Licemerje

Hipokrizija ili licemerje je zastupanje stavova, vrednosti i uverenja u koje ličnost ne veruje, posebno u pogledu verskih i moralnih uverenja. Stoga, u opštem smislu, licemerje može uključivati prikrivanje, pretvaranje ili varku. Licemerje je praktikovanje istog obrasca ponašanja ili aktivnosti zbog kojih jedna osoba kritikuje drugu. U moralnoj psihologiji, to je neuspeh u praćenju sopstvenih moralnih pravila i principa.. Prema britanskom političkom filozofu Dejvidu Ransimanu, „druge vrste licemerne obmane uključuju tvrdnje o znanju koje govornik nema, tvrdnje o doslednosti koju osoba ne poseduje, tvrdnje o vernosti koju osoba ispoljava, tvrdnje o identitetu koji data osoba nema”. Američki politički novinar Majkl Džerson navodi da je političko licemerstvo „svesna upotreba maske da bi zavarala javnost i stekla političku korist”. Etimološki potiče iz grčke reči ὑπόκρισις (hypokrisis) koja znači „gluma“. „Hipokrit“ u antičkoj Grčkoj je bio pojam za glumca odnosno osobu koja namerno zavarava druge.

Istorija

Licemerje je postalo glavna tema engleske političke istorije početkom 18. veka. Zakon o toleranciji iz 1689. dozvoljavao je određena prava, ali je ostavio protestantske nekonformiste (kao što su kongregacionalisti i baptisti) lišene važnih prava, uključujući i pravo obavljanja funkcije. Nekonformisti koji su želeli funkciju razmetljivo su uzimali anglikanski sakrament jednom godišnje kako bi izbegli ograničenja. Anglikanci Visoke crkve su bili ogorčeni i stavili van zakona ono što su nazvali „povremeno usaglašavanje“ 1711. godine Zakonom o povremenoj usklađenosti iz 1711. godine. U političkim kontroverzama uz pomoć propovedi, govora i pamfletskih ratova, i visoki crkvenjaci i nekonformisti su napadali svoje protivnike kao neiskrene i licemerne, kao i opasno revnosne, za razliku od sopstvene umerenosti.

U svojoj čuvenoj knjizi Basna o pčelama (1714) engleski pisac Bernard Mandevil (1670–1733) istraživao je prirodu licemerja u savremenom evropskom društvu. S jedne strane, Mandevil je bio „moralistički“ naslednik francuskog avgustinizma iz prethodnog veka, posmatrajući društvenost kao puku masku za taštinu i ponos. S druge strane, bio je „materijalista“ koji je pomogao osnivanju moderne ekonomije. On je pokušao da dokaže univerzalnost ljudskih apetita za telesnim zadovoljstvima. On je tvrdio da su napori samoživih preduzetnika osnova komercijalnog i industrijskog društva u nastajanju, što je pravac razmišljanja koji je uticao na Adama Smita (1723–1790) i utilitarizam 19. veka. Napetost između ova dva pristupa stvara ambivalencije i kontradikcije – u vezi sa relativnom snagom normi i interesa, odnosom između motiva i ponašanja i istorijskom varijabilnosti ljudskih kultura. U doba prosvetiteljstva 18. veka, rasprave o licemerju bile su uobičajene u delima Voltera, Rusoa i Montenja.

Sjedinjene Države

U propagandnim bitkama Drugog svetskog rata, Japan je napao američko licemerje naglašavajući nepravdu logora za zatočeništvo za Japance u Sjedinjenim Državama. Radio Tokio je naglasio da su kampovi razotkrili licemerne američke tvrdnje o demokratskim idealima i fer-pleju. Propaganda je citirala američke osnivače, neutralne izvore i različita mišljenja glavnih američkih novina. Radio Tokio je takođe koristio izmišljene izvore. On je proglasio moralnu superiornost Japana dok je pretio da će maltretirati američke ratne zarobljenike u znak odmazde.

Američki istoričar Martin Džej u Vrline lažnosti: o laganju u politici (2012) istražuje kako su pisci tokom vekova tretirali licemerje, obmanu, laskanje, laž i varanje, klevetu, lažna pretvaranja, život na pozajmljenoj slavi, maskiranje, konvencije prikrivanja, pretvaranje pred drugima i umetnost prikrivanja. On pretpostavlja da je politika vredna truda, ali pošto je neizbežno povezana sa lažima i licemerjem, Džej zaključuje da laganje ne sme biti toliko loše.

Vidi još

• Rugala se svraka vrani
• Teško vama licemeri

Literatura

• Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
• Alicke Mark D.; Klotz M.L.; Breitenbecher David L.; Yurak Tricia J.; Vredenburg Debbie S. (1995). „Personal contact, individuation, and the better-than-average effect”. Journal of Personality and Social Psychology. 68 (5): 804—825. doi:10.1037/0022-3514.68.5.804. 
• Alicke M.; Gordon E.; Rose D. (2012). „Hypocrisy: What counts?”. Philosophical Psychology. 26 (5): 1—29. doi:10.1080/09515089.2012.677397. 
• Byrne, R.W. & Whiten, A. (1988). Machiavellian intelligence: Social expertise and the evolution of intellect in monkeys, apes, and humans. Oxford: Clarendon Press.
• Caviola Lucius; Faulmüller Nadira (2014). „Moral hypocrisy in economic games – how prosocial behavior is shaped by social expectations”. Frontiers in Psychology. 5: 897. PMC 4132261 . PMID 25177307. doi:10.3389/fpsyg.2014.00897. 
• Cross, K.P. (1977). "Not Can, But Will College Teaching Be Improved?" New Directions for Higher Education.
• la Cour A.; Kromann J. (2011). „Euphemisms and hypocrisy in corporate philanthropy”. Business Ethics: A European Review. 20 (3): 267—79. doi:10.1111/j.1467-8608.2011.01627.x. 
• Davidson, Jenny (2004). Hypocrisy & the Politics of Politeness: Manners & Morals from Locke to Austen. 242 pp. excerpt
• Epley, N. (2000-12-01). "Feeling 'Holier Than Thou'". Journal of Personality and Social Psychology.
• Fernández J (2013). „Self-deception and self-knowledge”. Philosophical Studies. 162 (2): 379—400. doi:10.1007/s11098-011-9771-9. 
• Furia Peter A (2009). „Democratic citizenship and the hypocrisy of leaders”. Politi. 41 (1): 113—33. doi:10.1057/pol.2008.24. 
• Gerson, Michael (Nov. 29, 2016). "Trump's hypocrisy is good for America". Washington Post
• Greene M., Low K. (2014). „Public integrity, private hypocrisy, and the moral licensing effect”. Social Behavior and Personality. 42 (3): 391. doi:10.2224/sbp.2014.42.3.391. 
• Heine S.J. (1999). „Culture, self-discrepancies, and self-satisfaction”. Personality & Social Psychology Bulletin. 25 (8): 915—925. doi:10.1177/01461672992511001. 
• Jay, Martin (2012). The Virtues of Mendacity: On Lying in Politics. excerpt
• Jung, C.G. (1966). Two Essays on Analytical Psychology, Collected Works, Volume 7, Princeton UP ISBN 0-691-01782-4.
• Kahneman, D. (2011). Thinking, fast and slow. New York: Farrar, Straus & Giroux.
• Kuhn, D. (1991). The skills of argument. Cambridge UP.
• Kurzban, Robert (2010). Why everyone (else) is a hypocrite: Evolution and the modular mind. Princeton UP.
• Lammers Joris; Stapel Diederik A.; Galinsky Adam D. (2010). „Power increases hypocrisy moralizing in reasoning, immorality in behavior”. Psychological Science. 21 (5): 737—44. PMID 20483854. doi:10.1177/0956797610368810. 
• Laurent S.M.; Clark B.A.M.; Wiseman K.D. (2014). „Punishing hypocrisy: The roles of hypocrisy and moral emotions in deciding culpability and punishment of criminal and civil moral transgressors”. Cognition & Emotion. 28 (1): 59—83. PMID 23725235. doi:10.1080/02699931.2013.801339. 
• Perkins, D.N., Farady, M. & Bushey, B. in Voss, J.F., Perkins, D.N. & Segal, J.W. (1991). Informal reasoning and education. Hillsdale, NJ: L. Erlbaum Associates.
• Porcher J.E. (2014). „Is self-deception pretense?”. Manuscrito. 37 (2): 291—332. doi:10.1590/S0100-60452015005000002. 
• Renzo M (2014). „Fairness, self-deception and political .”. Philosophical Studies. 169 (3): 467—88. doi:10.1007/s11098-013-0203-x. 
• Ross, L. & Ward, A. (1996). "Naive realism in everyday life: Implications for social conflict and misunderstanding" in T. Brown, E.S. Reed & E. Turiel (Eds.), Values and knowledge Hillsdale, NJ: Erlbaum.
• Runciman, David (2010). Political Hypocrisy: The Mask of Power, from Hobbes to Orwell and Beyond. Princeton UP. str. 8. ISBN 978-0691148151. 
• Rustichini Aldo; Claire Villeval Marie (2014). „Moral hypocrisy, power and social preferences”. Journal of Economic Behavior & Organization. 107: 10—24. doi:10.1016/j.jebo.2014.08.002. 
• Shaw Victoria F (1996). „The cognitive processes in informal reasoning”. Thinking & Reasoning. 2 (1): 51—80. doi:10.1080/135467896394564. 
• Sommervoll D.E. (2013). „Sweet self-deception”. Journal of Economics. 109 (1): 73—88. doi:10.1007/s00712-012-0308-2. hdl:11250/93930. 
• Stone R (2014). „Unconscionability, exploitation, and hypocrisy”. Journal of Political Philosophy. 22 (1): 27—47. doi:10.1111/jopp.12009. 
• Szabados, Béla & Eldon Soifer, eds. (2004). Hypocrisy: ethical investigations.
• Tillyris Demetris (2016). „The virtue of vice: a defence of hypocrisy in democratic politics” (PDF). Contemporary Politics. 22 (1): 1—19. doi:10.1080/13569775.2015.1112958. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 06. 2020. g. Pristupljeno 08. 11. 2019. 
• Von Hippel William; Trivers Robert (2011). „The evolution and psychology of self-deception”. Behavioral and Brain Sciences. 34 (1): 1—16. PMID 21288379. doi:10.1017/s0140525x10001354. 
• Vaara E (2003). „Post‐acquisition integration as sensemaking: Glimpses of ambiguity, confusion, hypocrisy, and politicization”. Journal of Management Studies. 40 (4): 859—94. doi:10.1111/1467-6486.00363. hdl:10138/26465. 
• Valdesolo P.; DeSteno D. (2007). „Moral hypocrisy: Social groups and the flexibility of virtue”. Psychological Science. 18 (8): 689—90. PMID 17680939. doi:10.1111/j.1467-9280.2007.01961.x. 
• Wagner T.; Lutz R.J.; Weitz B.A. (2009). „Corporate hypocrisy: Overcoming the threat of inconsistent corporate social responsibility perceptions”. Journal of Marketing. 73 (6): 77—91. CiteSeerX 10.1.1.463.1501 . doi:10.1509/jmkg.73.6.77. 
• Wallace R (2010). „Hypocrisy, moral address, and the equal standing of persons”. Philosophy & Public Affairs. 38 (4): 307—41. doi:10.1111/j.1088-4963.2010.01195.x. 
• Wason P.C. (1960). „On the Failure to Eliminate Hypotheses in a Conceptual Task”. Quarterly Journal of Experimental Psychology. 12 (3): 129—140. doi:10.1080/17470216008416717. 
• Wieting, Stephen G. (2016). The Sociology of Hypocrisy: An Analysis of Sport and Religion. Routledge.
• Wright, R. (1995). The moral animal: Evolutionary psychology and everyday life. New York: Vintage Books.