Makroistorija
Makroistorija je istorijska disciplina koja se bavi proučavanjem velikih, dugoročnih trendova u svetskoj istoriji, s ciljem pronalaska konačnih obrazaca putem poređenja neposrednih detalja. Na primer, makroistorijska studija može da izučava japanski i evropski feudalizam da bi se ustanovilo da li su feudalne strukture neizbežan ishod određenih stanja u društvu. Makroistorijske studije obično „pretpostavljaju da se makroistorijski procesi ponavljaju na objašnjive i razumljiv načine”.[1]
Istorija uredi
Primeri makroistorijske analize su tvrdnja Osvalda Špenglera da je životni vek civilizacija ograničen i da se iste u konačnici raspadaju, ili istorijska sinteza Arnolda Dž. Tojnbija kojom se objašnjava uspon, razvoj i pad civilizacija. Bitka kod Ajn Džaluta je prema mnogim istoričarima od velikog makroistorijskog značaja, zato što su Mongolci tada bili na vrhuncu svojih osvajanja ali su u pomenutoj bitki po prvi put uveliko nadjačani i poraženi.
Juval Noa Harari je primer novijeg makroistoričara. Knjiga Sapijens: Kratka istorija čovečanstva (hebr. קיצור תולדות האנושות), objavljena u Izraelu 2011. godine, njegov je poznati makroistorijski rad.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Wells 2002, str. 9.
Literatura uredi
- Wells, Matthew C. (19. 03. 2002). Parallelism: a Handbook of Social Analysis: The Study of Revolution & Hegemonic War. Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4628-0303-3.