Википедија

Limiganti

Limiganti (lat. Limigantes) drugačije zvani Sarmati robovi (lat. Sarmatae servi) bili su narod koji je živeo na području današnje Srbije (Bačke i Banata) u antičko doba. Nastanjivali su dolinu Tise – neprohodno močvarno područje – do njenog ušća u Dunav. Njihov etnički identitet je predmet rasprava. Najprihvaćenije je da su bili sarmatsko pleme (lat. Limigantes Sarmatae[1] ) ili skupina plemena. Na istorijsku scenu stupili su oko 334. godine, kada su se pobunili protiv svojih gospodara, tzv. Slobodnih Sarmata (lat. Sarmatae liberi), i proterali ih. Napadali su takođe i pljačkali Meziju (lat. Moesia Superior), susedno rimsko područje preko Dunava. Zbog toga je car Konstancije II u dva navrata morao vojno da interveniše protiv njih.

Kada je godine 357. obavešten o upadima Limiganata na rimsku teritoriju, Konstancije se našao u istom položaju kao Marko Aurelije sa jazigima pre njega, pa je i sličnom rutom, operišući iz Sirmijuma krenuo da ih pokori. Sakupivši legije i utvrdeći se u Akuminkumu (lat. Acimincum) kod današnjeg Starog Slankamena, a zatim preko Dunava, na desnoj obali Tise sukobio se sa njima i u krvavoj bici savladao. Car je zatim odlučio da ih radi mira prinudno preseli dalje u Varvarikum.

Nakon prvog neuspelog pokušaja cara da Limigantima na svom položaju (u blizini današnjeg Bačkog Gradišta) uputi govor pomirenja, vojska je zbog napetosti situacije navalila na njih i u bespoštednoj borbi brzo savladala. Oni koji su, među Limigantima, uspeli da se spasu, preplivali su Tisu i sakrili se u močvarama. I tu su ih Rimljani – prema opisu naročito plaćenici sarmatskog porekla (lat. Auxilia) – pronalazili i progonili sve dok preživele nisu primorali da mole milost od cara Konstancija, koji ih je naterao da napuste svoj zavičaj.

Limiganti, međutim, nisu pristajali da napuste kraj u kome su živeli, vratili su se u močvarni predeo i odatle nastavili da napadaju i pljačkaju okolna područja. Pošto su prekršili carevljevu odluku o proterivanju, a da bi izbegli ponovni sukob na svojoj teritoriji, godine 359. pristali su da dođu na pregovore sa Carem, koji ih je primio kod Akvinkuma (lat. Aquincum) na granici Valerije. Car je i ovaj put – želeći da ih eventalno pridobije kao vojnike i kolone – pokušao da im održi govor, međutim oni su ga iznenada napali. Rimljani su na pokušaj atentata odgovorili opštim pokoljem. Posle ovih događaja, koje je zabeležio Amijan gubi im se svaki trag u izvorima.[2]

Etimologija uredi

Amijan Marcelin zove pobunjene sarmatske robove Limigantes Sarmatae (19, 11, 1) ili Limigantes Sarmatae servi (17, 13, 1). Može biti da sintagma Sarmatae servi (Sarmati robovi) predstavlja Amijanovo objašnjenje imena Limiganti.[3]

Limiganti se obično objašnjavaju kao plemena koja su živela duž rimskog limesa (lat. limes, granica i lat. gens, pleme).[4] To se može zaključiti i na osnovu imena pojedinih grupa Limiganata. Naime, Amikenci (lat. Amicenses) i Pikenci (lat. Picenses) koji se javljaju kod Amijana Marcelina verovatno su dobili imena po rimskim logorima na Dunavu, Akuminkumu (lat. Acumincum) i Pinkumu (lat. Pincum), u čijoj blizini su živeli.[5]

Ima i onih naučnika koji ime Limigantes pokušavaju da objasne posredstvom osetinskog jezika. Derenberg ga izvodi od reči lыmæn, drug.[6] Georgij Vernadski ga u skladu sa gore pomenutim Amijanovim objašnjenjem tumači kao složenicu, čiji prvi deo (Limig) dovodi u vezu sa pridevom læmæg, slab, a drugi (Antes) sa imenom slovenskog plemena Anta. Prema ovoj etimologiji, značenje imena Limiganti bi bilo „slabi Anti“.[7] Vernadski u tzv. „slabim Antima“ vidi: Slovene. Na to ga upućuju slamnati krovovi njihovih kuća i njihovi čamci (cavata robora) koji ga podsećaju na slovenske monoksile. Dopušta mogućnost da zemlja Anthaib poznata iz istorijskih predanja Langobarda odgovara prostoru koji su nastanjivali Limiganti. S tim u vezi veruje da je jedan deo „slabih Anta“ dospeo u langobardsko ropstvo. Najzad, sklon je i mišljenju da ime se Læmæg održalo u imenu Lemka, jedne etničke grupe koja živi u predelu Karpata.[8] Međutim, dok je njegova osetinsko-alanska etimologija Limiganata naišla delom na odbacivanje, delom na prihvatanje, identifikacija Limiganata sa podjarmljenim Slovenima nije zadobila naklonost naučnih krugova.[9]

Rasprostranjenost uredi

 
Antički narodi na području Bačke, Banata i Srema.

Kod Amijana su podaci o staništu Limiganata nejasni i rasuti. S jedne strane se saznaje da su Pikenci dobili ime po okolini, a s druge da se njihovo stanište nalazilo na donjem toku reke Parthiscus (Tisa) i da je zajedno sa meandrom Dunava činilo gotovo nepristupačnu oblast.[10]

Johan Hristof fon Jordan poistovećuje Parthiscus i Tibiscus (Tamiš). Shodno tome, kako on smatra, „ne može biti sumnje da se oblast Limiganata poklapa sa današnjim temišvarskim Banatom”. Drugim rečima, on locira njihovo stanište u donjem toku reke Tamiš, tj. u Banatu.[11]

Prema Paču, Limiganti su živeli u Banatu, a prema Vuliću u Bačkoj.[12] Ditrihova smatra da iz podatka o upadu Sarmata u Gornju Meziju jasno proizlazi da je jezgro Limiganata živelo u Banatu. Jer, kako kaže, Konstancijev vojni pohod protiv Sarmata i Kvada nije zahvatio predele prema Gornjoj Meziji. Konstancije je zakoračio u ove oblasti tek kada je zaratio protiv Limiganata.[13] Pač doduše dolazi do istog zaključka u vezi sa staništem Limiganata, ali na drugačiji način, preko imena grupa Limiganata, Amikenaca i Pikenaca, i Amijanove opaske o Pikencima (ita ex regionibus appellati conterminis). Prema Paču, imena obe grupe Limiganata nisu autohtona, nego nadenuta i to verovatno po susednim rimskim krajevima. Pikenci su dobili ime po mestu Pinkum (Veliko Gradište), koje se nalazi na ušću reke Pek (lat. Pincus) u Dunav. Ono im je samo u mirna vremena bilo dodeljivano za održavanje trgovine sa Carstvom. Tako nešto je bilo uobičajeno u saobraćanju sa susednim narodima, u koje Rimljani nisu imali puno poverenja (Markomani, Goti, Vandali itd.).[a] Jedan takav pogranični trg, čije ime se prenelo na njegove česte posetioce, zapadni Amikenci su imali u susednoj im provinciji Panoniji Sekundi, na Dunavu, između ušća Tise i Save u Dunav. Doduše, tamo nije poznato mesto sa odgovarajućim imenom. Eventualno bi to mogao biti Akuminkum, koji se nalazilo naspram ušća Tise u Dunav. Iz njegovog etnikona Acumincenses je verovatno nastao Amijanov etnonim Amicenses.[14]

Istorija uredi

Pozadina uredi

Za vreme cara Konstantina Velikog kod jednog dela zapadnih Sarmata ili Jaziga, koji su se između 20. i 50. godine sa obala Azovskog mora preselili u Panonsku niziju, došlo je do socijalne revolucije. Naime, posle duže pauze mira Goti, koji su živeli s one strane Dunava, nastavili su sa svojim upadima u balkanske provincije. Njihove pljačkaške horde su, međutim, odbijene (315. i 323), a granica na Dunavu ponovo osigurana (328). Pošto se nisu proslavili na rimskom tlu, namerili su se na Jazige. Ovi su, dopavši u težak položaj, pozvali Konstantina u pomoć i naoružali svoje robove, kod Amijana poznate kao Sarmatae Limigantes.[b] Konstantinov istoimeni sin je 20. aprila 332. pobedio Gote u jednoj teškoj bici. Međutim, za vladajući sloj Sarmata rat je imao katastrofalnu posledicu. Nezadovoljni svojim ropskim položajem i poneseni uspehom, robovi su istakli pravo na zemljište koju su spasili i uzurpirali ga (334). Nemoćni da im se suprotstave, njihovi gospodari su se radije opredeljivali za progonstvo nego da služe svojim bivšim slugama. Jedan deo je otišao Viktovalima, koji su stanovali blizu Kvada, na teritoriji današnje severne Mađarske, a više od 300.000 Sarmata je od rimskog cara, koji se tom prilikom lično pojavio na Dunavu, dobilo dozvolu da pređe na rimsko tlo. Vojnosposobni su dobili mesto u vojsci, a ostali su kao koloni naseljeni u Italiji, Makedoniji, Trakiji i Dobrudži.[15][v]

Rimska intervencija protiv Limiganata uredi

Usled građanskog rata i nepopravljivog gubitka koje su pretrpele rimske legije u bici kod Murse, ilirske provincije su gotovo gotovo bez zaštite bile izložene pljačkaškim hordama, a naročito Kvada, koji su izgleda ovladali veštinama svojih saveznika Sarmata. Posade su na granici bile nedovoljne da bi mogli pratiti njihove pokrete. Pre nego što se upustio u rat, Konstancije je skupio vojsku koju su činili probrani ljudi sa svih strana. Prešao je Dunav na mostu od čamaca, prodro u srce zemlje Kvada i osvetio se za nesreće koju su naneli rimskim provincijama.

Poraženi varvari su uskoro naterani da traže mir. Ponudili su predaju zarobljenika kao znak kajanja za ono što su učinili u prošlosti i taoce plemenitog porekla kao garanciju za buduće držanje. Učtivost pokazana prvim glavarima koji su preklinjali Konstancija za milost, podstakla je i plašljivije i tvrdokornije da slede njihov primer. Carski logor su uskoro prepunili kneževi i poslanici raznih plemena. Dok je varvarima preko Dunava delio pravdu, Konstancije je izdvojio Sarmate, na koje se prividno sažalio. Oslobodio ih je stega zavisnosti i ujedinio postavivši im kralja, koji je bio prijatelj i saveznik rimskog carstva. Objavio je svoju odluku da potvrđuje ispravnost njihovog cilja i obezbeđuje mir provincijama ekspatrijacijom, ili barem proterivanjem Limiganata.

Izvršenje ove zamisli je naišlo na ozbiljne teškoće. Teritorija Limiganata je bila zaštićena od Rimljana Dunavom, a od neprijateljskih plemena Tisom. Močvarni predeli koji su se pružali između tih reka bili su prohodni samo stanovnicima, koji su bili upoznati sa skrivenim stazama i nepristupačnim šumama. Limiganti su pokušali da Konstancija odvrate od pohoda molbama, prevarom i oružjem, ali je on odbio njihove molbe, nadmašio njihovo ratno lukavstvo i veštinom i čvrstinom nadmašio njihovu hrabrost. Jedno od najratobornijih plemena, nastanjeno na malom ostrvu prema ušću Tise u Dunav, pristalo je da pređe reku nameravajući da iznenadi cara u toku mirovnog skupa. Međutim, našli su se okruženi sa svih strana. Iako ih je konjica pregazila, a legije posekle, nisu ni pomišljali da traže milost.

Posle ove pobede, značajan broj Rimljana se prebacio na suprotnu obalu Dunava. Uključivši se u borbu na strani carstva, Tajfali su napali Limigante na Tisi. Bivši gospodari, slobodni Sarmati, podstaknuti nadom i osvetom, prodrli su u srce svojih pradavnih poseda. Opšti požar je otkrio kolibe varvara skrivene u dubini divljine. Osokoljeni uspehom Rimski vojnici su se borili sa većim pouzdanjem na močvarnom tlu. Dovedeni u ćorsokak, najhrabriji Limiganti su bili odlučni da umru s oružjem u ruci. Međutim, pomirljivije raspoloženje koje su podsticali stariji na je kraju preovladalo. Gomila u kojoj je bilo i žena i dece uputila se u carski logor da sazna svoju sudbinu iz carevih usta. Konstancije im je odredio za egzil udaljenu zemlju gde su mogli da žive bezbedno i časno. Limiganti su se povinovali tome, doduše, uz oklevanje.

Međutim, pre nego stigli na određeno stanište, Limiganti su vratili na obalu Dunava. Preuveličali su težinu svoje situaciju i zahtevali, pozivajući se na vernost, da im car dodeli mesto u nekoj rimskoj provinciji. Konstancije je umesto svog ličnog iskustva sa ovim varvarima, ipak poslušao savet laskavaca, koji su dokazivali prednost prihvatanja kolonije vojnika u vreme kada je bilo mnogo lakše doći do dohodaka, nego do vojnih obveznika. Limigantima je dozvoljeno da pređu Dunav, a car ih je primio na saslušanje u velikoj dolini pored današnje Bude. Činilo se da će varvari pristati na uslove koji im se daju. Međutim, neko od varvara je bacio cipelu u vazduh i uzviknuo „Marha! Marha!“, „što je“, kako navodi Amijan, „kod ovog naroda bio znak za borbu“. Obrušili su se na cara s namerom da ga uhvate. Zahvaljujući požrtvovanosti svoje straže, car je uspeo da se iskrade, uzjaše konja i pobegne iz meteža. Rimljani su zatim dovukli pojačanje i rešili bitku u svoju korist. Limiganti su izbrisani sa stranica istorije.

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Takav saobraćaj je bio precizno regulisan i odvijao se pod nadzorom vojske. Npr. Markomanima je 174. godine bilo tačno određeno mesto i vreme za obavljanje trgovine, koju je od 180. godine nadgledao jedan centurion.
  2. ^ Gibonova priča je nešto drugačija. Upadi Sarmata u savezu sa Vandalima pod Visumarom na teritoriju Rimskog carstva naveli su cara Konstantina da ih prepusti na milost i nemilost Geberika, čuvenog ratnika, koji se baš tada uspeo na gotski presto. Visumar je poražen i ubijen u odlučnoj bici, koja je odnela cvet sarmatske omladine. Ostatak Sarmata je pribegao naoružavanju svojih robova. Uz njihovu pomoć osvetili su poraz i proterali napadače sa svoje teritorije. Međutim, uskoro su otkrili da su stranog neprijatelja zamenili za domaćeg, opasnijeg i neumoljivijeg.
  3. ^ Verujući da se pasaž kod Ausonija odnosi na ove Sarmate (Ad Mosell 1.5-8), Cojs tvrdi da je jedan deo naseljen na Rajni.

Reference uredi

  1. ^ Ammianus & London, 1862.
  2. ^ Mócsy 1968, str. 876.
  3. ^ Pekkanen 1973, str. 11.
  4. ^ Graf 1936, str. 116.
  5. ^ Graf 1936, str. 116; Mócsy 1968, str. 876; Patsch 1925, str. 188–89.
  6. ^ Dörrenberg 1909, str. 166ff..
  7. ^ Vernadsky 1951, str. 345; Pekkanen 1973, str. 11.
  8. ^ Vernadsky 1951, str. 346.
  9. ^ Werner 1980, str. 585.
  10. ^ Dittrich 1984, str. 64.
  11. ^ Severini 1767, str. 34; Jordan 1745, str. 34; Novaković 1977, str. 176.
  12. ^ Patsch 1925, str. 185, 187; Vulić & 1929/30, str. 375.
  13. ^ Dittrich 1984, str. 65–66.
  14. ^ Patsch 1925, str. 188-89.
  15. ^ Schuchhardt 1885, str. 223; Patsch 1925, str. 181–83; Mirković 1981, str. 94.

Literatura i izvori uredi

Izvori
  • Marcelin, Amijan (1998). Istorija. predgovor, prevod i komentari Milena Milin. Beograd.  Tekst „las” ignorisan (pomoć)
  • Marcelin, Amian (1958). „Istoriя”. Latinski izvori za bъlgarskata istoriя. I. uvod, prevod i beležki ot B. Gerov. Sofiя. str. 123—130. 
  • Marcellinus, Ammianus (1968). Römische Geschichte. I. Lateinisch und deutsch und mit einem Kommentar versehen von Wolfgang Seyfarth. Berlin. 
  • Ammianus (London, 1862). Historiae Liber. Roman History/Book XIX. accessed from: https://en.wikisource.org/wiki/Roman_History.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
Literatura
  • Bichir, Gheorghe (1975). „Relations between the Sarmatians and the Free Dacians”. Relations between the Autochthonous Population and the Migratory Populations in the Territory of Romania. Bucharest. str. 55—65. 
  • von Bredow, I. (2001). „Sarmatai”. Der Neue Pauly. 11. Stuttgart. str. 83—85. 
  • Werner, Robert (1980). „Zur Herkunft der Anten. Ein ethnisches und soziales Problem der Spätantike”. Kölner historische Abhandlungen. 28: 573—95. 
  • Vernadsky, George (1951). „Der sarmatische Hintergrund der germanischen Völkerwanderung”. Saeculum. 2: 340—92. 
  • Vulić, N. (1928). „Ratovanje cara Konstancija u današnjoj Bačkoj”. Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu. I/1. 
  • Vulić, N. (1929). „Ratovanje cara Konstancija u današnjoj Bačkoj”. Glasnik Istoriskog društva u Novom Sadu. II/1. 
  • Vulić, N. (1929/30). „Konstantius' Sarmatenkrieg im Jahre 358 und 359.”. Byzantinische Zeitschrift. 30. 
  • Graf, András (1936). Übersicht der antiken Geographie von Pannonien. Budapest. 
  • Dimitrijević, Danica (1975a). „Sarmati i Rimljani”. Šajkaška. I. Novi Sad. str. 34—67. 
  • Dimitrijević, Danica (1996). „Pristaništa Classis Flaviae Pannonicae na Basijanskom sektoru Dunava”. Zbornik Matice srpske za istoriju. 54: 7—38. 
  • Domaszewski, A. (1896). „Erläuterungen der Bildwerke der Marcus-Säule”. Die Marcussäule auf der Piazza Colonna in Rom. Moskva. str. 105—125. 
  • Dörrenberg, O. (1909). Römerspuren und Römerkriege in nordwestlichen Deutschland. Leipzig. 
  • Dittrich, Ursula-Barbara (1984). Die Beziehungen Roms zu den Sarmaten und Quaden im Vierten Jahrhundert n. Chr: (nach der Darstellung des Ammianus Marcellinus). Bonn. 
  • Janković, Đorđe (1995). „The First Slavic Revolution? (II)”. Serbian Literary Magazine. No. 5-6 September/December. 
  • Janković, Đorđe (1997). „Slovenske osobine naselja poznorimskog doba na jugoistoku Panonije”. Trudы VI Meždunarodnogo Kongressa slavяnskoй arheologii: Эtnogenez i эtnokulьturnыe kontaktы slavяn. 3. Moskva. str. 362—375. 
  • Jordan, Joan. Christophori (1745). De Originibus Slavicis. Vindobona. 
  • Chirilă, Eugen (1951). „Frământări sociale la sarmaţi în sec. IV”. Studii și cercetări de istorie veche. II/2: 183—188. 
  • Latham, Robert Gordon (1873). „Limigantes”. Dictionary of Greek and Roman Geography. 2: Iabadius-Zymethus. London. 
  • Mirković, Miroslava (1981). „Centralne balkanske oblasti u doba poznog carstva”. Istorija srpskog naroda. I. Beograd. str. 89—105. 
  • Mócsy, András (1968). „Limigantes”. Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. Supp. XI. Stuttgart. 
  • Novaković, Relja (1977). Odakle su Srbi došli na Balkansko poluostrvo. Istorijsko-geografsko razmatranje. Beograd. 
  • Párducz, Mihály (1950). „A szarmatakor emlékei Magyarországon. III = Denkmäler der Sarmatenzeit Ungarns. III”. Archaeologia Hungarica. 30. 
  • Patsch, C. (1925). „Beitrage zur Volkerkunde von Südosteuropa II. Banater Sarmaten”. Anzeiger der Akademie der Wissenschaften in Wien, Philosophisch-historische Klasse. 62: 181—216. 
  • Patsch, C. (1928). „Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropa III. Die Völkerbewegung an der unteren Donau in der Zeit von Diokletian bis Heraklius. 1 Teil., Bis zur Abwanderung der Goten und Taifalen aus Transdanuvien”. Sitzungsberichte der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften in Wien, Philosophisch-Historische Klasse. 208/2: 1—68. 
  • Pekkanen, Tuomo (1973). „On the Oldest Relationship between Hungarians and Sarmatians: From Spali to Asphali”. Ural-Altaische Jahrbücher. 45: 1—64. 
  • Ric, P. (1979). „Arheološka nalazišta seobe naroda u severoistočnoj Bačkoj”. Rad vojvođanskih muzeja. 25: 25—40. 
  • Severini, Joannes (1767). Commentatio Historica De Veteribus Incolis Hungariae Cis-Danubianae A Morava Amne Ad Tibiscum. Sopron. 
  • Trifunović, S. (2000). „Naselja Limiganata i Slovena u Banatu i Bačkoj”. Glasnik Srpskog arheološkog društva. 15/16: 43—106. 
  • Schuchhardt, C. (1885). „Archäologisch-epigraphische Mitteilungen aus Österreich-Ungarn”. Chausseen im südlichen und östlichen Dacien. IX: 202—232. 
  • Harmatta, Janos (1949). „The Sarmatians in Hungary”. Folia Ethnographica. 1: 127—155. 
  • Harmatta, Janos (1970). „Studies in the History and Language of the Sarmatians”. Acta Universitatis Szegediensis de Attila Jozsef Nominatae: Acta antiqua et archaeologica. 13. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лимиганти&oldid=27672619”