Mangal Pandi
Mangal Pandi (1831-1857), indijski vojnik (sepoj) u službi Britanske istočnoindijske kompanije čija je neuspela pobuna i smrt bila jedan od katalizatora Indijskog ustanka 1857. godine.[1]
Pobuna
urediPozadina
urediU vreme neposredno pre Indijskog ustanka 1857. godine, Mangal Pandi bio je pešadinac (sepoj) u službi Bengalske armije Britanske istočnoindijske kompanije i služio je u 34. puku domorodačke pešadije (DP) stacioniranom u Barakpuru kod Kalkute. Pripadao je kasti Bramana, najvišoj kasti među hinduistima, i razlog za njegovu pobunu protiv pretpostavljenih britanskih oficira bio je verske prirode. Uvođenjem novih (za ono vreme) pušaka kapislara umesto dotadašnjih kremenjača, uvedena je i nova municija tipa Minje, sa fišecima namazanim lojem, čiji je vrh morao da se odgrize pre punjenja oružja. Među indijskim vojnicima, koji su uglavnom bili hinduisti iz viših kasti, a manjim delom muslimani, proširile su se zlonamerne glasine da su svi novi fišeci podmazani goveđim lojem i svinjskom mašću. Tako bi svaki musliman koji bi ga stavio u usta počinio greh, dok bi svaki hinduista oskrnavio svoj duh i time izgubio svoju kastu, odnosno bio odbačen od svoje porodice i zajednice kao nečist. U strahu od tako ozbiljnih posledica, neki vojnici su odbili da prime nove fišekeː 26. februara 1857. godine, 19. puk domorodačke pešadije bengalske vojske odbio je da primi municiju i za kaznu, ceo puk je raspušten. Posle ovog događaja, među sepojima Bengalske armije zavladao je opšti strah i nezadovoljstvo.[1]
Pobuna
urediMesec dana kasnije (29. marta), Mangal Pandi je naoružan izašao pred svoju jedinicu (34. puk DP) i pozvao prisutne sepoje da ustanu u odbranu svoje vere, preteći da će ubiti prvog Engleza koga ugleda, ali su vojnici ostali pasivni. Kada je dežurni engleski oficir došao da ispita o čemu se radi, Pandi je otvorio vatru i oborio oficirovog konja, a zatim ga je napao svojim talvarom, nanevši mu više rana. Prisutni sepoji su pasivno posmatrali ovaj napad, ignorišući poručnikov naredbe i pozive za pomoć, dok je dežurni džemadar (indijski oficir) naredio stražarima da se ne mešaju. Umešali su se samo jedan engleski podoficir i jedan muslimanski vojnik, uz čiju pomoć je ranjeni poručnik uspeo da pobegne. Privučen uzbunom, stigao je i sam komandant puka sa još nekoliko britanskih oficira, preteći da će odmah ubiti svakog ko ga ne posluša, posle čega u prisutni sepoji najzad poslušali naređenje da uhapse Pandija. U očajanju, Pandi je skresao pušku sebi u prsa, ali nije uspeo da se ubije. Ranjen i bez svesti Pandi je uhapšen i zatvoren.[1][2]
Posledice
urediNa suđenju, Mangal Pandi je tvrdio da je delovao potpuno sam i da je bio pod dejstvom opijuma i hašiša u trenutku kad je izvršio napad. Osuđen je na smrt i obešen (8. aprila), zajedno sa dežurnim džemadarom koji je odbio da ga uhapsi, a ceo puk je raspušten.[1]
Otpušteni vojnici su se vratili kućama, ali među ostalim indijskim trupama, koje su brojale preko 70.000 samo u Bengalskoj armiji, raspoloženje je bilo na ivici otvorene pobune. Prema njima, u čitavom Bengalu od Kalkute do Delhija bilo je samo 5 nepotpunih evropskih bataljona (2 u Kalkuti i po jedan u Dinapuru, Laknau i Agri), pošto je glavnina evropskih jedinica (12 bataljona) bila u novoosvojenom Pandžabu na okupacionoj dužnosti. Opšti ustanak sepoja planuo je 10. maja 1857. i za tri nedelje zahvatio čitavu severnu Indiju, potrajavši pune 2 godine.[1]
Izvori
uredi- ^ a b v g d Madžumdar 1957, str. 46.
- ^ Trevelijan 1886, str. 33–37.
Literatura
uredi- Majumdar, R. C. (1957). The Sepoy Mutiny and the revolt of 1857 [Pobuna sepoja i ustanak 1857, napisao R. Č. Madžumdar]. Calcutta: K.L. Mukhopadhyay.
- Trevelyan, George Otto (1886). Cawnpore [Kanpur, napisao Džordž Trevelijan]. London: MACMILLAN AND CO.
- Marks, Karl; Engels, Fridrih; Lenjin, Vladimir Iljič (1974). Nacionalno pitanje. Sarajevo: Svjetlost.