Гијом Аполинер

француско-италијански писац и драматург

Вилхелм Аполинарис де Костровицки, познатији под псеудонимом Гијом Аполинер (франц. Guillaume Apollinaire; Рим, 26. август 1880. — Париз, 9. новембар 1918), био је француско-италијански писац и драматург, пољског порекла.

Гијом Аполинер
Apollinaire (left) and André Rouveyre, 1914.
Лични подаци
Пуно имеВилхелм Аполинарис де Костровицки
Датум рођења(1880-08-26)26. август 1880.
Место рођењаРим, Италија
Датум смрти9. новембар 1918.(1918-11-09) (38 год.)
Место смртиПариз, Француска
Образовање
Занимањепоета, писац, ликовни критичар
Књижевни рад
Најважнија дела
Алкохоли
Калиграми
Сиса Тересијина

Потпис
Вилхелм Аполинарис де Костровицки

БиографијаУреди

 
Аполинеров надгробни споменик на париском гробљу Père Lachaise

Аполинер је рођен у Риму. О оцу се зна само да је био италијанско-швајцарски дипломата. Више се не зна јер га је он напустио одмах након рођења. Мајка му је била пољска грофица и авантуристкиња Агнес де Костровицки. Као дете, често га је водила у Белгију, Италију и Монако. Ова културна разноликост утицала је на песника чији је рад утицао на ток 20. века и почетак скоро сваког тренда.

Ишао је у најбоље школе на Азурној обали и на другим местима. Након завршетка школовања упутио се у Париз, где је постао угледни члан заједнице боема на Монпарнасу. Постао је врло популаран и међу његовим пријатељима и сарадницима у овом периоду као што су: Пабло Пикасо, Мари Лоренсен, Гертруда Стајн, Марк Шагал, Марсел Дишан, Ерик Сати, Жан Кокто, Андре Бретон, Андре Лот, и други. Мари Лоренсен му је била и љубавница, а често ју је називао и својом музом.

Крајем 1909. или почетком 1910. Метзингер је насликао кубистички портрет Аполинера. У свом Vie anecdotique, 16. октобра 1911, песник је поносно написао: „Част ми је да будем први модел кубистичког сликара, Жана Метзингера, за портрет изложен у Салону независности (Salon des Indépendants)“. По Аполинеру, то није био само први кубистички портрет, већ и први велики портрет песника јавно изложен.

Дана 7. септембра 1911. године полиција га је ухапсила због сумње да је учествовао у крађи Мона Лизе, али је пуштен недељу дана касније.

Борио се и у Првом светском рату, а 1916. године задобио је тешку повреду главе, након које се никад у потпуности није опоравио.[1] За време опоравка написао је своју драму „Сиса Тиресијина“. Током овог периода сковао је и реч надреализам у програму напомена за мјузикл „Парада“ Жана Коктоа и Ерика Сатија. Написао је:

Аутори мјузикла су постигли јединство слике и плеса, између пластичних уметности и мимике, постављајући основу за нову уметност која тек треба да стигне. Ово ново јединство у мјузиклу Парада је нека врста надреализма, које сматрам почетном тачком за настајање нових уметничких манифестација. У ваздуху се осјећа нова духовна инспирација која ће без сумње привући најбистрије главе уметноости нашега доба. Можемо очекивати корените промене у уметности вођене духом универзалности. Једноставно, природно је да уметност напредује истим кораком као и наука и индустрија.

Он је такође објавио и уметнички манифест, L'Esprit nouveau et les poètes. Аполинеров статус књижевног критичара је најпознатији и најутицајнији у свом признању Маркиза де Сада, чији радови су дуго били нејасни, али у то време постају популарни под утицајем дадаистичких и надреалистичких дешавања у Монпарнасу почетком 20. века, као „најслободнијег духа који је икад постојао“.

Писао је песме и прозу. Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“ где текст прави слику оног што је тема песме), а такође и као аутор еротских романаЈеданаест хиљада буздована“ (Les onzes milles verges), у којем се неколико пута појављују Срби (оба пола) као споредни карактери са којима јунак има секс, и „Искуства младог Дон Жуана“. Првом до смрти није хтео да призна ауторство.

Волео је да се елегантно облачи.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

Наследници су му Дејвид Херберт Лоренс и Хенри Милер.

ДелаУреди

ПоезијаУреди

  • Le Bestiaire ou Cortège d'Orphée, 1911
  • Алкохоли, 1913
  • Vitam impendere amori, 1917
  • Калиграми, poèmes de la paix et de la guerre 1913–1916, 1918 (објављено непосредно након његове смрти)
  • Il y a..., Albert Messein, 1925
  • Julie ou la rose, 1927
  • Ombre de mon amour, 1947
  • Poèmes secrets à Madeleine, пиратско издањеn, 1949
  • Le Guetteur mélancolique, раније објављени радови, 1952
  • Poèmes à Lou, 1955
  • Soldes, раније необјављени радови, 1985
  • Et moi aussi je suis peintre, албум дртежа за Калиграме, из приватне колекције, објављено 2006

ФикцијаУреди

ДрамеУреди

ЧланциУреди

  • Le Théâtre Italien, илустрвана енциклопедија, 1910
  • Preface, Catalogue of 8th Salon annuel du Cercle d'art Les Indépendants, Musée moderne de Bruxelles, 1911.
  • La Vie anecdotique, Chroniques dans Le Mercure de France, 1911–1918
  • Pages d'histoire, chronique des grands siècles de France, хроника, 1912
  • Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques, 1913
  • La Peinture moderne, 1913
  • L'Antitradition futuriste, manifeste synthèse, 1913
  • Jean Metzinger à la Galerie Weill, Chroniques d'art de Guillaume Apollinaire, L'Intransigeant, Paris Journal, 27 May 1914
  • Case d'Armons, 1915
  • L'esprit nouveau et les poètes, 1918
  • Le Flâneur des Deux Rives, chronicles, 1918

РеференцеУреди

  1. ^ „Guillaume Apollinaire”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 23. 1. 2019. 

ЛитератураУреди

  • Apollinaire, Marcel Adéma, 1954
  • Apollinaire, Poet among the Painters, Francis Steegmuller, 1963, 1971, 1973
  • Apollinaire, M. Davies, 1964
  • Guillaume Apollinaire, S. Bates, 1967
  • Guillaume Apollinaire, P. Adéma, 1968
  • The Banquet Years, Roger Shattuck, 1968
  • Apollinaire, R. Couffignal, 1975
  • Guillaume Apollinaire, L.C. Breuning, 1980
  • Reading Apollinaire, T. Mathews, 1987
  • Guillaume Apollinaire, J. Grimm, 1993

Спољашње везеУреди