Leo Fere
Leo Fere (franc. Léo Ferré) bio je pevač, kompozitor, pijanista i dirigent orkestra poreklom iz Monaka, ali svoju karijeru je gradio u Francuskoj i veoma je poznat u frankofonom svetu. Rođen je 24. avgusta 1916, a umro je 14. jula 1993, u Italiji. Tokom života je izbacio oko četrdeset albuma.
| Leo Fere | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 24. avgust 1916. |
| Mesto rođenja | Monako |
| Datum smrti | 14. jul 1993. (76 god.) |
| Mesto smrti | Kastelina in Kjanti, Italija |
| Zanimanje | Pevač |
| Muzički rad | |
| Aktivni period | 1946—1991. |
| Žanr | Ekspresionista, pop, klasika |
| Instrument | Klavir, vokal |
| Izdavačke kuće | Le Chant du Monde, Odeon, Barclay, CBS, RCA, EPM, La Mémoire et la Mer |
Rani život uredi
Leo Fere je rođen u Monaku. Otac mu se zvao Džozef Fere (Joseph Ferré), a majka Mari Skoto (Marie Scotto)[1]. Od malena je voleo muziku. Kada je imao sedam godina pevao je u horu. Bio je inspirisan izvođačima koao što su: Betoven, Arturo Toskanini, Moris Ravel. Dobio je diplomu gimnazije u Monaku i zatim je otišao u Pariz da studira političke nauke.
Karijera uredi
1946. godine, svoju karijeru započinje u Parizu, u jenom kabareu, svirajući klavir. Tada nastaju njegove prve pesme: Monsieur William, Le Temps du tango i Comme à Ostende[2]. Na kraju je stvorio malu reputaciju, uspevši bez problema da plasira nekoliko naslova tadašnjim izvođačima: : Yvette Giraud, Renée Lebas, Édith Piaf, Henri Salvador, Marc & André.
3. marta 1947, Leo Fere je potpisao svoj prvi ugovor sa muzičkim izdavačem: Le Chant du Monde. Međutim, tada još uvek nije bio siguran dali želi da peva ili samo da piše, pa je povremeno pevao kako bi zaradio dodatni novac.
16. decembra 1950. se razveo[3] i nakon toga upoznao ženu [4], koja se zvala Madeleine Rabereau, i koja je imala veliki uticaj na njegovu karijeru.
Od 26. juna, iste godine, bio je u studiju i, prateći se na klaviru, snimio je četrnaest pesama.
Takođe 1950. godine odlazi u Englesku i igra ulogu pijaniste u filmu Cage of Gold (La Cage d'or) , Basila Deardena (Basil Dearden). Ovo je njegov jedini nastup u bioskopu.
U januaru 1951. Fere je snimio za radio lirsku priču koju je recitovao Žan Gaben (Jean Gabin). Na ovom snimanju učestvuju braća Žak, Leo Noel, a i drugi pevači i glumci. Ovo je bila prilika da Leo Fere prvi put diriguje simfonijskim orkestrom i horovima.
Od kraja 1947. Leo Fere producirao je nekoliko ciklusa programa posvećenih klasičnoj muzici.
1953. Leo Ferre pridružio se izdavačkoj kući Odeon. Le Chant du Monde ga podseća da nije ispunio broj pesama koje su predviđene u njegovom ugovoru. Takođe se u njihovo ime u studio vratio Leo Fere, koji je odlučio da ponovo snima na klaviru, ali u boljim tehničkim uslovima. koje će se pojaviti 1954.Iz ovih sesija su nastale Pesme Lea Ferea (Chansons de Léo Ferré), koje će se pojaviti 1954.
U aprilu 1953. godine, Leo Fere započeo je prve studijske sesije za firmu Odeon (Odéon). Nakon što su ga odbili Iv Montand (Yves Montand), braća Žak (Les frères Jacques) i Muluđi (Mouloudji), pesma Paris canaille, koju je pevala Katarina Sobaž (Catherine Sauvage) bila je uspešna. Za Ferea je to kraj nesigurnosti, izvođači koji su ga ignorisali sada dolaze kod njega. Koristi ovo da se posveti komponovanju oratorijuma za La Chanson du mal-aimé, veliku pesmu Gijoma Apolinera (Guillaume Apollinaire). Nakon ovoga i jedne simfonije koju je komponovao, Odeon mu dodeljuje više resursa; Tako je u jesen 1954. godine prvi put imao veliki orkestar kojim je sam dirigovao.
Godina 1954. bila je odlučujuća za Lea Ferea, kao autora, izvođača, a pre svega i kao kompozitora. Njegova slava će rasti kako izlaze ploče i nižu se uspesi kao što su Klavir siromaha ( Le piano du pauvre), Čovek (L'Homme) ili Siromašni Ritbef (Pauvre Rutebeuf), napisane prema tekstovima pesnika Ritbefa[5]. Ovaj napredak ka prepoznavanju materijalizovan je prelaskom iz kabarea u muzičku dvoranu, sa recitalom u martu. Ovoga puta Fere više ne nastupa u velikoj pariskoj dvorani tri godine[6]. Odeon je objavio i prvi nastup umetnika, Recital Leo Fere, u Olimpiji, koji je uspešno prošao.
Nadrealisti Andre Breton ( André Breton) i Benžamin Peret ( Benjamin Péret ) pozdravljaju njegove pesničke talente. Breton i Fere su se tajno družili, ali ga je Breton podržao kada je radio na baletu La Nuit. To je nesrećno iskustvo i Leo Ferre će napustiti svoje muzičke ambicije dugi niz godina u korist pisanja, počevši da piše Benua Miser, koji će biti njegov jedini izlet na polje romana. Pošto je bio razočaran, Leo Fere je tada sam napisao predgovor koji je, objavljen u časopisu Arts istovremeno sa kolekcijom, u januaru 1957. U ovom kontroverznom tekstu, pesnik, između ostalih, napada automatsko pisanje i književne krugove. Andre Breton otkriva ovaj tekst u novinama, smatra se ciljanim i ocrnjenim i prekida kontakt s Leom Fereom, koji će napisati osvetoljubivo pismo koje nikada nije objavljeno[7].
Leo Fere objavljuje svoj peti i poslednji album u Odeonu, koji se zove Encore du Léo Ferré. U ovom albumu je i pesma Le Temps du tango, koja je njegov prvi lični uspeh, kao izvođač.
Period između 1960. i sredine sedamdesetih godina, su godina sa najviše hitova. Izašao je album nazvan Panama (Paname), najpoznatije pesme ovog albuma su: Paname i Jolie môme. U pesmama, Leo Fere je sarkastičan, grize, podrugljiv (Les rupins, Les Parisiens), antimilitarist (Miss guéguerre), ironičan i seksista (Les femmes), nežan (Nous deux, Les chéris, L'amour), romantičan (Vingt ans)...
2003. godine, izdat je album koji je nazvan Zabranjene pesme i ostalo (Les Chansons interdites... et autres).
Uspeh albuma C'est extra 1969. godine znatno je proširio publiku Ferea, posebno među mladima.
Privlačio ga je anglosaksonski rok, koji on vidi kao način za uklanjanje prašine sa starih navika francuskog muzičkog pejzaža. Tako je 1969. godine snimio u Njujorku neobjavljenu verziju naslova Le Chien sa džez-rok muzičarima.
1970. godine njegova diskografska kuća odbacuje pesmu Avec le temps. Ova tragična pesma inspirisana sopstvenim razočaranjem postala trenutna klasika, najveći uspeh Ferea, koji se nastavlja da se pušta u Francuskoj i inostranstvu. Želeći da se u očima svih dokaže kao muzičar, Fere je odlučio da ponovo snimi La Chanson du mal-aimé u boljim tehničkim uslovima. Ovog puta režira i peva sam, umesto lirskih pevača, što ga navodi da malo modifikuje svoju orkestraciju.
Sedamdesetih godina, pevačica Pia Kolombo ( Pia Colombo) „pozajmljivala“ je svoj glas Leu Fereu. Tako je 1975. godine objavljen album Pia Colombo chante Ferré 75, gde je izvela pet novih pesama umetnika. Uz ovaj disk izlazi jedini instrumentalni album Ferea, Ferré muet… dirige, objavljen je u simfonijskoj verziji, četiri od pet naslova koje je pevač prethodno snimio.
Naredni albumi bili su: Je te donne (1976), La Frime (1977) i Il est six heures ici et midi à New York (1979).
1980. godine, na zahtev izdavača Plazma, sastavio je novu zbirku koju je nazvao Testament phonographe.
Zimu 1984-1985. godine posvetio je kompoziciji i snimanju filma des Loubards.
1991. godine, za svoj poslednji album, povodom stogodišnjice Remboove smrti, odlučio je da se povuče iza pesnika, pišući Une saison en enfer.
Stil uredi
Leo Ferre ima suštinsku ulogu u francuskoj pesmi. Mešajući ljubav i revolt, lirizam, erudiciju i provokaciju, ironiju, najveću jednostavnost, Fere više prikazuje stanja duha nego što priča priče sa likovima. Zbog ovog umetnika je pesma dobila zaista kritički jezik.[8]
Reference uredi
- ^ Bellert, Robert (1996). Une vie d'artiste : biographie. Actes Sub.
- ^ „Léo Ferré, Ne Chantez pas la mort, texte de Jean-Roger Caussimon”.[mrtva veza]
- ^ « par la 9e chambre du tribunal civil de la Seine et transcrit le jeudi 17 mai 1951 », Odette se remarie, en décembre 1951, avec un Suédois, à Göteborg, Odette Schunck, épouse Ferré, Jacques Layani
- ^ Annie Butor, Comment voulez-vous que j'oublie… Madeleine et Léo Ferré, 1950-1973, Phébus, 2013.
- ^ „Rutebeuf”.
- ^ Livret triple CD long box, Léo Ferré les années Odéon, (2002), texte Éric Didi. ↑
- ^ „Lettres non postées”.
- ^ „Encyclopædia Universalis”.