Википедија

Лажни цар Шћепан Мали

Za vladara u Crnoj Gori pogledajte stranicu Šćepan Mali.

Lažni car Šćepan Mali je istorijska poema u obliku narodne drame Petra II Petrovića Njegoša, nastala 1847. u doba srpskog romantizma. Prvo izdanje objavljeno je u Trstu 1851. (štampano je u štampariji Andrije Stojkovića u Trstu)[1] godine na srpskom narodnom jeziku.

Lažni car Šćepan Mali
Naslovna strana originalnog izdanja Lažnog cara Šćepana Malog
Nastanak
Orig. naslovLažni car Šćepan Mali
AutorPetar II Petrović Njegoš
ZemljaCrna Gora
Jeziksrpski narodni jezik
Sadržaj
Žanr / vrsta delaistorijska poema u obliku narodne drame
LokalizacijaCrna Gora; XVIII vek
Izdavanje
Datum1851

Nastanak i teme uredi

"Lažni car Šćepan Mali" je hronološki poslednje od tri Njegoševa najpoznatija dela. Pre ovog dela napisani su: „Luča mikrokozma“ (1845) i „Gorski vijenac“ (1846).

Narodna tradicija i arhivski materijal o Šćepanu Malom poslužili su Njegošu kao podloga za ovo pjesničko djelo. Njegoš opisuje vladavinu Šćepana Malog u Crnoj Gori koji se lažno predstavljao kao ruski car Petar III Romanov. Kroz ironičnu predstavu istorijske svakodnevnice prikazan je odnos naroda i crnogorskih velikaša prema njemu, kao i pometnja koju je pojava Šćepana Malog izazvala kod ruskih i turskih vlasti.

Miodrag Pavlović razmatra teme tri Njegoševa velika speva i navodi: „„Lažni car“ je pročitavanje istorije, relativizam vrednosti, heroika i njena naličja.“[2]

Kompozicija uredi

"Lažni car Šćepan Mali" se sastoji od predgovora i pet „djestvija“, odnosno činova. Delo obuhvata period od dolaska Šćepana na Cetinje aprila 1767. godine do njegove pogibije maja 1774.

Predgovor uredi

Njegoš u predgovoru kaže: „Šćepan Mali bio je laža i skitnica, ali je znamenitu epohu u Crnoj Gori i u okolini učinio imenujući se ruskijem carem.(...) Zbog važnosti događajah i zbog čudnovatosti Šćepanove ja sam željeo štogod o njemu napisati.“

Njegoš navodi koja tri mletačka arhivska izvora su korišćena pri pisanju (listić od igumana Mrkojevića, iz repertoara Paskvala Cigonje i iz repertoara poslanika mletačkog pri porti otomanskoj, g. Justinjani, i tadašnjeg vicekonsula u Skadru, g. Duodo i napominje da: „mojega sopstvenoga ništa nije što nije osnovano na pričanju narodnom i na raportima više rečene trojice.“

Napominje na kraju da je delo napisao 1847, a u javnost izbacuje u Trstu na Spasovdan 1850.

Djejstvije prvo uredi

 Radnja speva počinje na Cetinju 1767. Crnogorske vođe i narod dovode, uz muziku i pevanje, Šćepana i predstavljaju ga igumanu Teodosiju Mrkojeviću i tadašnjem vladaru, vladici Savi. Delo počinje tako što serdar Vukale govori ,, Veseli se prahu Nemanjića!" i govori da je ruski car danas na Cetinju, iguman ga pita po čemu zna da je to car, a Vukale odgovara da je to zbog toga što ga svi daruju poklonima i kolačima, i da je, kada su mu pokazali sliku Petra trećeg (ruskog cara), počeo plakati

Iguman i vladika od početka pravilo procenjuju Šćepanovu prevaru i upozoravaju narod i velikaše da se radi o prevarantu, a ne o ruskom caru. Međutim, zahvaljujući naivnosti i prostodušnosti naroda, nizom po Šćepana pogodnih okolnosti, kao i Šćepanovim sposobnostima manipulacije, lažni car uspeva da zadobije narod i uzurpira vlast od vladike Save. Teodosije Mrkojević mudro zaključuje:

Pop Andrija želi da mu se kaže zašto su ga svrgli sa prestola, a Šćepan odgovara da su ga hteli oženiti Latinkom, a oni nije hteo svoju veru pogaziti, tada su mu oduzeli krunu, hteli su ček i da ga ubiju pa je on pobegao u Crnu Goru. Stiže pismo da se on lažno predstavlja, on poriče, a zatim i plače.

Da je Šćepan ruski car veruje i srpski patrijarh koji dolazi na Cetinje bežeći od Turaka. Naime, Turci, koji su i sami poverovali u Šćepanovu laž, su čuli o patrijarhovoj saradnji sa Šćepanom, pa su ga hteli uhvatiti i ubiti. Patrijarh kaže da mu sada nije žao ni umreti kada je video cara i zaplaka od radosti. Patrijarh govori da se obradovao kao da je car Dušan vaskrsao kada je čuo da je car došao u Crnu Goru, hteo je da mu da krunu Nemanjića. Kada je to čuo, Karaman paša ga je zatvorio na četiri meseca.

Šćepan i Crnogorci saznaju da se turska vojska sprema da „na vašu udre Goru Crnu, da uhvate cara moskovskoga te dobježa među Crnogorce“. Lažni car pokazuje kukavičluk dok se Crnogorci spremaju za okršaj. Vodi unutrašnji monolog pitajući se šta mu je trebalo da se predstavi kao ruski car, ali sada se mora držati toga što je rekao kako bi mu narod ostao naklonjen. On nalazi izgovor da ne učestvuje u borbama i odluči da „se sakrije negđe ukraj“:

Na kraju kolo deset puta ponavlja ,, što je bilo, to će biti - Crnogorac pob'jediti."

Tokom prvog čina Šćepan nekoliko puta plače. To ostaje njegova karakteristika tokom celog speva - lažni car u svakoj po njega lično težoj situaciji plače.

Djejstvije drugo uredi

Radnja drugog pevanja se odigrava na Čevu i to uglavnom u šatoru beglerbega rumeli-valisa. Odigrava se rasprava Beglerbega i igumana Teodosije Mrkojevića, Beglerbeg govori da su Crnogorci crnji od samog đavola jer su nevernici i hajduci, veruju samo u ono što je njima drago, pita igumana da li su Crnogorci nekada bili pokoreni, iguman odgovara da nikada nisu bili sasvim pokoreni, i da nema sile koja će pokoriti Crnu Goru kada je složna. Kaže da su nepobedivi zbog toga što su se privikli da neprestano vode rat, jer su rođeni vojnici koji se smeju i rugaju smrti. Beglerbeg govori da im sada ni Bog ne može pomoći kada su na njih krenuli Turci i Mleci.

Teodosija Mrkojević govori da samo budale veruju da je od Boga došlo dopuštenje da brat brata i sin oca kolje, govori Beglerbegu da je njihova vera naopaka, Beglerbeg želi da ga ubije, a Paša Šuvalija mu govori da ne pogani ruke na njih.

Djejstvije treće uredi

Treće pevanje se odvija na Cetinju neposredno posle pobede Crnogoraca nad udruženom turskom i mletačkom vojskom. Vladika Sava i Teodosije Mrkojević dočekuju Crnogorce koji pristižu na narodno veselje. Patrijarh je kao lud od radosti, pada u nesvest. Teodosija govori da ga puste da se odmori i da mu je radost nadjačala dušu, napominje tada da iguman ima sedamdeset godina. Vladika Sava govori da su Crnogorci ravnodušni, iako su pobedili, iguman Teodosija govori da je crnogorski običaj da se ne hvale i da ne klonu duhom, u mukama najvećim da pevaju i da smrtne rane podnose bez suza. Iguman se pita koliko je Crnogoraca poginulo, vojvoda Drago kaže da ih je 200-300 poginulo, a oko 50 ranjeno, Teodosija zatim pita koliko Turaka je poginulo, a Drago kaže da se ne mogu izbrojati.

Šćepan dolazi iz skrovišta i pokušava da preuzme na sebe zasluge za pobedu, govoreći da se sakrio kako bi svetu preneo slavu crnogorsku. Teodosije Mrkojevića ga grdi i goni, Šćepan plače, a pop Andrija i narod staju u odbranu lažnog cara. Pop Andrija govori da je njegova krivica jedino što je plašljivog srca, ali za to nije on kriv, već ga je Bog takvog dao. Šćepan govori da je velikog srca i da će oprostiti igumanu Mrkojeviću. Vojvoda Niko moli igumana da se pomiri sa Šćepanom i govori da Šćepan ima milostivo srce i da ne da nikom da ga carom zove već je svoje ime unizio i nazvao se Šćepanom Malim. Mire se, narod vodi kolo.

Šćepanu stiže pismo od barskog arhimandrita Debelje u kom ga arhimandrit imenuje imperatorom Stjepanom, u pismu piše da ga se svi boje.

Kasnije stiže još jedno pismo za Šćepana, Šćepan zaplaka od radosti, traži da se naglas pročita pismo u kom piše da Rusija želi da ga vidi i da ceo narod čezne za njim, nisu čak ni poverovali kada im je rečeno da je umro, kasnije su našli i grob gde je sahranjen i time puku zamazaše oči, ali opet se počelo pričati da je živ i gde se nalazi, pitaju ga kako mu je među Crnogorcima i govore da će poslati poslanike po njega kako bi se vratio na svoj presto. Šćepan plače zato što na praznom grobu očitavaju opelo živom čoveku, i govori da mu neće biti slađeg dana nego kad bude nasledio dedovu krunu.

Šćepanu donose papagaja, koji Njegošu predstavlja metaforu narodnog nemuštog ponavljanja Šćepanove laži:

Teodosija govori da je najlepše držati jezik za zubima i da mu za laži nije mnogo stalo, ,, ko se sebe ne stidi lagati, taj za svijet ne obrće glave."

Graf Bujović, serdar bokokotorski donosi pismo od providura iz Kotora u kom ga moli da se ne imenuje imperatorom ni carem, jer ta imena ne zvuče lepo u njegovim krajevima, Šćepan govori da ga ne mogu krstiti kako hoće, da se vrati kući i pozdravi mlečiće.

Na kraju pevanja među narod dolazi slepi guslar i peva o junačkoj crnogorskoj pobedi na Čevo i u Crmnici, napominje da su Turci i Latini zajedno imali 130000 pušaka. Guslar peva i o nejunačkom skrivanju Šćepana, koji se tokom bitke sakrio u selo Građane. „Šćepan gleda pred sobom; bolje mu se dopadaše pjesna papagalova no ovoga slijepca. Razlazi se skupština.“

Djejstvije četvrto uredi

Četvrto pevanje započinje dolaskom na Cetinje poslanika carice Katarine Velike, knjaza i generala Georgija Dolgorukova sa 30 oficira. Carica ih poziva da ustanu na Turke jer je i ona sa njima zaratila.

Dolgorukov pita igumana Teodosija koliko ima godina, on mu odgovara da goni 76. Nastavlja se njihova konverzacija u kojoj iguman govori kako su mu misli veće jade dale nego teški poslovi, kako je veoma malo putovao, kako je samouk u svim oblastima koje poznaje, kako malo sedi za večerom i uveče ispije čašu vina, u zoru se budi, jedina zabava mu je razgovor - sa živima i mrtvima, a kad nema sa kim, razgovara sa samim sobom.

Dolgorukov govori kako je sultan Musatafa zarobio u tamnicu ministra Obvreskova i objavio rat carici i hrišćanskom rodu, carica je digla vojsku i rekla da ko god se sa tri prsta krsti ustane na noge junačke. Želi da Crnogorci započnu rat sa Turcima i da u Stambolu marširaju sa vojskom. Serdar Jovo govori da su oduvek u ratu sa Turcima pa će biti i sada, ali kaže da su im sile male da bi marširali ka Stambolu, da ih ima jedva desetak hiljada, a Stambol je janičarska kolevka. Teodosije takođe govori da ih je premalo i da ne mogu ništa sami uraditi, Bosanci su slepi, Kuran im je oči izvadio, a ne mogu im pomoći ni Arnauti, Grci, ni Bugari.

Susreću se Dolgorukov i Šćepan, Dolgorukov govori Šćepanu da je lažov i pita ga kako se smeo usuditi da upotrebi carsko ime, i da su za njega vešala. Šćepan traži da mu narod bude svedok i pita da li se ikad nazvao za cara. Dolgorukov kaže da mu je presuda izrečena, samo je treba izvršiti, a Šćepan pita koga sme kazniti među Crnogorcima, knjaz se obraća narodu da ako ih boli poruga na ime ruskog cara odmah streljaju Šćepana, narod ga brani, kaže da će uraditi bilo šta drugo, ali ga neće streljati, knjaz kaže da ga vode u tamnicu, Crnogorci uzeše od Šćepana sablju, on poče da plače. Knjaz mu kaže da bi sada trebalo da kaže istinu, on reče da je Grk iz Janjine, šti je bila laž, zatim reče da je Dalmatinac od plemena Raičević, i da ga kamenuju ako sada ne govori istinu.

Pejo Madžar donosi pismo od Rumeli-Valisa u kom piše da je načuo da je kod Crnogoraca došao neko iz Mosve da ih uči na zlo i podbada, da se čuvaju njegove prevare i da ga pošalju kući. Kaže da su oni jedno bili i biće: ,, domaća se čeljad posvađala pa ćemo se smirit ako Bog da." Proto Avramović se ljuti na te reči. Pejo Madžar kaže za Šćepana da je on njima dobar, ko god da je, da je Turcima mnogo jada dao, Dolgorukov ne može da veruje da se Turci jedne laže baš toliko boje. Teodosija govori da se prenese Turcima da Crnogorci sa njima ne žele mira i ljubavi, i da su Rusi njihova rodna braća, a i da im nisu braća opet su im miliji nego Turci.

Pop Anrdrija krišom od Dolgorukova govori kako mu se ne sviđa što su zatvorili Šćepana, jer su mu pred narodom izgubili obraz i cenu, i da to neće biti dobro za njih, jer je on držao slogu u narodu, narod ga se bojao i držao ga za cara, i da im je najveći gubitak upravo taj što su izgubili narodnog cara, jer su imali što niko nije imao, cara koji nije tražio ni dinara, a igrao je kako oni sviraju. Govori da će Crnogorci ostati bez uzde, da će sve raditi po svojoj ćudi, a tek tad se neće ništa znati.

Dolazi stražar poslat od Šćepana da moli da mu se u tamnicu pošalje papagaj za razgovor i zabavu, i da mu brže prolazi vreme. Dolgorukov se rasrdi misleći da mu se Šćepan ruga, pop Andrija se čudi zašto toliko viče na Šćepana, pitaju se kakva je to krivica kad traži svoje a ne tuđe. Dolgorukov besan govori ga ga treba kazniti vešalima i sramotnom smrću jer je uzeo carsko ime, i kaže da ako Šćepan svoju laž ne plati glavom, prekida se prijateljstvo između njih i Rusije, pop Andrija govori da to onda i nije bratska ljubav, ako može da je prekine jedan čovek. Svi traže da se vadi iz tamnice. Narod slomi vrata od tamnice i oslobodi Šćepana, zavlada radost u narodu, Dolgorukov uteče sa Cetinja 1769. i odvede sa sobom poslednjeg srpskog patrijarha Vasilija Jovanovića Brkića.

Djestvije peto uredi

Peto i poslednje pevanje odigrava se u Skadru u saraju (sobi) Mehmet-paše. Turske vođe se jadaju jedan drugom što nikako ne mogu da osvoje Crnu Goru. Njegoš kroz usta Mule-Hasana veliča junački otpor Crnogoraca turskoj okupaciji:

Velikaši potom razgovaraju o moralnoj propasti Osmanskog carstva:

Beglerbeg dolazi u Skadar sa nekoliko stotina hiljada konjanika. Karaman paša iznosi predlog da se potruju crnogorska stada. Beglerbeg kaže da njihov padiša želi u svojim rukama da ima Šćepana. Mehmed paša reče da je smislio da rob pođe Crnoj Gori ka caru, da mu kaže da beži iz ropstva i da od njega traži spasenje, zatim da dobije od cara poverenje i tako ga prevari. Robu će u najgorem slučaju darovati slobodu, a ako ubije cara obećava mu velike darove. Kroz dalji razgovor vođe iskazuju strah od Moskve i Rusije i zaključuju „a Turska je nasprama Rusije kao sahan mali na tepsiju“, kao i da se nikad nije pojavljivalo više lažnih careva nego sada. Na kraju petog pevanja, a ujedno i kraju cele poeme, turski glavaši slave saznavši da ja njihov plaćenik Paljikarda Stanko Grk ispunio zadatak i ubio Šćepana, daju mu slobodu kao i njegovoj družini, a Mehmet-paša dobija vezirski čin zbog Šćepanove pogibije koja se dogodila u maju 1774. godine.

Lica uredi

  • Vasilije Jovanović-Brkić, patrijarh srpski
  • Vladika Sava
  • Teodosija Mrkojević, iguman
  • Jovan Avramović Bjelica, proto
  • Andrija Đurašković, pop
  • Monah
  • Šćepan Mali, lažni Petar treći, car rusinski
  • Georgi knez Dolgorukov, general i poslanik carice rusinske Ekatarine vtore
  • Vukale, serdar
  • Niko Martinović, vojvoda
  • Jovo Petrović, serdar
  • Graf Bujović, serdar bokokotorski
  • Vuksan Milić, vojvoda
  • Drago Vukotić, vojvoda
  • Beglerbeg, serašćer rumeli-valisi
  • Osman-paša, vezir bosanski
  • Karaman-paša Dukađinski
  • Šuvajlija-paša
  • Mehmet-paša
  • Kadi-ašćer, vrhovni bojnički sudija
  • Mula Hasan
  • Iman Husein, sveštenik turski
  • Kadije
  • Smajo, tatarin
  • Lazo Bogdanović Njeguš
  • Bajo Gavrilović, četovođa cucki
  • Pejo Madžar, ulak
  • Stražar
  • Vojnik
  • Slijepac
  • Papagao
  • Puk
  • Kolo

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Todorović, Miodrag (2020). Svetigora, novembarski broj - 287., Ljuba Nenadović o Njegošu i Crnogorcima. Cetinje: Svetigora. str. 31, 32. 
  2. ^ Petar II Petrović Njegoš, „Luča mikrokozma", Rad, Beograd 1990.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лажни_цар_Шћепан_Мали&oldid=27578436”