Lejla Baalbaki
Lejla Baalbaki (arap. Layla Ba'albakki ,ليلى بعلبكي) libanska je spisateljica, novinarka, aktivistkinja i feministkinja. Među njenim najznačajnijim dela nalazi se roman „Živim” (arap. Ana ahya, أنا أحيا) 1958) و koji govori o protestu žene protiv roditeljskog autoriteta i predvodnika zajednice. Njen književni rad je takođe inspirisao politički ustanak. Zbog svojih javnih kritika islama i seksualno eksplicitnih priča, Baalbaki je izvedena na sud, dok je njeno delo cenzurisano.[1] Želja za potiskivanjem društvenih vrednosti i istraživanjem alternativnih ženskih identiteta učinila je Lejlu Baalbaki velikim uticajem na savremeni arapski feminizam.
| Lejla Baalbaki ليلى بعلبكي Layla Baˤalbakki | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1936. |
| Mesto rođenja | Bejrut, Liban |
| Datum smrti | 21. oktobar 2023. (86/87 god.) |
| Mesto smrti | London, |
| Nacionalnost | Libanka |
| Religija | islam, šiizam |
| Obrazovanje | književnost |
| Univerzitet | Jezuitski univerzitet, Bejrut |
| Zanimanje | spisateljica, novinarka, aktivistkinja i feministkinja |
| Književni rad | |
| Jezik stvaranja | arapski |
| Uticao na | Hanan el Šejh |
Detinjstvo i obrazovanje uredi
Lejla Baalbaki je rođena 1936. godine[2] u tradicionalnoj šiitskoj muslimanskoj porodici u Bejrutu.[3] Tokom svoje mladosti, ona je brzo shvatila da se žensko obrazovanje ne vrednuje podjednako sa muškim. Uprkos ovoj prepreci, ona je stekla visoko obrazovanje na Jezuitskom univerzitetu u Bejrutu, gde je studirala književnost. U isto vreme, Baalbaki je radila kao sekretarica u libanskom Parlamentu.[2] Iako je Baalbaki na kraju napustila univerzitet radi posla, iskustvo joj je omogućilo da probudi političku perspektivu i formira svoje ideje o ulozi vlade u oblikovanju društvenih uslova koji Arapkinje stavljaju u potčinjen položaj.[1] Baalbaki je zatim napustila i parlament, u nameri da nastavi obrazovanje u Evropi, iskustvo koje će kasnije stvoriti njene ideje o slobodi mišljenja i izražavanja.[1]
Značajna dela uredi
Lejla Baalbaki je 1958. godine objavila svoju prvu knjigu „Živim” kada je imala 22 godine. Glavna junakinja, Lina Fajad, predstavlja snažnu priču koja ispoljava akutnu svest o sebi i realizam. Početkom Drugog svetskog rata, Lina je hrabra libanka koja odbacuje društvene uticaje.[4] Otvoreno se pobunivši protiv oca i buržoaske klase, Lina agresivno traži oslobođenje od njenog ženskog identiteta. Ona pronalazi utočište u delima Sartra, upoznajući se sa zapadnom književnošću i egzistencijalističkom mišlju. Uprkos protivljenju njene porodice, Lina ide na posao i na univerzitet, gde upoznaje i zaljubljuje se u Bahu, komunistu. Međutim, Linini intelektualni ideali se ne prenose u stvarnost.[4] Uprkos njenim protestima, Lina nastavlja da bude predmet društvenih očekivanja i na kraju se vraća kući, utučena. Kroz Linina iskustva, Baalbaki ilustruje unutrašnje feminističko iskustvo koje je sukobljava sa spoljašnom društvenom kulturom. Ova tema se nastavlja kroz Baalbakin drugi roman iz 1960. godine, al-Aliha al-mamsukha („Deformisani bogovi”). Njena junakinja, Mira, u jednom trenutku uzvikuje: "Očevi su mi došli preko glave, da moj nije već mrtav, ja bih želela da umre." Ovakve izjave ukazuju da je represivna priroda figure oca i funkcija patrijarhalnog društva inhibirala i inspirisala feminističke pobune.
Godine 1963, Baalbaki je objavila svoju prvu zbirku kratkih priča, Safinat hanan ila al-Qamar (Svemirski brod nežnosti ka Mesecu). Nekoliko meseci kasnije, Baalbaki je optužena za razvratnost i „ugrožavanje javnog morala”.[5] Libanska patrola protiv nedoličnosti je zapravo obišla sve knjižare u kojima se prodavala knjiga, kako bi konfiskovali sve preostale primerke zbog erotskog sadržaja. Iako je na kraju opovrgnuta, ova kontroverza je označila kraj Lejlinog pisanja fikcije,[5] a ostatak svoje književne karijere je provela kao novinar u Bejrutu.[1]
Aktivizam uredi
Lejla Baalbaki je takođe poznata po zalaganju za ravnopravnost polova, slobodu izražavanja, kao i socijalne reforme. U maju 1959. godine, Baalbaki je održala svoj „Mi Bez Maske” govor o socijalizaciji libanske omladine.[6] Ona je istakla kako mladi u Libanu odrastaju „stideći se svojih tela i odupirući se svakom osećanju” koje izbija iz seksualne radoznalosti.[3] Nasuprot tome, američka i evropska omladina ima više slobode.[3] Baalbaki je iznela ove primere u nadi da će inspirisati društvenu pobunu koja bi modernizala državu.
Bibliografija uredi
Romani
- 1958 – „Živim” (arap. أنا أحيا Ana Ahya)
- 1960 – „Deformisani bogovi” (arap. الآلهة الممسوخة Al-Aliha al-mamsukha)
Kratke priče
- 1963 – „Svemirski brod nežnosti ka Mesecu” (arap. سفينة حنان إلى القمر Safinat hanan ila al-Qamar)
Reference uredi
- ^ a b v g King-irani, Laurie (2004). Encyclopedia of the Modern Middle East. Gale.
- ^ a b „Layla Baalbakki”. arabwomenwriters.com. Arhivirano iz originala 18. 12. 2018. g. Pristupljeno 3. 9. 2016.
- ^ a b v Haim, Sylvia G. (1981). Middle Eastern Studies. 17. Leiden, NLD: Taylor & Francis Ltd.
- ^ a b Ashour, Radwa (2008). Arab Women Writers : A Critical Reference Guide (2 izd.). Cairo, Egypt: American University in Cairo Press.
- ^ a b Abudi, Dalya (2011). Women and Gender: The Middle East and the Islamic World. 10. Leiden, NLD: ProQuest ebrary.
- ^ Accad, Evelyne (1995). Arab Women's Literary Inscriptions: A Note and Extended Bibliography. 22. Cairo, Egypt: Third World Women's Inscriptions.
Literatura uredi
- Haim, Sylvia G. (1981). Middle Eastern Studies. 17. Leiden, NLD: Taylor & Francis Ltd.
- King-irani, Laurie (2004). Encyclopedia of the Modern Middle East. Gale.