Mavrikije
Mavrikije (oko 539 — 602) je bio istočnorimski (vizantijski) car od 582. do 602. godine.[1]
| Mavrikije | |
|---|---|
 Zlatni tremis sa Mavrikijevim likom iskovan u Raveni | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Flavije Mavrikije Tiberije Avgust |
| Datum rođenja | 539. |
| Mesto rođenja | Arabis, Kapadokija, (današnji Afšin, Turska), Vizantijsko carstvo |
| Datum smrti | 27. novembar 602. (63 god.) |
| Mesto smrti | Halkidon, Vizantijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Konstantina (carica) |
| Potomstvo | Teodosije Tiberije Petar Marija |
| Roditelji | Pavle |
| Dinastija | Justinijanova dinastija |
| Vizantijski car | |
| Period | 14. avgust 582. — 27. novembar 602. (20 god.) |
| Prethodnik | Tiberije |
| Naslednik | Foka |
Mavrikije je poreklom bio Jermenin iz maloazijske oblasti Kapadokije. Istakao se kao vojskovođa tokom vladavine Tiberija II Konstantina koji ga je postavio za zapovednika dvorske garde eskubitora, a zatim ga učinio svojim zetom i naslednikom 582. godine.[2]
Mavrikije je nasledio ogromno Carstvo ugroženo od spoljnih neprijatelja na svim frontovima. Car je pokrenuo velike reforme na Zapadu gde je vrhovnu vojnu i civilnu komandu stavio u ruke egzarha u Raveni i Kartagini. U Španiji je 584. Carstvo izgubilo svoje najznačajnije uporište, grad Kordobu, a u Italiji, izdeljenoj langobardskim posedima, se počela osećati i politička nezavisnost pape Grigorija I Velikog.
Ipak, na Istoku Mavrikije je postigao privremenu konsolidaciju. Mir sa Persijom je postignut pošto je Mavrikije 591. pomogao zbačenom Hozroju II da se vrati na presto. Hozroje je oženjen carevom ćerkom i prepustio je Carstvu delove Jermenije i Mesopotamije. Na Balkanu je Mavrikije delimično povratio ravnotežu pošto je od 592. poveo dugačak i iscrpljujuć rat od kad je vojska počela redovno da upada na teritorije severno od Dunava i uznemiravala avarske i slovenske naseobine. Te ekspedicije nisu nanele veće štete ogromnim masama Slovena. Rat je postao iscrpljujući za vizantijsku vojsku, koja je nakon Justinijanovog apsolutizma postala veoma nedisciplinovana.[3] S druge strane, veliko carstvo koje je Justinijan ostavio za sobom bilo je sve teže finansijski održavati, državna kasa je bila gotovo prazna i često su vojnici ostajali bez svojih plata, socijalne razlike u Carstvu su se zaoštravale, narodno nezadovoljstvo je raslo, a opštoj krizi su takođe doprinele epidemije kuge, koja je prvo izbila među Avarima ali se proširila i na teritoriju Vizantijskog carstva, i gladi, koja je izbila u Carigradu 602. godine. Kako bi uštedeo na hrani i novcu, Mavrikije je 602. godine naredio vojsci stacioniranoj uzduž Dunava da pređe na drugu stranu reke gde je trebalo da prezime na neprijateljskoj teritoriji obrađujući zemlju. To je bio glavni razlog za izbijanje pobune u vojsci koja je proglasila vojnog zapovednika, centuriona poluvarvarskog porekla Foku za cara. Pobunjenici su potom krenuli na prestoni Konstantinopolj i pogubili Mavrikija i članove njegove porodice, čime je okončana vladavina Justinijanove dinastije.[3]
Mavrikije je ostao upamćen kao zaštitnik pravoslavnih i sposoban vladar koji je započeo reforme koje su anticipirale uspostavljanje tematskog sistema u 7. veku. Pored toga, smatra se i za autora jedog od prvih vizantijskih dela o vojnoj veštini Strategikona.
Njegova sestra je bila udata za vojskovođu Filipika, a brat mu je bio Petar (kuropalat).
Vidi još uredi
Reference uredi
Spoljašnje veze uredi
- Istorijska biblioteka
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
