Kultura Lungšan
Kultura Lungšan (trad. kineski: 龍山文化; uprošć. kineski: 龙山文化; pinjin: Lóngshān wénhuà) je poznoneolitska kultura sa prostora Centralne visoravni u severnoj Kini iz perioda od 3000. do 1900. godine p. n. e. Na severu se prostirala do poluostrva Lijaotung u južnoj Mandžuriji, a na jugu od Čekjanga, a središnja oblast bio je Šantung.[1] Poznata je i kao kultura crne grnčarije.[2] Ova kultura je dobila ime po obližnjem gradu Lungšan („planina zmajeva“) u provinciji Šantung, a prva arheološka istraživanja obavnjena su 1928. godine u nalazištu Čengceja (城子崖遗址; Chéngzǐyá yízhǐ).
Rani period kulture Lungšan (3000. – 2600. godine p. n. e.)
uredi
Arheološkim iskopavanjima 50-ih godina 20. veka u provinciji Henan identifikovan je Mijaodigou II (庙底沟二期), prelazna faza između kultura Jangšao i Lungšan (3000. – 2600. godine p. n. e.). Nalazišta ove faze nalaze se u centralnom i zapadnom Henanu. Oruđe i grnčarija ove kulture pokazuje poboljšanja u poređenju sa onim iz kulture Jangšao. Religiozna uverenja pokazivala su se u obrednim cevima i diskovima od žada.[3]
Pozni period kulture Lungšan (2600. – 2000. godine p. n. e.)
urediPozni period kulture Lungšan podrazumeva šantunški Lungšan, ali i kulture:
- Vangvan III (王湾; Wángwān) u zapadnom Henanu
- Hougang II (后冈; Hòugāng) u severnom Henanu i južnom Hebeju
- Taosi (陶寺; Táosì) u basenu reke Gen (汾河) u južnom Šansiju
- Sanliđijao II (三里桥; Sānlǐqiáo) sa obe strane Žute reke u zapadnom Henanu
- Kesingčuang II (客省莊; Kèshěngzhuāng) u dolini reke Vei u južnom Šensiju
Šantunški Lungšan
urediCentar Šantunga predstavlja planinski predeo sa planinom Tai (泰山) i drugim vrhovima od preko 1000 m nadmorske visine. Lungšanske naseobine su pronađene u ravnicama oko njih. Neke od njih su: Čengceja (城子崖; Chéngziyá), Tingkung (丁公; Dīnggōng) i Bijensijenvang (边线王; Biānxiànwáng), od kojih je najveća Čengceja. U Tingkungu je pronaćen komad grnčarije na kom je ispisano 11 simbola. Postoje i dokazi o proizvodnji fermentisanih pića, kao i prefinjenih predmeta od žada i metala.
Na ovom području, razlike između bogatih i siromašnih su bile slabije izražene, i čini se da je nasilje bilo ređe u poređenju sa drugim lungšanskim kulturama.
Vangvan III
urediVangvan III varijanta kulture Lungšan nalazi se u zapadnom i centralnom delu provincije Henan. Broj nalazišta u ovom predelu tri puta je veći u odnosu na onaj iz perioda Jangšao. U nalazištu Vangčeng-gang (王城岗; Wángchénggǎng) postoje dokazi o metalurgiji, mada ona verovatno potiče iz kasnijih perioda. Ova kultura je najverovatnije direktno povezana sa kulturom Erlitou (二里头文化; Èrlǐtóu Wénhuà), jednom od prvih kultura bronzanog doba.
Hougang II
urediHougang II varijanta kulture Lungšan nalazila se u severnom Henanu i južnom Hubeju. Naseobine ove regije su tesno raspoređene pored tokova reka ove oblasti na udaljenostima od malje od 1 km. Neke od njih su bile ograđene zidinama, kao Hougang i Mengčuang. Ova varijanta je poznata po prvom bunaru u oblasti Žute reke, a metod koji su izumeli nastavile su da koriste i rane kulture bronzanog doba.
Taosi
urediNaseobina Taosi u severnom Šansiju bila je najveća od lungšanskih naseobina obuhvatajući oblast od 300 hektara zemlje. Njihovi zagrobni predmeti ukazuju na složenost društva. U poznom Taosi periodu, zemljane zidine su porušene i javljaju se dokazi o nasilju i sukobima.
Sanliđijao II
urediNaseobine ove varijante kulture Lungšan nalaze se sa obe strane Žute reke u zapadnom Henanu, severozapadnom Šansiju i istočnom Šensiju. Postoji približno sto naselja koja pripadaju ovoj podvrsti, a najveće nalazište je Sijaoćijaokou (小交口; Xiǎojiāokǒu), udaljnjno 10 km od grada Sanmensja, koje je zauzimalo oblast od 240 hektara. Mesta za stanovanje Sanliđijaoa II obuhvataju i nadzemne i polupozemne vrste kuća. Zapažene su sličnosti između grnčarije ove i varijante Kesingčuang II.
Kesingčuang II
urediNaseobine Kesingčuanga bile su razbacane po obali reke Vei u severnom Šensiju. Najveća od njih zauzima oblast od 60 hektara. U ovoj oblasti je primećenadepopulacija.
Formiranje kineske kulture bio je izuzetno složen proces, jer je svako regionalno društvo davalo svoj doprinos i svoje karakteristike. Njihovo spajanje bilo je presudno i time je određen pravac Centralne visoravni ka osnivanju civilizacije i postavljen temelj predstojećeg dinastičkog perioda Kine, koji se zadržao u dinastijama Sija, Šang i Džou.[4]
Agrikultura i ishrana
urediTokom perioda Lungšan ljudi su, kao i u prethodnoj kulturi Jangšao, nastavili da se bave lovom, ribolovom i stočarstvom (uzgajali su svinju, psa, ovce, goveče). Najvažnija žitarica bilo je proso, ali pronađeni su i tragovi pirinča i pšenice. Čini se da je povoljna klima vremena kulture Jangšao ljudima omogućila raznovrsnu ishranu, što je dovelo do značajnog rasta populacije. Međutim, istraživanja Odseka za antropologiju Univerziteta u Misuriju ukazuje na razlike između kultura Jangšao i Lungšan. Tokom perioda Jangšao slučajevi malnutricije i anemije bili su retki. Ipak, pri kraju ovog perioda javljaju se znaci pogoršanja zdravlja — česte su bolesti zuba prouzrokovane promenom načina ishrane.
Zatim, u neravnopravnom društvu kulture Lungšan nedostatak hrane je ostavio posledice na nepriviligovane u vidu bolesti zuba, kao i ozbiljnih koštanih bolesti. Slabo zdravlje je nastavilo da prati narod sve do perioda vladavine dinastije Džou (周朝; Zhōu cháo).
Jedno od dostignuća ove kulture bila je i proizvodnja svile.[5] Kineska tradicija serikulture (svilarstva) počinje još u neolitu. Kina je imala monopol na proizvodnju svile sve do 16. veka kada su svilene bube prokrijumčarene na Zapad.
Grnčarija
urediKultura Lungšan je poznata po izuzetno prefinjenoj crnoj grnčariji. Grnčarija koju su proizvodili imala je sjajnu površinu i uglavnom nije bila iscrtana, spoljni ukrasi su bili svedeni na horizontalne debele i tanke linije, ili udubljenja i ispupčenja.[6]
Otkriće ove grnčarije 1930. godine pomoglo je arheolozima da kulturu Lungšan razlikuju od kulture Jangšao koja je imala obojenu grnčariju. Ipak, nije sva grnčarija iz ovog perioda crne boje, postoje i primeri sive i bele boje. Najfiniji primerci su crni kao ugalj, a neki podsećaju na atinsku crnu grnčariju iz 5. i 4. veka stare ere. Grnčarija je rađena na točku, pečena je na visokim temperaturama i krajnje je prefinjena tako da su neki od pronađenih predmeta tanki svega nekoliko milimetara, što svedoči o umeću ljudi koji su ih pravili.
Činjenica da je većina crne grnčarije pronađena u grobnim mestima ljudi koji su se nalazili na višim pozicijama lungšanskog društva ukazuje da je ona bila rezervisana za elitu i obredno-ritualne radnje, a ne za svakodnevnu upotrebu. Smatra se da je lungšanska grnčarija bila uzor za pravljenje grnčarije dinastije Šang.
.jpg)
Rituali
urediProricanje u vidu osteomantije i skapulomantije, koje će dostići vrhunac za vreme dinastije Šang (商朝; Shāng cháo), već je praktikovano u okviru ove kulture. U Šensiju i južnom Henanu pronađeni su ostaci kostiju govečeta, svinja, ovaca i jelena koji su spaljivani u proročanskim obredima. Iz kasnijeg perioda kulture Lungšan pojavljuju se i dokazi o ljudskoj žrtvi.
Pronađeno je i par kovanca sa utisnutim znacima, ali još ne postoje tragovi pisma. Prvi bronzani predmeti se pojavljuju na samom kraju kulture Lungšan. U Taosiju su pronađena bakarna zvona, za koja se pretpostavlja da su bila namenjena za ceremonijalnu muziku.
Solarna opservatorija
urediNalazište Taosi (陶寺; Táosì) se ističe po svojoj solarnoj opservatoriji, konstruisanoj sredinom 3. milenijuma p. n. e. i najstarijoj u istočnoj Aziji. Otkrivena u istraživanjima od 2003. do 2004. godine[7], opservatorija se sastoji od tri kružne platforme naslagane jedna na drugu. Eksperimenti ukazju da je ova opservatorija korišćena tokom letnje dugodnevnice i zimske kratkodnevnice i verovatno su je koristili za pravljenje preciznog solarnog i lunarnog kalendara. Ovakva vrsta evidencije nagoveštava i prisustvo prvobitnog pisma.
Reference
uredi- ^ Vilets, Vilijam (1974). Umetnost Kine: od grnčarije do arhitekture. Beograd: Narodna knjiga. str. 39. ISBN 978-7119019925.
- ^ Fairbank, John King; Goldman, Merle (2006). China: A New History. Harvard University Press. str. 32. ISBN 978-0674018280.
- ^ Juen, Singpei; Jen, Venming (2017). Istorija kineske civilizacije. Tom 1, Od najranijih vremena do 221. godine pre n.e. Beograd: Albatros Plus. str. 144. ISBN 978-86-6081-250-8.
- ^ Juen, Singpei (2017). Istorija kineske civilizacije. Tom 1, Od najranijih vremena do 221. godine pre n.e. Beograd: Albatros plus. str. 145. ISBN 978-86-6081-250-8.
- ^ Fairbank, John King; Goldman, Merle (2006). China: A New History. Harvard University Press. str. 33. ISBN 978-0674018280.
- ^ Vilets, Vilijam (1974). Umetnost Kine: od grnčarije do arhitekture. Beograd: Narodna knjiga. str. 40. ISBN 978-7119019925.
- ^ He, Nu; Wu, Jiabi (28. 04. 2005). „Astronomical date of the ＂observatory＂ at Taosi site”. Chinese Archaeology. Pristupljeno 17. 11. 2018.
Literatura
uredi- Vilets, Vilijam, Umetnost Kine: od grnčarije do arhitekture, Narodna knjiga, Beograd, 1974
- Juen, Singpei, Istorija kineske civilizacije. Tom 1, Od najranijih vremena do 221. godine pre n.e., Albatros plus, Beograd, 2017
- Fairbank, John King, China: A New History, Harvard University Press, 2006
