2009). The Cambridge Companion to Tacitus. 
  12. ^ Price, R.G. (2006). "The Mis-portrayal of Darwin as a Racist". 
  13. ^ Himmelfarb, Gertrude (1959). Darwin and the Darwinian Revolution. ISBN 978-1566631068. 
  14. ^ Bannister, Robert C. (1979). Social Darwinism: Science and Myth in Anglo-American Social Thought. ISBN 978-0877221555. 
  15. ^ Palmer, Douglas (2006). Prehistoric Past Revealed: The Four Billion Year History of Life on Earth. ISBN 978-0520248274. 
  16. ^ Regal, Brian (2004). Human Evolution: A Guide to the Debates. ISBN 978-1851094189. 
  17. ^ Hurst Thomas, David (2001). Skull Wars: Kennewick Man, Archaeology, And The Battle For Native American Identity. 
  18. ^ "The passing of the great race, or the racial basis of european history". Lindsay, J. A. (1917). 
  19. ^ Alexander Thomas and Samuell Sillen (1972). Racism and Psychiatry New York: Carol Publishing Group.
  20. ^ Samual A. Cartwright, "Diseases and Peculiarities of the Negro Race", DeBow's Review – Southern and Western States, Volume XI, New Orleans, 1851
  21. ^ Shaler, Nathaniel Southgate (1905). Man and the Earth. New York: Duffield & Company.
  22. ^ a b Dubow, Saul (1995). Scientific racism in modern South Africa. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521479073. 
  23. ^ a b Füredi, Frank (1998). The Silent War: Imperialism and the Changing Perception of Race. NJ: Rutgers University Press. str. 66—67. ISBN 978-0813526126. 
  24. ^ Stoler, Ann Laura (2006). Haunted by Empire: Geographies of Intimacy in North American History. Durham, NC: Duke University Press. str. 66. ISBN 978-0822337249. 
  25. ^ Kühl, Stefan (1994). The Nazi Connection: Eugenics, American Racism, and German National Socialism. New York: Oxford University Press. 
  26. ^ Shultz, D.P.; Schultz, S.E. (2008). A History of Modern Psychology (9th ed.). Belmont CA: Thomson Higher Education. 
  27. ^ Gould, Stephen Jay (1981). The Mismeasure of Man. New York: W W Norton and Co. ISBN 978-0-393-01489-1. 
  28. ^ a b Davis, B. D.; Gould, S. J. (1983). „Neo-Lysenkoism, IQ, and the press”. The Public Interest (74): 45. PMID 11632811. 
  29. ^ Neisser, Ulric; Boodoo, Gwyneth; Bouchard, Thomas J.; Boykin, A. Wade; Brody, Nathan; Ceci, Stephen J.; Halpern, Diane F.; Loehlin, John C.; Perloff, Robert. „Intelligence: Knowns and unknowns.”. American Psychologist (na jeziku: engleski). 51 (2): 77—101. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066X.51.2.77. 
  30. ^ Snyderman, Mark; Herrnstein, R. J. (1983). „Intelligence tests and the Immigration Act of 1924.”. American Psychologist (na jeziku: engleski). 38 (9): 986—995. ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066X.38.9.986. 
  31. ^ Franco, Juan N. (1985). „Intelligence Tests and Social Policy”. Journal of Counseling & Development (na jeziku: engleski). 64 (4): 278—279. doi:10.1002/j.1556-6676.1985.tb01101.x. 
  32. ^ Björkman, Maria; Widmalm, Sven (2010-12-20). „Selling eugenics: the case of Sweden”. Notes and Records of the Royal Society (na jeziku: engleski). 64 (4): 379—400. ISSN 0035-9149. doi:10.1098/rsnr.2010.0009. 
  33. ^ Ericsson, Martin (2021-01-01). „What happened to ‘race’ in race biology? The Swedish State Institute for Race Biology, 1936−1960”. Scandinavian Journal of History (na jeziku: engleski). 46 (1): 125—148. ISSN 0346-8755. doi:10.1080/03468755.2020.1778520. 
  34. ^ „Rasbiologiska institutet – Uppsala universitetsbibliotek – Uppsala universitet”. ub.uu.se. Pristupljeno 7. 11. 2016. 
  35. ^ Smith, Justin E. H. (2017). Nature, human nature, and human difference : race in early modern philosophy. Princeton. ISBN 978-1-4008-6631-1. OCLC 1034230856. 
  36. ^ Koonz, Claudia (2003). The Nazi conscience. Cambridge, Mass.: Belknap Press. ISBN 0-674-01172-4. OCLC 52216250. 
  37. ^ Mineau, André (2004). Operation Barbarossa : ideology and ethics against human dignity. Amsterdam: Rodopi. ISBN 90-420-1633-7. OCLC 56933290. 
  38. ^ Eysenck, H. J. (1979). „The structure and measurement of intelligence”. Die Naturwissenschaften. 68 (10): 491—497. ISSN 0028-1042. PMID 7300910. doi:10.1007/BF00365371. 
  39. ^ Jackson, John P.; Weidman, Nadine M. (2005). Race, Racism, and Science: Social Impact and Interaction. Rutgers University Press. 
  40. ^ Sarat, Austin (1997). Race,Law, and Culture Reflections on Brown v. Board of Education. Oxford University Press. ISBN 978-0195106220. 
  41. ^ Sarat, Austin (1997). Race, Law, and Culture: Reflections on Brown v. Board of Education. ISBN 978-0195106220. 
  42. ^ Winston, Andrew (2020). "Scientific Racism and North American Psychology". ISBN 978-0-19-023655-7. 
  43. ^ Tucker, William (2002). The funding of scientific racism: Wickliffe Draper and the Pioneer Fund. 
  44. ^ Jackson, John (2005). Science for Segregation: Race, Law, and the Case against Brown v. Board of Education. ISBN 978-0814742716. 
  45. ^ Ferguson, G.O. (1916). "The Psychology of the Negro". 
  46. ^ Haley, Alex (1966). "Interview: George Lincoln Rockwell". 
  47. ^ Banton, Michael (2008). "Race, Unesco statements on". In Schaefer, Richard T. (ed.). Encyclopedia of Race, Ethnicity and Society. ISBN 978-1412926942. 
  48. ^ „The race question”. 
  49. ^ "9. Challenges to the Race Concept". Columbia University Press. 2014. ISBN 978-0-231-53799-5. 
  50. ^ Kung, Jess (2019). „"Is 'Race Science' Making A Comeback?"”. 
  51. ^ Scarr, Sandra (1981). Implicit Messages: A Review of "Bias in Mental Testing"Bias in Mental Testing. Arthur R. Jensen. 
  52. ^ Powledge, Tabitha M. (1996). „"Genetics and the Control of Crime"”. BioScience. 
  53. ^ Brand, Christopher (1996). The g Factor: General Intelligence and Its Implications. 
  54. ^ Herr, Anne (1998). „"Eugenics and the New Genetics in Britain: Examining Contemporary Professionals' Accounts"”. Science, Technology, & Human Values. 
  55. ^ Hill, Mark E. (2002). "Skin Color and Intelligence in African Americans: A Reanalysis of Lynn's Data". 
  56. ^ „"Letters: "A Troublesome Inheritance" | Stanford Center for Computational, Evolutionary, and Human Genomics"”. 2020. 
  57. ^ „"Elsevier journal to retract 2012 paper widely derided as racist"”. 
  58. ^ Gravlee, CC. (2009). How race becomes biology: embodiment of social inequality. 
  59. ^ Mills, Malcolm (2009). „The Journal of African American History”. 
  60. ^ Opara, Ljeoma Nnodim (2022). „"Modern Day Drapetomania: Calling Out Scientific Racism"”. Journal of General internal Medicine. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:GagicJovan01/песак&oldid=25705293”