Korisnik:Katjo24/pesak

Poslednji polet starog srpskog rudarstva

Prvi opšti regulativni zahvati u oblasti rudarstva bili su zakonski propisi sultana Sulejmana II. I rudarsko i sasko zakonodavstvo sastojali su se od pismenog fiksiranja starih pravnih običaja i od prevoda starijih zakonskih tekstova.

U pravnim spomenicima nastalim u okviru zakonodavne delatnosti treće i četvrte decenije XVI veka manifestuju se: tehnika, oblici organizacije, način rešavanja sporova i automnost rudarskih naselja u rešavanju njihovih osobenih problema.

Rudarske oblasti evropskog dela Osmanskog carstva, tokom ratova, bile su daleko od bojišta i time su i ljudi i postrojenja bili zaštićeni od razaranja.

U unutrašnjem uređenju Carstva ustalili su se: teritorijalna organizacija vlasti, hijerarhija njenih središta, podela nadležnosti.

Zakoni u rudarstvu

I u rudarstvu stari zakoni dolaze ponovo do izražaja.

Prvi opšti regulativni zahvati u oblasti rudarstva bili su zakonski propisi sultana Sulejmana P. Kao i ostala zakonodavna delatnost ovoga vladara, kojem su još savremenici dodelili epitet zakonodavca, i rudarsko i sasko zakonodavstvo sastojali su se, značajnim delom, od pismenog fiksiranja starih pravnih običaja i od prevoda starijih zakonskih tekstova.

U pravnim spomenicima nastalim u okviru zakonodavne delatnosti treće i četvrte decenije XVI veka manifestuje se ono što je nastavilo da se u rudarstvu kontinuirano razvija i pod turskom vlašću: tehnika, oblici organizacije, način rešavanja sporova, pa čak i autonomnost rudarskih naselja u rešavanju njihovih osobenih problema.

Kontinuitet u razvoju rudarstva omogućen je bio ne samo prilagođavanjima vršenim prethodnih decenija već i relativno mirnim i stabilnim prilikama u oblastima u kojima su se nalazili rudnici. Iako je Osmansko carstvo bilo neprekidno u ratovima, naročito u decenijama naglašene osvajačke politike, rudarske oblasti evropskog dela Carstva — a jezgra im je bila u Srbiji i Bosni — bile su daleko od bojišta, tako da su i ljudi i postrojenja bili zaštićeni od razaranja kakvima su bili izloženi sredinom XV veka.

Unutrašnje uređenje

U unutrašnjem uređenju Carstva to je razdoblje stabilnosti i naglašenog kontinuiteta. Odavno su se ustalili: teritorijalna organizacija vlasti, hijerarhija njenih središta, podela nadležnosti; upravni sistem je već počeo da pokazuje znake okoštavanja, koje će ostati karakteristično za uređenje Carstva sve do moderne epohe. Iz brojnih kanun-nama za pojedine sandžake može se zaključiti da je došlo do afirmisanja lokalnih osobenosti i posebnih prava. Bila je to neka vrsta zakasnelog odgovora na energično uniformisanje iz doba Mehmeda II.I u rudarstvu stari zakoni dolaze ponovo do izražaja, ali uporedo s njima i propisi kojima se štite interesi državne blagajne i kojima se nastoje rešiti aktuelne teškoće. Ako se ostave po strani kanun-name sa uzgrednim odredbama o rudarskim mestima, zakonski spomenici o rudarstvu iz vremena Sulejmana II sastoje se iz četiri različita teksta od kojih onaj najobimniji ima naslov „Stari saski zakon i ljudski običaji majdanski“, u kome se može prepoznati kompilacija ranijeg rudarskog prava sa doslovnim prevodom propisa iz Zakona o rudnicima despota Stefana Lazarevića; deo njegovih odredaba je čak ponovljen unutar obimne kompilacije. Ali, pored propisa poznatih iz srpskih rukopisa, nalaze se tu i propisi i odredbe nepoznati iz drugih izvora. Kao i raniji propisi, i ovi su u velikoj meri tehničkog karaktera i pretežno se tiču odnosa među jamama, odnosa među gvarkovima i radnicima. Ovde ima više odredaba o rešavanju sporova i o ulozi sabora nego u „Zakoniku“ iz 1412. godine.

Propisi iz Zakona o rudnicima

Prva grupa spomenutih propisa je u duhu starog rudarskog prava i njegovog načela da treba neprekidno da se radi; tamo gde je došlo do zastoja (usled dugovanja i davanja u zalog) interveniše se „oslobađanjem“ i olakšicama. U sferi kontrole pooštrene su sve opšte ili ranije propisane mere, naročito kod nadgledanja topljenja i isporuke srebra. Ono što je novo i zaslužuje naročitu pažnju, jesu nalozi koji se tiču sarafa i rudara, jer se u njima reflektuju novi aktuelni problemi.

Uloga sarafa kao kreditora je izvan svake sumnje, bilo ih je i ranije, pre svega tamo gde su bile kovnice, a sada su rasprostrti u sve rudnike i institucionalizovani; postali su deo državnog mehanizma za održavanje proizvodnje u rudniku. Razlozi se mogu nazreti: moralo se premostiti vreme dok se do rude ne stigne ili, tamo gde se ruda već dobijala, vreme između dva obračuna i podele dobijene rude. Nekad u prošlosti su ulogu finansijera vršili trgovci, o čemu govore ranije prikazani dokumenti. Trgovci su iz rudnika potisnuti, verovatno su ostali samo oni koji su se posvetili čistom kreditiranju. Oni su ulagali kapital (uslov da bi postali sarafi), ali ne u postojenja ili žamkošt, kako se to nekad radilo, već uzajmljujući ljudima koji su učestvovali u proizvodnji i uterujući dugove.

Propisi istog kanuna protiv zloupotreba u odnosu sa rudarima daju izvestan uvid i u situaciju o radnoj snazi u vreme ovog poslednjeg poleta rudarstva. Konstatuje se da vlasnici rudnika (ili delova) običavaju da, u krugu naselja iz kojih ljudi dolaze da rade u rudnicima ili topionicama, odrede neka sela da samo njima rade i uspevaju da o toj obavezi izdejstvuju dokumenat od kadija ili nadzornika. Dalje se kaže da rudare zapošljavaju kad im treba, a inače ih ostavljaju bez posla. Ta pojedinost otkriva sezonski karakter rada u nekim rudnicima, koji nije lako uskladiti sa obavezom da se postrojenja neprekidno održavaju u pogonu. Izveštaj o Trepči iz 1488. je isticao razliku između zimskih i letnjih meseci usled navale vode, konstatovao je povećanje troškova, ali nije govorio o prekidanju rada. U Zaplaninju je sneg pobio rupnike 1490, što je znak da se nekada radilo i zimi. Kanun iz 1536. računa se uticajem sezonskog faktora i kada osuđuje praksu da rudare sa obveznicama ne puštaju da rade „kad narodu u majdanima zatreba spendža (trošak)“. U takvim prilikama zakonodavac nalaže da se obveznice ukinu, niko se ne može obavezivati da radi u nekom određenom rudniku. Kanun traži da se radna snaga kreće prema potrebama, tamo gde nedostaje radnika, treba izdvojiti potreban broj ljudi, pa neka rade. Inače, kanun zahteva od funkcionera (mufetiš) da se ljudima iz sela koji rade u rudnicima, bilo da su iz hasova ili timara, isplaćuje njihova plata, po potrebi, uzimajući od vlasnika. Nema ni Najmanje sumnje u to da je rad u rudnicima slobodan i plaćen, ali se mogu zapaziti i promene do kojih je došlo u međuvremenu, kao i da te promene nagoveštavaju sve veće intervencije vlasti.

Pojačano interesovanje države

Zakonodavna aktivnost iz vremena Sulejmana II je samo jedna od manifestacija pojačanog interesovanja države za rudarstvo kao privrednu granu od velikog značaja. Ima i drugih znakova po kojima se može proceniti da je rudarstvo bilo u usponu. Veoma značajan u tom pogledu je opširni izveštaj francuskog prirodnjaka i humaniste Pjera Belona (Pierre Belon du Mans) o rudniku Siderokapsi u blizini Sera i Svete Gore, koju je posetio i razgledao 1547. godine.

Sveta Gora

Uprkos Belonovom tvrđenju da je Siderokapsa „u Makedoniji blizu Srbije“, ona je ustvari daleko od srpskih rudnika, ali je sa njima višestruko povezana. Pre svega, Belon izričito pominje Srbe među brojnim narodima koji su činili šaroliku rudarsku zajednicu (Srbi, Bugari, Albanci, Vlasi, Čerkezi, Jevreji, Turci i Grci). On i stanovništvu kraja u kome se rudnik nalazio pripisuje srpski i grčki jezik, ali će na drugim mestima i za ljudstvo i za jezik upotrebiti i opšte slovensko i bugarsko ime (na drugom jednom mestu će reći da rudari „pripadaju većinom bugarskoj naciji").

Novi elemenat su bili i španski Jevreji, koji su ranije našli utočište u Solunu. Oni su, videće se, uticajni pre svega kao finansijeri, ali su i španski nametnuli kao opšti jezik, a među sobom ne govore drukčije nego španski. Njima je Belon pripisivao običaj da se radovi završavaju u petak uveče, čak se i peći gase, jer oni subotom ne rade. Ovi Jevreji, sa kojima se Belon, izgleda, lako sporazumevao, bili su glavni izvor njegovih informacija; on se ponekad izričito na njih poziva.

Od njih je saznao da sultan ima od zlata i srebra iz rudnika mesečno prihode od 18.000 do 30.000 dukata (što znači godišnje od 216.000 do 360.000), nekad više nekad manje, ali za poslednjih 15 godina nikad manje od 9000-10.000 dukata (godišnje 108.000 do 120.000). Visoki iznos prihoda je poticao ne samo od obima proizvodnje već i od njene vrednosti, jer se, pored srebra i olova, dobijalo i zlato. Nijedan od metala se nije nalazio u čistom obliku u prirodi, trebalo ih je topljenjem i prečišćavanjem razdvajati. Odvajanje zlata od srebra, u vreme njegove posete, vršio je uz pomoć kiseline jedan hrišćanin Jermenin.

Belonov izveštaj

Veoma su značajna Belonova zapažanja o pejzažu i položaju rudarskih naselja u njemu. On se peo na vrh jednog brda gde je bilo selo Pijavica, rđavo situirano i zbog toga se sastojalo od malih kuća pokrivenih daskama i šindrom. Nasuprot tome, glavno naselje se za kratko vreme izmenilo. Nekad je bilo loše uređeno, a sada liči na grad, ima prekrasne parkove i voćnjake. Iz kazivanja nije jasno da li se to odnosi na selo Serine, za koje kaže da je udaljeno četvrt milje od mora, gde se nalazi pristanište za čamce. To dulaze prodavci iz okoline i tu se rudari snabdevaju jer nije daleko od njihovih peći. Hrana se, takođe, donosi iz okolnih predela koji leže uz Halkidički zaliv.

Pored zakonskih spomenika i Belonovog izveštaja o prosperitetnoj Siderokapsi, o poletu rudarstva u vreme sultana Sulejmana svedoče i podaci o prihodima iz pojedinih rudnika ili grupa rudnika. Među njima su osobito važni oni koji se daju uporediti sa stanjem iz vremena Mehmeda II. Ti podaci su pouzdani i precizni, ali oni nisu, nažalost, sačuvani u dužim serijama koje bi omogućile da se prepoznaje i prati razvojna tendencija. Raspolaže se pojedinačnim usamljenim podacima, u kojima se ne reflektuju uvek isti prihodi. Nekad su pored sultanovog regalnog prava od rude i srebra uključeni i prihodi od kovanja novca i naplaćivanje taksa na robu prodatu na trgovima. Ta okolnost otežava donošenje zaključaka na osnovu poređenja, dok na drugoj strani, činjenica da podaci potiču iz različitih perioda, i da se odnose na veći broj rudnika, omogućava da se naporedo posmatraju razvojne tendencije pojedinačnih rudnika.

Podaci o rudnicima

Podaci o najvećim i najvažnijim rudnicima u vreme Sulejmana Veličanstvenog daju, uz ostalo, i oslonac za srazmerno pouzdane procene obima godišnje proizvodnje, a posredno i udela u snabdevanju Osmanskog carstva srebrom. Iz njih se moglo zaključiti da se sultanski prihodi od hasova, čak i kad se odnose na rudarske oblasti, sastoje od različitih sastavnih delova koji se ne smeju zanemarivati i podrazumevati da je svaka akča sultanskih prihoda poticala od srebra dobijenog iz lokalnih rudnika. To saznanje ima značaja za kritiku procene veličine proizvodnje u poslednjem periodu.

Reference

1. Sima Ćirković,Desanka Kovačević-Kojić,Ruža Ćuk (2002). „Staro srpsko rudarstvo.”
2. „Zakoniku“ iz 1412. godine

Literatura

• Sima Ćirković,Desanka Kovačević-Kojić,Ruža Ćuk (2002). „Staro srpsko rudarstvo.”