Kulturna revolucija

Kulturna revolucija, formalno Velika proleterska kulturna revolucija, bila je društveno-politički pokret koji se dešavao u Kini od 1966. do 1976. godine. Pokrenuta je od strane Mao Cedunga, tadašnjeg vođe Komunističke partije Kine, sa ciljem da se očuva komunistička ideologija u zemlji čišćenjem ostataka kapitalističkih i tradicionalnih elemenata kao i da se ponovo nametne maoistička misao kao dominantna ideologija unutar partije. Revolucija je označila povratak Mao Cedunga na pozicije moći nakon Velikog skoka napred. Pokret je skoro u potpunosti paralisao Kinu i u velikoj meri negativno uticao na ekonomiju i društvo.

Propagandni poster iz vremena kulturne revolucije. On prikazuje Mao Cedunga iznad grupe vojnika iz Narodnooslobodilačke vojske. Na posteru piše:„Kineska Narodnooslobodilačka armija je velika škola misli Mao Cedunga.”

Revolucija je pokrenuta u maju 1966, nakon Maove tvrdnje da su se buržoaski elementi infiltrirali u vladu i društvo sa ciljem da obnove kapitalizam. Da bi uklonio svoje rivale unutar partije, Mao je insistirao da se ovi „revizionisti“ moraju ukloniti kroz nasilnu klasnu borbu. Kineska omladina će odgovoriti na njegov apel formiranjem grupa Crvene garde širom zemlje. Pokret se postupno širio na vojsku, radništvo kao i na sam vrh partije. To je rezultiralo raširenim frakcijskim borbama u svim sferama društva kao i masovnim čistkama visokih partijskih zvaničnika kao što su Liu Šaoći i Deng Sjaoping. U međuvremenu će i Maov kult ličnosti narasti do enormnih razmera.

Milioni ljudi su proganjani u nasilnim borbama širom zemlje a mnogi će proći kroz širok spektar zlostavljanja, počev od javnog ponižavanja, preko proizvoljnog hapšenja, mučenja, prisilnog rada, kontinuiranog uznemiravanja, oduzimanja imovine a ponekad i pogubljenja. Veliki deo stanovništva je nasilno raseljen, a najčuveniji primer je bio transfer studenata i gradske omladine uopšte na selo tokom pokreta povratka na selo. Mnoge istorijske relikvije i predmeti su uništeni. Mnogi kulturni i verski objekti su opljačkani.

Mao je 1969. zvanično proglasio kraj Kulturne revolucije, ali je njena aktivna faza trajala sve do smrti vojnog zapovednika Lin Bjaoa 1971. Nakon Maove smrti i hapšenja Četvoročlane bande 1976, reformisti na čelu sa Deng Sjaopingom će postepeno napraviti radikalni otklon od Maove politike povezane sa Kulturnom revolucijom. Partija će 1981. saopštiti stav da je kulturna revolucija odgovorna za najveće nazadovanje i najteže gubitke sa kojima se suočila partija, zemlja i narod od vremena osnivanja Narodne Republike Kine.

Pozadina

Veliki skok napred

Glavni članak: Veliki skok napred

Ljudi na selu rade noću da bi proizveli čelik tokom Velikog skoka napred.

Tokom 1958. godine, nakon donošenja drugog petogodišnjeg plana, Mao je počeo da razmišlja kako da uključi široke mase stanovništva u izgradnju socijalizma, kako bi maksimalno ubrzao svoj plan pretvaranja Kine u modernu industrijalizovanu zemlju. U tom duhu, Mao će te iste godine lansirati program pod imenom Veliki skok napred, osnivanjem narodnih komuna na selu, i mobilizacijom velikog broja ljudi u njima. Svakoj komuni je dodeljeno određeno zaduženje, a najveći broj njih je imao zadatak da proizvodi čelik. Mao je takođe obećao da će udvostručiti poljoprivrednu proizvodnju u odnosu na prethodnu godinu.

Veliki skok napred je vrlo brzo doživeo kolaps. Seljaci nisu imali ni znanje ni tehnologiju za proizvodnju kvalitetnog industrijskog čelika, pa su pokušali postići kvotu proizvodnje zadatu od lokalnih rukovodilaca korišćenjem malih kućnih peći. Tako dobijeni čelik je bio vrlo slabog kvaliteta i praktično beskoristan. Zbog angažovanosti seljaka na proizvodnji čelika, poljoprivredna proizvodnja je dramatično podbacila, a jedino je porasla proizvodnja gvožđa i čelika koji se, zbog lošeg kvaliteta, nije mogao upotrebljavati niti izvesti. Problem su produbili i lokalni rukovodioci koji su, usled straha od partijskog vrha, prikrivali pravo stanje na terenu. Loše vreme je dodatno smanjilo ionako skroman prinos žitarica, pa je Kina ostala bez svog glavnog izvoznog proizvoda. Hrane više nije bilo dovoljno ni za domaće potrebe i zemljom će ubrzo zavladati glad. Glad se vrlo brzo širila i uzrokovala smrt miliona ljudi, naročito u siromašnijim regionima u unutrašnjosti.

Neuspeh Velikog skoka je značajno umanjio Maov prestiž unutar partije. Primoran da preuzme glavnu odgovornost, Mao je 1959. podneo ostavku sa mesta predsednika partije (de jure šefa države, jer Kina nije imala ustav u to vreme i partija je u potpunosti bila poistovećena sa državom), a nasledio ga je Lju Šaoći. U julu su se visoki partijski zvaničnici sastali na planini Lu, kako bi razmatrali novonastalu situaciju i mogući izlaz iz nje. Na samom sastanku je maršal Peng Dehuaj, ministar odbrane, u otvorenom pismu Mau, otvoreno kritikovao projekat Velikog skoka kao nasilja neznanja, lošeg upravljanja i političke dogme nad zakonima ekonomije.

Uprkos umerenom tonu Pengovog pisma, Mao ga je doživeo kao lični napad na njegovo vođstvo u partiji. Nakon konferencije, Mao je smenio Penga sa položaja, optuživši ga da je ”desni oportunista”. Na njegovo mesto je postavljen Lin Bjao, još jedan revolucionarni general koji je postao odani Maov pristalica kasnije u svojoj karijeri. Dok je Lušanska konferencija zapečatila Pengovu karijeru, glavnu kontrolu nad ekonomijom su preuzeli umereni političari predvođeni Lju Šaoćijem i Deng Sjaopingom.

Do ranih 1960-ih, mnoge posledice Velikog skoka su uspešno sanirane, najviše zahvaljujući naporima Ljua, Denga i Džou Enlaja. Ova grupa umerenih i opreznih pragmatika nije bila nimalo oduševljena Maovim utopijskim vizijama. Zbog gubitka ugleda unutar partije, Mao je postajao sve više otuđen od partijskog rukovodstva, razvivši ekscentričan način života. Do 1962, dok su Lju, Deng i Džou upravljali ekonomskom politikom i poslovima države, Mao se više posvetio razmišljanju o sopstvenom doprinosu marksističko-lenjinističkoj teoriji, naročito ideji ”kontinuirane revolucije”. Ova teorija je trebalo da Mau stvori uslove za obnovu sopstvenog brenda komunizma kao i njegovog ugleda unutar stranke.

Kinesko-sovjetski sukob i anti-revizionizam

Glavni članak: Kinesko-sovjetski raskol

Tokom ranih 1950-ih, Narodna Republika Kina i Sovjetski Savez su bile dve najveće komunističke države na svetu. Dok je u početku njihov odnos bio prijateljski i saveznički, ozbiljnija neslaganja su počela sa dolaskom na vlast Nikite Hruščova u Sovjetskom Savezu nakon smrti Josifa Staljina. Godine 1956, Hruščov je osudio Staljina i njegovu politiku, a potom počeo da sprovodi proces destaljinizacije kao i post-staljinističkih ekonomskih reformi. Mao kao i mnogi članovi Komunističke partije Kine su se suprotstavljali ovim promenama, verujući da će one imati negativni uticaj na svetski komunistički pokret, koji je video Staljina kao svog heroja.

Mao je verovao da Hruščov i nije pravi marksista, već revizionista koji menja osnovne postulate marksizma-lenjinizma, što će na kraju omogućiti kapitalistima da povrate vlast u zemlji. Odnosi između dve vlade su se dodatno pogoršali kada su Sovjeti odbili da podrže kineske napore za priključenje Ujedinjenim nacijama i odustali od prethodno datog obećanja da će Kinu snabdeti nuklernim oružjem.

Mao je nastavio sa javnom osudom revizionizma u aprilu 1960. Bez direktnog upiranja prsta u Sovjetski Savez, on je kritikavao sovjetskog ideološkog saveznika, Savez komunista Jugoslavije, našta će sovjeti odgovoriti kritikom kineskog saveznika, Partiju rada Albanije. Novi napad, ovog puta direktan, je usledio 1963, objavljivanjem devet polemičkih tekstova protiv revizionizma, od kojih je jedan imao naziv „O Hruščovljevom lažnom komunizmu i istorijske lekcije svetu”, u kome je Mao tvrdio da je Hruščovljeva politika ne samo dekadentna nego i da pruža realne osnove za obnovu kapitalizma. Kada je, nakon neuspeha u unutrašnjoj i spoljnoj politici, Hruščov smenjen u državnom udaru 1964, Mao je postao uplašen da i njega može zadesiti slična sudbina, nerado se sećajući gubitka ugleda u partiji nakon katastrofe Velikog skoka.

Priprema

Čistka Generala Luo Ruićinga učvrstila je lojalnost vojske Mao Cedungu

Mao je pripremio teren za kulturnu revoluciju čistkom moćnih zvaničnika sumnjive lojalnosti koji su bili namešteni u Pekingu. U lukavo osmišljenoj strategiji, oni nisu direktno napadani već indirektno, napadom na njihove bliske saradnike. Oni su napadani kroz novinske članke, a Mao je rukovodio operacijom kroz nezvanične sastanke, u kojima je svojim doušnicima i saveznicima saopštavao zadatke koje treba obaviti.

Krajem 1959, istoričar i zamenik gradonačelnika Pekinga Vu Han, objavio je istorijsku dramu pod nazivom ’Hai Rui otpušten iz službe’. U komadu Hai Rui, kompetentni i časni službenik biva otpušten od strane hirovitog i korumpiranog cara. Iako je javno hvalio delo, Mao je u februaru 1965, naložio svojoj supruzi Điang Ćing i šangajskom propagandisti Jao Venjuanu da napišu članak u mome će kritikovati komad. Jao je od početka verovao da je cela drama slabo prikrivena politička aluzija− car je Mao a Hai Rui- Peng Dehuai.

Prava meta Jaovog članka je bio Peng Čen, gradonačelnik Pekinga i vrlo moćan zvaničnik, u međuvremenu postavljen na čelo ’Grupe petorice’, komisije kojoj je bilo zadato da ispita potencijal za sprovođenje kulturne revolucije. Peng, shatajući da bi javna optužba da njegov čovek od poverenja piše anti-maoističke pamflete, mogla ozbiljno ugroziti njegov položaj, pokušao je maksimalno suzbiti distribuciju članka. Tekst je u početku publikovan samo u odabranim i niskotiražnim lokalnim novinama. Peng je zabranio da se on objavi u visokotiražnim dnevnim novinama kao što je Ženmin Žibao i druge koje je on kontrolisao. Da bi smirio strasti Peng je naredio da se u njima o komadu piše sa stanovišta hladne akademske rasprave i da se ne upLjuću nikakve ideološke strasti niti dnevna politika.

Dok se borba sa Peng Čenom intenzivirala, Mao je dodao ulje na vatru otpustivši na osnovu niza neosnovanih optužbi Jang Šangkuna- direktora Generalnog sekretartijata, ključnog tela partije koje je kontrolisalo unutarpartijske odnose. Na njegovo mesto je doveo svog fanatičnog sledbenika i šefa svog ličnog obezbeđenja Vang Dongksinga. Ovaj potez je bio signal svim tvrdokornim maoistima unutar partije da krenu u napad na svoje frakcijske rivale. Među prvima je ovo shvatio ministar odbrane Ljun Biao, koji je u decembru javno optužio generala Luo Ruićinga, načelnika štaba Narodnooslobodilačke vojske da je anti-maoista, tvrdeći da je indikativno da on mnogo više pažnje posvećuje vojnoj obuci nego poLjutičkoj diskusiji i odbrani maoa od unutarpartijskih napada. Mada je Politbiro sumnjao u ikakvu krivicu uvek odanog Lua, Mao je uspeo da nametne pokretanje ’istrage’ u kojoj je Luo osuđen, otpušten i primoran da se podvrgne ponižavajućoj samokritici. Luo, zbunjen i preplašen ovakvim razvojem događaja, pokušao je da izvrši samoubistvo, ali je omanuo. Ovo je samo učvrstilo uverenje javnosti u njegovu krivicu. Uklanjanjem Lua, Mao je uspeo da povrati potpunu kontrolu nad vojskom.

Februarske crte

Nakon što je eliminisao Lua i Janga, Mao se ponovo posvetio Peng Ženu. Pengova ’petočlana grupa’ je 16. februara 1966. objavila izveštaj pod nazivom ’Februarske crte’. Ovaj dokument, odbačen od partijskog vrha, definisao je komad Hai Rui kao konstruktivnu akademsku diskusiju, čime se želeo odbraniti Peng od veza sa ikakvim poLjutičkim aluzijama koje je delo navodno sadržalo. Međutim, Điang Ćing i Jao Venjuan su nastaviLju sa napadima na Vua i Penga. U međuvremenu je Mao smenio i šefa propagandnog odeljenja Lu Dingija, koji je kontrolisao štampu i bio Pengova desna ruka.

Ovim su maoisti dobili potpunu kontrolu nad štampom. Mao je odlučio da zada završni udarac Pengu na sednici Politbiroa preko vernih pristalica Kang Šenga i Čen Bode. Oni će na sastanku javno optužiti Penga da se postavio nasuprot Mau a da su crte najveći dokaz njegovog revizionizma. Peng je tako proglašen zajedno sa trojicom već ražalovanih funkcionera Luom, Luem i Jangom kao predvodnik anti-partijske klike. Politbiro će ovu odluku formalizovati 16. maja objavljivanjem zvaničnog dokumenta u koje je Peng najoštrije osuđen zajedno sa njegovim anti-partijskim savezncima. Njegova petočlana grupa je raspuštena i zamenjena sa maoističkom ’Grupom za Kulturnu revoluciju’.

Rana faza: masovni pokret

Proglas od 16. maja

U maju 1966, sazvana je ’proširena sednica’ Politbiroa u Pekingu. Ova sednica nije predstavljala uobičajeno sastajanje partijskog vrha da bi se diskutovalo o pitanjima visoke politike, već je poslužila kao kampanja pridobijanja podrške stranačke elite za Maovu političku agendu. Sastanak je u potpunosti protekao u duhu maoističkih ideoloških fraza o klasnoj borbi uz objavljivanje pedantno spremljenih optužnica za nedavno smenjene rukovodioce poput Peng Žena i Luo Ruićinga. Jedan od ovih dokumenata, objavljen 16. maja pod Maovim nadzorom, je bio posebno optužujući:

Svi ti predstavnici buržoazije koji su se ušunjali u partiju, vladu, armiju i razne sfere kulture su obična gomila kontrarevolucionarnih revizionista. Kada se steknu uslovi, oni će preuzeti vlast i pretvoriti vladavinu proleterijata u vladavinu buržoazije. Neki od njih su se već pokazali, iako mnogi nisu. Mnogima od njih još uvek verujemo i pripremamo ih za naše naslednike. Takve osobe, poput Hruščova, su goluždravci u našem jatu.

Ovaj tekst, koji je postao poznat kao ’Proglas od 16. maja’, je ukratko sumirao ideološko opravdanje za pokretanje kulturne revolucije. On je podrazumevao da se glavni neprijatelji komunizma zapravo ne nalaze spolja, već unutar same partije: klasni neprijatelji koji "mašu crvenom zastavom da bi se lakše borili protiv nje." Jedini način da se ovi ljudi razotkriju je uz pomoć "teleskopa i mikroskopa Maove misli." Dok je partijsko vođstvo uglavnom podržalo opšti pravac ove agende, nemali broj funkcionera ipak nije bio preterano entuzijastičan, pitajući se kuda sve ovo vodi. Optužbe protiv uglednih stranačkih prvaka kao što je Peng Žen, dramatično su odjeknule širom intelektualne zajednice kao i Ujedinjenog Fronta.

Rani masovni mitinzi

Nakon pada Peng Žena, partijska organizacija u Pekingu je bila potpuno obezglavljena, čije je otvoren put za nerede u prestonici. Maov čovek od poverenja Kang Šeng, poslaće 25. maja svoju suprugu Kao Jiu na pekinški univerzitet, sa zadatkom da se sastane sa Ni Juanci. Ni je bila profesorka filozofije ali i jedan od glavnih partijskih doušnika na univerzitetu. Na sastanku će dobiti zadatak da, zajedno sa drugim lokalnim levim ekstremistima, kreira veliki poster sa maoističkim parolama (dažibao) koji će biti javno izložen. Ni će istovremeno pokrenuti napad na rukovodstvo univerziteta na čelu sa Lu Pingom. Ona je javno optužila univerzitetski establišment da je, povodeći se Peng Ženom, pokušao da zauzda revolucionarni zanos studenata i radio na promociji revizionizma među omladinom.

Mao je odmah pohvalio Niin poster kao "prvi marksistički poster u celoj Kini." On je ovim faktički odobrio njen poziv studentima na pobunu, koji će se munjevitom brzinom proširiti na sve obrazovne institucije u zemlji. Studenti su svuda započeli proteste protiv rukovodstava svojih fakulteta. Nastava je momentalno otkazana u svim osnovnim i srednjim školama u Pekingu, a odlukom od 13. juna, celokupan obrazovni sistem je suspendovan. Do početka juna, velike mase učenika i studenata su započele svoja okupljanja na gradskim trgovima širom Kine. Oni su nosili velike Maove slike, fanatično uzvikujući parole protiv njegovih navodnih neprijatelja.

Kada je otpuštanje Peng Žena početkom juna obelodanjeno najširoj javnosti, nastala je sveopšta konfuzija. Javnosti i stranim predstavnicima nije objašnjeno koji su razlozi smene kao i šta se uopšte dešava u zemlji. Čak su i mnogi visoki rukovodioci bili potpuno zatečeni iznenadnim talasom anti-establišmentskih protesta, na znajući kako da se postave. Nakon konsultacija sa Maom u Hangdžou, Lju Šaoći i Deng Sjaoping su odlučili da na teren pošalju "radne timove" (neku vrstu ideoloških vodiča) u gradske škole i Ženmin Žibao kako bi pokušali koliko-toliko uspostaviti nekakav red u sveopštoj konfuziji i anarhiji.

Radni timovi, na brzinu sastavljeni, nisu razumevali pobude studenata i samo su dodali ulje na vatru. Dok su slični pokreti tokom 1950-ih bili usmereni protiv jasno targetiranih intelektualaca, ovaj protest je bio protiv samih partijskih zvaničnika, od kojih su se mnogi našli u radnim timovima. Studenti su njihov dolazak doživeli kao provokaciju u pokušaju da im se ponovo zauzda revolucionarni zanos i postali su još radikalniji. I samo rukovodstvo je bilo podeljeno po pitanju da li bi radne timove trebalo raspustiti. Lju se najviše zalagao da timovi ostanu kako bi sputali najradikalnije elemente pokreta, plašeći se da bi se cela stvar mogla u potpunosti oteti kontroli.

"Bombarduj Sedišta"

Sukob Mao-Lju

Predsednik partije Mao Cedung (levo) i Predsednik države Lju Šaoći (desno)

Dana 16. jula, tada 72-godišnji predsednik Mao je, obilazeći Vuhan, uz pratnju novinara otišao na reku Jangce da bi napravio čuveno propagandno preplivavanje reke, čime je želeo da pokaže svoj borbeni duh i podstakne mlade. Nakon toga se vratio u Peking da bi kritikovao partijsko upravljanje nad radnim timovima. On je optužio radne timove za opstrukciju studentskog pokreta pozivajući na njihovo puno povlačenje 24. jula. Nekoliko dana kasnije, na skupu kod Velike sale naroda, partijski lideri će se obratiti profesorima i studentima objavivši svoj konačni stav o novonastaloj situaciji. Protestantima je saopšteno da se ne plaše i da hrabro preuzmu rukovođenje, oslobođeni ikakvog partijskog uticaja.

Povlačenje radnih timova je označilo poraz politike za šefa države Lju Šaoćija. Istovremeno je Mau postalo jasno da bi, ukoliko ne zadobije punu podršku unutar rukovodstva, njegom naum da ponovo kontroliše partiju mogao biti neostvariv. Ključno pitanje je bilo kako će se rukovodstvo postaviti prema Ljuu. Na 11. plenumu 8. Centralnog Komiteta održanom 1. avgusta, Mao je iskazao otvoren prezir prema Ljuu, nekoliko puta ga prekinuvši prilikom izlaganja. Nekoliko dana je Mao konstantno napadao partijski vrh da ne deli do kraja njegovu revolucionarnu viziju. Uprkos tome, njegov poziv za dodatnu radikalizaciju je prilično mlako primljen. To je bio signal da se putem masa mora kreirati još veći pritisak koji bi konačno slomio unutarpartijsku opoziciju.

Predstavnici Crvene Garde će 28. jula pisati Mau, zaklinjući se na pobunu i tražeći savet o daljim akcijama. Mao će odgovoriti kreiranjem svog dažibaa "Bombarduj sedišta", pozivajući ljude da kao metu uzmu "sedišta kontrarevolucije". On je napisao da, iako je zbačena u revoluciji, buržoazija ponovo zauzima pozicije moći unutar vlade i partije.

Mada nije pomenuo nijedno konkretno ime, ova provokativna izjava je protumačena kao direktna aluzija na rukovodioce koji su pokazali izvesnu rezervu prema Maovoj agendi. To su bili Lju Šaoći i Deng Sjaoping i njihov krug saradnika. Pretpostavljalo se da su oni centar tog "buržoaskog sedišta". Personalne promene na Plenumu će ozvaničiti rotaciju u hijerarhiji. Iako su Lju i Deng ostali unutar politbiroovog Stalnog Komiteta, njima je onemugoćen uticaj na donošenja važnih odluka i kreiranje javne politike. Sada je Ljun Biao postao drugi čovek u hijerarhiji, dok je Lju sa drugog pao na osmo mesto i praktično ispao iz trke za Maovog naslednika.

Paralelno sa političkom smenom izvršena je još dramatičnija promena birokratskog aparata u partiji. Glomazno Organizaciono odeljenje zaduženo za kadrovsku politiku je praktično prestalo da postoji. Grupa za kulturnu revoluciju, Maova ideološka pretorijanska garda, je posebno došla do izražaja, preuzevši na sebe propagiranje Maove agende u javnosti kao i mobilizaciju masa. Najviši zvaničnici propagandnog odeljenja su otpušteni, a mnoga njihova zaduženja je preuzela ova grupa.

Crvene garde i uništenje "četiri starine"

Posmrtni ostaci Vanlija, kineskog cara iz dinastije Ming, u dinastičkoj grobnici. Pripadnici Crvene garde će leševe njega i njegove žene izvaditi iz grobnice, posthumno im "suditi", i potom ih spaliti.

Centralni Komitet je 8. avgusta 1966. usvojio odluku u vezi sa Velikom Proleterskom Kulturnom Revolucijom, koja će kasnije postati poznata kao "Šesnaest tačaka". Ovaj dokument definiše kulturnu revoluciju kao „veliku revoluciju koja dotiče najdublje emocije ljudi i predstavlja dublju i napredniju fazu u razvoju socijalističke revolucije u našoj zemlji.”:

Iako je buržoazija svrgnuta, ona i dalje pokušava da pomoću starih ideja, kulture, navika i običaja eksploatacije pokvari mase, ispere im mozak da bi se vratila na vlast. Proletarijat zato mora učiniti potpuno suprotno: on mora spremno odgovoriti na svaki izazov buržuja da izmene naše društvo. Trenutno, naš cilj je da se borimo i smrvimo sve one ljude na vlasti koji su krenuli kapitalističkim putem, moramo kritikovati i odbaciti reakcionarnu buržoasku akademsku elitu kao i ideologiju buržoazije i svih ostalih eksploatišućih klasa. Moramo transformisati obrazovanje, literaturu i umetnost kao i sve ostale delove nadgradnje koji ne odgovaraju socijalističkoj ekonomskoj bazi kako bi olakšali konsolidaciju i dalji razvoj socijalističkog sistema.

Posledice šesnaest tačaka su bile dalekosežne. Ono što je ranije bio mahom pokret učenika i studenata sada je prošireno na radnike, seljake, vojnike i niže partijske činovnike od kojih se očekivalo da ustanu i da se obračunaju sa vlastima kako bi preoblikovali društvenu nadgradnju. Preko milion pripadnika crvenih gardi iz svih delova zemlje, okupiće se 18. avgusta na trgu Tjenanmen u Pekingu kako bi ih Predsednik Mao lično primio. Međutim, na ovom skupu će se u centru pažnje naći Lin Biao, koji će u svom obraćanju oštro osuditi sve vrste uočenih neprijatelja u kineskom društvu koji najviše ometaju "napredak revolucije."

Mao se lično izmešao sa pripadnicima garde, simbolično dajući svoj autoritet njihovoj stvari stavljanjem crvene trake na svoju ruku. Između avgusta i novembra 1966. će biti održano osam masovnih okupljanja, na kojima će učestvovati preko 12 miliona ljudi širom zemlje, mahom pripadnika crvenih gardi. Vlada je snosila troškove njihovog putovanja po zemlji kako bi sa drugim ljudima razmenjivali revolucionarna iskustva.

Na jednom od tih okupljanja, Lin Biao će pozvati na uništenje "četiri starine". Pod starinama on je podrazumevao stare običaje, kulturu, navike i ideje. Međutim, njegovi govori, natopljeni maoističkom frazeologijom, nisu ništa konkretno govorili šta to tačno treba uništiti kod ova četiri prilično opšta pojma. I sam Mao je verovao da kroz "veliki nered" (iz tog vremena ostala je zabeležena njegova fraza da treba stvoriti veliki nered pod nebom da bi se stvorio veliki red pod nebom), mase treba same da upravljaju svojim akcijama, bez ikakvog oslanjanja na direktive ili sugestije vlasti. Ovo je trebalo da odgovara višem stadijumu komunizma kada proletarijat sam upravlja društvom, bez ikakvog državnog ili partijskog autoriteta. Međutim, u praksi će se mase vrlo brzo otrgnuti svakoj kontroli. Zavladaće sveopšta anarhija.

Neke promene povezivane sa kampanjom "četiri starine" su bile poprilično benigne. Tipičan primer su davanja novih imena ulicama, mestima, pa čak i ljudima. Milioni beba rođenih u to vreme dobiće takođe revolucionarno zvučeća imena. Međutim, mnogi drugi aspekti delovanja, naročito crvenih gardi, će biti mnogo više destruktivni, pogotovu na poljima kulture i religije. Istorijske znamenitosti u svim delovima zemlje biće pljačkane i uništavane. Šteta je bila posebno izražena u prestonici Pekingu, gradu bogate istorije i punom kulturnih relikvija. Ovde će hiljade lokacija od istorijskog značaja biti uništene. Crvena garda je takođe izvršila opsadu Konfučijevog hrama, koji se nalazi u gradu Kufu unutar Šandung provincije.

Konfučijevo groblje će biti napadnuto od strane Crvene garde u novembru 1966.

Tokom ovih meseci ikonoborstva, crvena garda sa pekinškog univerziteta će teško oskrnaviti i grob samog Konfučija kao i mnoge druge istorijski značajne spomenike i artefakte. Leševi mnogih velikodostojnika drevne Kine biće izvađeni iz groba i obešeni na obližnjem drveću. Među njima su bili i mnogi ugledni konfučijevi potomci.

Biblioteke pune istorijskih ili stranih tekstova su uništene a knjige spaljene. Hramovi, crkve, džamije, manastiri i groblja su bili zatvoreni. Ponekad su bili preoblikovani za druge namene a neretko opljačkani i spaljeni. Marksistička propaganda je opisivala budizam kao sujeverje, a religiju generalno kao sredstvo neprijateljske strane infiltracije ili domaće buržoazije. Sveštenstvo raznih vera je hapšeno i slato u radne logore. Tibetanski budisti su verovatno najviše stradali; mnogi njihovi monasi su bili primorani da, pod pretnjom oružjem, i sami učestvuju u spaljivanju svojih hramova.

Naredne dve godine, a u nekim oblastima i mnogo duže, Crvena garda će biti de fakto vlast na terenu. U pokušaju da ubrzaju socijalističku rekonstrukciju, njeni pripadnici će štampati letke deljene lokalnom stanovništvu, u kojima se objašnjavaju njihovi postupci u nameri odbrane i jačanja socijalizma. Imena sumnjivih lokalnih kontrarevolucionara su postavljana na oglasne table. Pripadnici garde će se redovno okupljati u velikim grupama i voditi velike debate. Obrazovaniji među njima će pisati i edukativne komade. Na javnim skupovima kritikovaće lokalnu reakciju i tražiti da i ona izvrši samokritiku.

Jedan od mnogih citata iz Knjige citata Mao Cedunga, koji će crvena garda koristiti kao svoj vodič bio je sledeći:„Svet je vaš kao i naš, ali u konačnici, on je vaš. Vi mladi ljudi, puni energije i vitalnosti, vi ste cvet života, kao sunce u jutarnjim satima. Naše nade polažemo u vas. Svet pripada vama. Budućnost Kine pripada vama.” Oko 350 miliona primeraka ove knjige je štampano u decembru 1967. Bio je ovo jedan od glavnih mehanizama podsticanja masa, posebno crvenih gardi, u njihovim akcijama. Po mišljenju drugih maoističkih lidera, ovakvi citati su bili najviše odgovorni za sprovođene akcije.

Iako je partija u svojim proglasima zabranjivala oružanu u korist verbalne borbe, mnoge borbene sesije završavane su fizičkim nasiljem. To nasilje je vremenom sve više raslo, posebno od kada su aktivisti počeli da zaplenjuju oružje od armije 1967. Vlast je u početku samo verbalno kritikovala pojavu nasilja, a ponekad ga čak i ohrabrivala. Tek od 1969, kada je je armija počela da interveniše, i partija će se više založiti u suzbijanju masovnog pokreta.

Vlast je 22. avgusta 1966 izdala direktivu da se zaustavi mešanje policije u aktivnosti Crvene garde. Oni policajci koji bi se oglušili o ovu naredbu su bili označeni kao kontrarevolucionari. Maove pohvale su samo ohrabrile masu da postane sve bezobzirnija prema svakome ko bi joj se našao na putu. Kao rezultat ovoga, javna bezbednost u zemlji se rapidno pogoršavala kako su vlasti podizale prag tolerancije prema nasilju. Se Fučži, načelnik policije će čak izjaviti da i nije jako strašno ako neki loši ljudi budu prebijeni ili linčovani do smrti.

Ovakav stav vrha policije je bio signal pripadnicima garde da svoju brutalnost podignu na još viši nivo. U roku od samo dve nedelje, samo u jednoj opštini u Pekingu, oko stotinu nastavnika, školskih zvaničnika i obrazovnih kadrova biće ubijeno. Broj povređenih bio je prevelik da bi se izračunao.

Najstravičnije aspekte kampanje činili su brojni slučajevi torture, ubistava i javnih ponižavanja. Mnogi ljudi, označeni kao mete borbe, koji nisu više mogli da izdrže preveliki stres izvršiće samoubistvo. U avgustu i septembru 1966, samo u Pekingu je zabeleženo 1772 ubistva. U septembru je u Šangaju bilo 704 samoubistva i 534 ubistva povezanih sa kulturnom revolucijom. U Vuhanu je u istom periodu bilo 62 samoubistva i 32 ubistva. Peng Dehuai će biti doveden u Peking da bi bio javno ismevan i prebijan.

U oktobru će Mao sazvati centralnu radnu konferenciju, čiji je glavni cilj bio da ubedi one rukovodioce koji su još iskazivali izvesne rezerve prema revoluciji. Lju i Deng će ponovo biti etiketirani kao buržoaski reakcionari. Pod velikim pritiskom, biće primorani da se podvrgnu samokritici. Nakon konferencije Lju, nekada drugi najmoćniji čovek u Kini nakon Maa, biva stavljen u kućni pritvor u Pekingu, nakon čega će biti poslan u radni logor. Tamo će, potpuno slomljen i uskraćen za neophodne lekove, umreti u tišini 1969. Deng će u tri navrata biti poslan u unjutrašnjost na prevaspitavanje, da bi konačno završio na prisilnom radu u fabrici motora u Đangsiju.

1967

Lin Biao i Điang Ćing će 3. januara 1967. zadužiti lokalne medije kao i pripadnike lokalnih gardi da pokrenu "Januarsku revoluciju", tokom koje je zbačena gradska vlast u Šangaju. Po uzoru na nekadašnju Parisku komunu biće uspostavljena Šangajska narodna komuna, kasnije preimenovana u Opštinski revolucionarni odbor. Na njenom čelu će se naći Vang Hongven, lokalni radnički aktivista, kome od tog trenutka kreće vrtoglav uspon u političkoj hijerarhiji. U Pekingu, pored već uobičajenih meta kritike Ljua i Denga, na udaru će se naći i potpresednik Tao Žu. Postajalo je sve uočljivije da su, umesto školskih predstavnika i intelektualaca, sada glavna meta revolucije postali visoki funkcioneri partije.

Mao će u svom članku u Ženmin Žibau od 8. januara pohvaliti akcije masa u neposrednom preuzimanju vlasti i praktikovanju komunizma. Takođe je apelovao na revolucionare da nastave sa praksom samokritike kao i kritike drugih, osumnjičenih za "kontrarevolucionarne aktivnosti". Uskoro će mnoge lokalne sredine slediti primer Šangaja. Lokalne vlasti su redom padale uz preuzimanje kontrole od strane crvenih gardi ali i drugih revolucionarnih grupa.

Sledeća na redu je bila armija, poslednja intitucija koja je pružala otpor narastajućoj revoluciji. U februaru će Lin i Điang, uz Maovu podršku, zahtevati da se klasna borba proširi i na vojsku. Mnogi ugledni generali, odlikovani veterani i heroji građanskog rata, izražavali su zabrinutost i protivljenje pravcu kojim je revolucija krenula. Ministar spoljnih poslova Čen Ji i potpresednik Tan Ženlin biće najglasniji u kritici događaja u Šangaju, ističući da će ovakva praksa pre uništiti partiju nego klasne neprijatelje. Kao odgovor će doći kolektivna etiketa koja će sve kritičare označiti kao "februaesku kontrastruju". Srećniji članovi ove grupe biće kritikovani da su zavedeni neprijateljskom propagandom. Ostali će biti optuženi da direktno sabotiraju revoluciju i pašće u nemilost.

U isto vreme, pripadnici različitih gardi, koji su maove apele različito tumačili, počinju slati protivrečne parole i sve više dolaze u međusobni sukob. Ovo je još više zakomplikovalo ionako već nepodnošljiv haos. U aprilu će, po Maovom nalogu, Điang Ćing javno apelovati crvene garde da zaustave sve "nezdrave aktivnosti". Partijski vrh se i dalje zabavljao izmišljanjem novih optužbi protiv Lju Šaoćija. Na sastanku održanom 6. aprila, Lju je javno osuđen zbog izdaje od strane sada dominantne frakcije koju su činili Đijang Ćing, Kang Šeng kao i sam Mao.

Na terenu je situacija klizila u pravi mali građanski rat. Kako je lokalna vlast praktično iščezla, nije više bilo institucije i autoriteta koji bi kanalisao sukob suprotstavljenih frakcija. U sveopštoj kakofoniji bilo je skoro nemoguće razlučiti ko je istinski verovao u maovu viziju a ko se tu nalazio samo zbog karijerizma i lične koristi. Do jula će nasilje gardi prema lokalnom stanovništvu biti zamenjeno otvorenim borbama među revolucionarnim grupama. Nije više bilo nikakve javne sigurnosti i niko više nije bio siguran da će doživeti sutrašnji dan, čak ni lideri gardi. U međuvremenu će Điang Ćing, iznervirana otporom armije, 22. jula izjaviti da više nije sigurna u privrženost vojske komunizmu i da bi trebalo razmisliti da ona bude zamenjena sa crvenim gardama. Ova izjava je okuražila garde i one započinju napade na kasarne i druge vojne objekte radi zaplene oružja. Generali su bili nemoćni da intervenišu zbog ćutanja državnog i partijskog vrha. Ovakva situacija će potrajati do jeseni iduće godine.

U Vuhanu je došlo do uličnih borbi između dve velike grupe, od kojih je jedna bila za a druga protiv establišmenta. U celu stvar se na kraju umešao Čen Caidao, general zadužen za to područje. Uz njegovu pomoć je poražena anti-establišment grupa. Nastaće veliki metež, pa je na kraju Mao odlučio da ode na teren sa grupom visokih zvaničnika kako bi uspostavio red. Tada je došlo do jedne od tragikomičnijih epizoda iz celokupne revolucije. Jedna od lokalnih radikalnih grupa, koja je naivno verovala da kritika establišmenta znači i kritiku samog Maa, kidnapovaće njegovog izaslanika Vang Lija. Ovaj događaj je ostao zabeležen kao Vuhanski incident. Čitava stvar se na kraju završila svaljivanjem celokupne krivice na generala Čena. On je poslat u Peking na javnu kritiku kod Điang Ćing i drugih pripadnika grupe za kulturnu revoluciju.

U kampanji borbe protiv tradicije, te godine je zabranjeno slavljenje Kineske nove godine. Ova zabrana će trajati narednih 13 godina.

1968

U proleće 1968, započela je još jedna masivna kampanja čiji je cilj bio promocija lika i dela Mao Cedunga. Mao, dotada već uveliko slavljen i veličan preko svake mere, sada je dobio praktično status božanstva. Vlada će 27. jula poslati vojsku u provincije da ponovo preuzme vlast od crvenih gardi. Godinu dana kasnije, one će u najvećoj meri biti rasformirane. Vuhanski incident je pokazao da se podsticani haos na kraju može okrenuti i protiv onih koji su ga stvorili, i Mao više nije želeo da rizikuje moguće ugrožavanje svoje agende. Konačno, garde su postigle glavni cilj- Mao i njegovi radikalni sledbenici su u velikoj meri konsolidovali vlast.

Početkom oktobra je započela završna kampanja odstranjivanja nelojalnih kadrova. Većina njih je poslata u unjutrašnjost na prisilan rad po logorima. Lju je "zauvek izbačen" iz partije na 12. plenumu 8. centralnog komiteta u septembru. On je takođe proglašen "glavnim sedištem buržoazije", što je predstavljalo aluziju na čuveni Maov "bombarduj sedišta" dažibao, napisan dve godine ranije.

U decembru je Mao započeo stvaranje pokreta "Povratak na selo". Tokom ovog pokreta, koji će potrajati sve do kraja naredne decenije, mladim intelektualcima koji su živeli u velikim gradovima je naređeno da se presele u unutrašnjost. Termin "mladi intelektualci" nije se odnosio samo na studente, već i na nedavno svršene srednjoškolce. Svima njima će tek krajem 70-tih, nakon Maove smrti, biti dopušteno da se vrate svojim domovima. Stvaranje ovog pokreta je u velikoj meri služilo za konačnu eliminaciju crvenih gardi, čiji su članovi u najvećem delu bili studenti i srednjoškolci. Poslati su tamo gde će uzrokovati manje društvene štete i gde će vlast u velikoj meri imati kontrolu nad njima.

Literatura

• Asiaweek, Volume 10. 
• Jin, Qiu (1999). The Culture of Power: Lin Biao and the Cultural Revolution. Stanford, California: Stanford University Press. str. 25—30. 
• "Li Peng, the 'Butcher of Tiananmen,' was 'Ready to Die' to Stop the Student Turmoil". AsiaNews.it. 2003. Pristupljeno August 21, 2011.
• Barnouin, Barbara; Yu, Changgen (2006). Zhou Enlai: A Political Life. Chinese University Press. ISBN 978-962-996-280-7. 
• Ewing, Kent. (2011, June 4). "Mao's Army on the Attack". Asia Times Online. Asia Times Online (Holdings). Retrieved at <http://www.atimes.com/atimes/China/MF04Ad01.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016)> on June 16, 2011.
• Fong Tak-ho. (2006, May 19). "Cultural Revolution? What Revolution?" Asia Times Online. Asia Times Online (Holdings). Retrieved at <http://www.atimes.com/atimes/China/HE19Ad01.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. jun 2011)> on June 15, 2011.
• Gao, Mobo (2008). The Battle for China's Past: Mao and the Cultural Revolution. London: Pluto Press. ISBN 978-0-7453-2780-8.  Retrieved at <https://web.archive.org/web/20121103094507/http://www.strongwindpress.com/pdfs/EBook/The_Battle_for_Chinas_Past.pdf> on September 2, 2012.
• King, Richard, ur. (2010). Art in Turmoil: The Chinese Cultural Revolution, 1966–76. University of British Columbia Press. ISBN 978-0774815437. 
• MacFarquhar1, Roderick & Schoenhals, Michael (2006). Mao's Last Revolution. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02332-1. 
• Spence, Jonathan D. (1999). The Search for Modern China. New York: W.W. Norton and Company. ISBN 978-0-393-97351-8. 
• Thurston, Anne F. (1988). Enemies of the People: The Ordeal of Intellectuals in China's Great Cultural Revolution. Cambridge: Harvard University Press. 
• Teiwes, Frederick C. & Sun, Warren. (2004). "The First Tiananmen Incident Revisited: Elite Politics and Crisis Management at the End of the Maoist Era". Pacific Affairs. Vol. 77, No. 2, Summer. 211–235. Retrieved from <http://www.jstor.org/stable/40022499> on March 11, 2011.
• Ziyang, Zhao (2009). Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Trans & Ed. Bao Pu, Renee Chiang, and Adi Ignatius. New York: Simon and Schuster. ISBN 978-1-4391-4938-6. 

Opšta literatura

• Schoenhals, Michael (ur.). China's Cultural Revolution 1966–1969: Not a Dinner Party (Armonk, N.Y.: M.E. Sharpe, 1996. An East Gate Reader). xix. ISBN 978-1-56324-736-1. 
• Kraus, Richard Curt (2012). The Cultural Revolution: A Very Short Introduction. New York: Oxford University Press. ISBN 9780199740550. 
• Yan, Jiaqi; Gao, Gao (1996). Turbulent Decade: A History of the Cultural Revolution (1st izd.). University of Hawai'i Press. ISBN 978-0824816957. 
• Morning Sun, "Bibliography," Morningsun.org Books and articles of General Readings and Selected Personal Narratives on the Cultural Revolution.

Specifične teme

• Andreas, Joel (2009). Rise of the Red Engineers: The Cultural Revolution and the Origins of China's New Class. Stanford: Stanford University Press. 
• Chan, Anita. 1985. Children of Mao: Personality Development and Political Activism in the Red Guard Generation. Seattle: University of Washington Press.
• Leese, Daniel (2011). Mao Cult: Rhetoric and Ritual in the Cultural Revolution. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Li, Jie and Enhua Zhang, eds. Red Legacies in China: Cultural Afterlives of the Communist Revolution (Harvard University Asia Center, 2016) 409 pages; Scholarly studies on cultural legacies and continuities from the Maoist era in art, architecture, literature, performance, film, etc.
• Butterfield, Fox (2000) [1992]. China: Alive in the Bitter Sea. ISBN 978-0-553-34219-2.  an oral history of some Chinese people's experience during the Cultural Revolution.
• Chang, Jung; Halliday, Jon (2005). Mao: The Unknown Story. New York: Knopf. ISBN 978-0-679-42271-6. 
• Lu, Xing (2004). Rhetoric of the Chinese Cultural Revolution: The Impact on Chinese Thought, Culture, and Communication. University of South Carolina Press. ISBN 978-1570035432. 
• Terrill, Ross (1992). The White-Boned Demon: A Biography of Madame Mao Zedong. Stanford University Press. 1984. ISBN 978-0-8047-2922-2.; rpr. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-74484-7. 
• Wu, Yiching (2014). The Cultural Revolution at the Margins: Chinese Socialism in Crisis. Cambridge, MA: Harvard University Press. 

Komentari

• Simon Leys (penname of Pierre Ryckmans) Broken Images: Essays on Chinese Culture and Politics. 1979. ISBN 978-0-8052-8069-2.
• Leys, Simon (1978). Chinese Shadows. ISBN 978-0-670-21918-6. 
• Leys, Simon (1986). The Burning Forest: Essays on Chinese Culture and Politics. ISBN 978-0-8050-0242-3. 
• Leys, Simon (1981) [1971]. The Chairman's New Clothes: Mao and the Cultural Revolution. ISBN 978-0-85031-208-9. 
• Liu, Guokai. 1987. A Brief Analysis of the Cultural Revolution. edited by Anita Chan. Armonk, N.Y.: M. E. Sharpe.

Memoari kineskih učesnika

• Ping, Liu (2013-06-25). My Chinese Dream - From Red Guard to CEO. (San Francisco, June 2012). 556 pages. ISBN 978-0-8351-0040-3. 
• Cheng, Nien (1987). Life and Death in Shanghai. Grove. ISBN 978-0-394-55548-5. 
• Jung Chang, Wild Swans: Three Daughters of China (New York: Simon & Schuster, 1991). 524 p. LCCN 91-20696
• Heng Liang Judith Shapiro, Son of the Revolution (New York: Knopf : Distributed by Random House, 1983).
• Yuan Gao, with Judith Polumbaum, Born Red: A Chronicle of the Cultural Revolution (Stanford, CA: Stanford University Press, 1987).
• Jiang Yang Chu translated and annotated by Djang Chu, Six Chapters of Life in a Cadre School: Memoirs from China's Cultural Revolution [Translation of Ganxiao Liu Ji] (Boulder: Westview Press, 1986).
• Ma Bo, Blood Red Sunset: A Memoir of the Chinese Cultural Revolution (New York: Viking, 1995). Translated by Howard Goldblatt.
• Guanlong Cao, The Attic: Memoir of a Chinese Landlord's Son (Berkeley: University of California Press, 1996).
• Ji-li Jiang, Red Scarf Girl: A Memoir of the Cultural Revolution (New York: HarperCollins, 1997).
• Min, Anchee (1994). Red Azalea. New York: Pantheon Books. ISBN 978-1-4000-9698-5. -
• Rae Yang, Spider Eaters: A Memoir (Berkeley: University of California Press, 1997).
• Weili Ye, Xiaodong Ma, Growing up in the People's Republic: Conversations between Two Daughters of China's Revolution (New York: Palgrave Macmillan, 2005).
• Lijia Zhang, "Socialism Is Great": A Worker's Memoir of the New China (New York: Atlas & Co, Distributed by Norton, 2007).
• Wu, Emily (2006). Feather in the Storm. (Pantheon, ). ISBN 978-0-375-42428-1. 
• Xue, Xinran (2002). The Good Women of China: Hidden Voices. Chatto & Windus. ISBN 978-0-7011-7345-6. 
• Ting-Xing Ye, Leaf In A Bitter Wind (England, Bantam Books,) 2000
• Zhang Xianliang, Grass Soup. ISBN 978-0-7493-9774-6.

Spoljašnje veze

• Encyclopædia Britannica. The Cultural Revolution
• History of The Cultural Revolution Архивирано на сајту Wayback Machine (29. април 2007)
• Chinese propaganda posters gallery (Cultural Revolution, Mao, and others)
• Hua Guofeng's speech to the 11th Party Congress, 1977
• Morning Sun – A Film and Website about Cultural Revolution and the photographs of the subject available from the film's site.
• Memorial for Victims of the Chinese Cultural Revolution
• "William Hinton on the Cultural Revolution" by Dave Pugh
• "Student Attacks Against Teachers: The Revolution of 1966" by Youqin Wang
• A Tale of Red Guards and Cannibals by Nicholas D. Kristof. The New York Times, January 6, 1993.