Koto (instrument)
Koto (箏) je tradicionalni japanski žičani instrument, sličan kineskom gudžengu kao i mongolskoj, korejskoj i vijetnamskoj verziji takvog instrumenta. Koto predstavlja nacionalni instrument Japana. Napravljen je od drveta kiri (Paulownia tomentosa) i ima dužinu oko 180cm. Sastoji se od trinaest žica razvučenih preko trinaest pokretnih pragova pozicioniranih čitavom širinom instrumenta. Izvođači mogu da podešavaju visinu tonova žica pomerajući ove pragove, a sviranje se izvodi okidanjem žica pomoću palca, kažiprsta i srednjeg prsta.
Poreklo instrumenta koto uredi
Gudženg (古箏), preteča koto-a, nastao je u Kini tokom VII i VIII veka. Kada je prenet u Japan, tokom Nara perioda (710–784) imao je dvanaest žica; da bi kasnije bila dodata još jedna. U početku, naziv koto se odnosio na sve japanske žičane instrumente; kasnije se značenje tog termina svelo isključivo na ono koje ima i dan danas. Koto se ranije još zvao i sau no koto.
Moderni koto vodi poreklo od gakuso instrumenta, korišćenog na japanskom dvoru. Dok je za gakuso važila popularnost među bogatima, koto je smatran romantičnim instrumentom. Neki izvori kažu, da su pisane kompozicije za solističko izvođenje na koto-u postojale još vekovima pre utvrđivanja sokjoku (solističkog koto žanra). Prema japanskoj književnosti, koto se koristio i za podsticanje imaginacije kao i nadmuzičkih suština (npr. u jednom delu „Priče o Gendžiju“, glavni junak Gendži se duboko zaljubljuje u misterioznu ženu koju nikada nije video, dalekim zvukom njenog sviranja koto-a, iz daljine).
Tokom XVI veka, pojavljuju se komponovana dela pod nazivom cukuši koto, čiji je tvorac budistički sveštenik Kendžun (1547–1636) sa Kjušua. Možda jedan od najvećih majstora, koji su uticali na razvoj koto-a, bio je Jacuhaši Kengjo (1614–1685). Jacuhaši je bio talentovani i slepi muzičar sa Kjušua koji je izmenio način podešavanja (cukuši goto) koto-a baziranog na gagaku muzici i tako stvorio novi stil sviranja ovog instrumenta pod nazivom kumi uta. Jacuhaši se stoga smatra ocem modernog koto-a.
Takođe, postoji i koto bez praga, koji sadrži svega jednu žicu (ičigenkin); kao i koto bez praga sa dve žice (nigenkin). Početkom Meidži perioda (1868–1912), interesovanje za zapadnjačku muziku počelo je da se širi. Mičijo Mijagi (1894–1956), takođe bez moći vida, prvi je japanski kompozitor koji će stvoriti fuziju između muzike zapada i tradicionalnog sentimenta koto-a. Mijagi se smatra i jednim od najuticajnijih ličnosti koje su sprečile mogućnost zaborava ovakvog instrumenta pod sve većom najezdom zapadnjačkog kulturnog duha. Napisao je preko 300 dela pre svoje smrti, osmislio veoma popularni sedamnaestožični bas-koto i unapredio tehniku sviranja koto-a. Najpoznatije njegovo delo je Haru no Umi (prolećno more) napisano za koto i šakuhači, često svirano za japansku novu godinu.
Nakon Mijagi-ja, mnogi kompozitori kao što je Tadao Savaj (1937–1997) su nastavili tradiciju očuvanja i poboljšavanja tehnike sviranja koto-a. Njegova žena Kazue Savaji je nakon njegove smrti dalje napredovala u razvijanju koto-a i čak sarađivala sa imenima poput Džon Kejdž-a u klavirskom duetu Tri plesa za četiri preparirana bas-koto-a.
Danas se koto široko primenjuje i u popularnoj kao i eksperimentalnoj muzici.
Literatura uredi
- Johnson, H. (2004). The Koto: A Traditional Instrument in Contemporary Japan. Amsterdam: Hotei.
- Malm, W. P. (2000) Traditional Japanese Music and Musical Instruments (Rev. ed.). New York, NY: Kodansha International.
- Sachs, C. (1940). The History of Musical Instruments. New York, NY: W.W. Norton & Company. Inc. Publishers.
