Википедија

Manda Prišing

Manda Prišing anti-ratna i mirovna aktivistkinja iz Sombora, posvećena terenskom radu obnavljanja ratom i ideologijom nacionalizma pokidanih veza među ljudima. Mirovnom akzivizmu je bila posvećena jednako tokom samih ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao i nakon rušenja režima Slobodana Miloševića. Podržavala je niz antiratnih inicijativa, kao i feminističku, antimilitarističku  mrežu i grupu Žene u crnom.

Manda Prišing

Antiratni angžaman Mande Prišing  doveo je do niza pritisaka na nju u njenu porodicu, uključujući i pretnje da, skupa sa suprugom, mora da napusti rodni Sombor u roku od 24 sata[1]

Biografija uredi

Manda Prišing je rođena 14. januara 1951. godine u Bačkom Monoštoru, FNRJ. Osnovnu školu je završila u rodnom mestu, gimnaziju u Somboru, i Višu elektrotehničku školu u Subotici. Kao elektroinžinjerka radila je u fabrici „Rade Končar“ Zagreb, u Somboru (1976—1991), posle kao projektant u svom privatnom birou.

Mirovni aktivizam tokom ratnih godina uredi

Jedan od važnih poteza u prirpremama za rat u bivšoj Socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji (SFRJ), bilo je preuzimanje i centralizovanje medija,televizijskih releja[2] u Socijalističkoj autnomnoj pokrajini Vojvodini (SAPV),  čime je režimu Slobodana Miloševića omogućeno širenje nove političke paradigme – nacionalizma, neophodnog za ukidanje socijalističkog samoupravljanja, i za teritorijalne pretenzije srbijanske buržoazije izrasle iz  vrha Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), i privilegovanih društvenih preduzeća u socijalističkoj privredi.

Istovremeno, unutar same SAPV, mreža loklanih radio-stanica prestaje sa razmenom informacija, čime se dodatno onemogućava jačanje i udruživanje opozicionih snaga režimu Miloševića, i ujedno je se pojačava i pritisak i represija nad nacionalnim zajednicima u Vojvodini. U takvim uslovima i sama mobilizacija, pre svega muškaraca nacionalnih zajednica u Vojvodini, kao i agresija na Vukovar[3] bila je olakšana. Manda Prišing je samu mobilizaciju, kao i višestruko ponavljanje mobilizacije muškarca iz nacionalih zajednica u Vojvodni (pre svih – Hrvata i Mađara)[4], potom i lov na izbeglice koje je režim Miloševića slao na ratišta, smatrala za „zločin prema tim momcima koji su odvedeni u tzv. Jugoslovensku narodnu armiju (JNA), koja je izgubila legitimitet već intervencijom u Sloveniji. Oni sami nemaju nikakvu krivicu, nju snosi isključivo  vojni i politički vrh.“

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) jeste osudio niz nalogodavaca i izvršioca ratnih zločina i genocida u Srebrenici[5] za ratove u bivšoj Jugoslaviji, ali prisilna mobilizacija, pre svega izbeglica i ona nezakonita - pripadnika nacionalnih zajednica u Vojvodini nije bila u fokusu MKSJ kao ratni zločin, iako su to mirovne aktivistkinje zahtevale i tokom, i nakon ratova u bivšoj Jugoslaviji[6].

Manda Prišing se takođe priključila i ogromnim naporima Vere Vebel Tatić  u davanju podrške muškarcima ratnim dezerterima, i dezertereskim pobunama, omogućivši i pojedinim da bez dokumenata, uspeju da napuste zemlju.

Ocenjujući antiratni angažaman u Vojvodini, koji je otpočeo sa početkom agresije na Vukovar, Manda Prišing je 30 godina kasnije rekla:„Mi smo zaista živeli, u punom smislu te reči, jer smo pružili otpor ratnom ludilu, jer nismo ćutali.“[7]

Mohač – susreti u trećoj zemlji uredi

Usred ratnog vihora Manda Prišing i Ivan Prišing, organizovali povezivanje rastavljenih porodica i prijatelja Slavonije i Vojvodine. Usled ratnih dejstava, to je bilo moguće organizovati samo u Mađarskoj, prvou mestu  Baja[8], uz sve rizike koje su takve akcije nosile sa sobom u ratnom stanju, koji Srbija nikada nije proglasila.[9]

„Ono što smo znali, jeste da ne smemo dozvoliti da pristanemo na to cepanje... pokušali smo uspostaviti tu vezu sa druge strane, i to smo mogli samo u trećoj zemlji, a to je Mađarska.“[10]

Nakon prvih susreta, uz podršku nemačkih švajcarskih fondacija, u Mohaču u „Kući susreta“ organizovani su od oktobra 1993. godine i susreti učitelja, novinara, ekologa, mladih[11]. Manda Prišing je bila i koordinatorka tri međunarodna mirovna kampa za mlade; 1994. u Bekeščabi u Mađarskoj, 1995. u Vageningenu u Holandiji i 1996. u Banskoj Bistrici u Slovačkoj, gde su učestvovali mladi iz Sombora, Osijeka, Vukovara, Belog Manastira i Holandije. Sve uz organizaciju i podršku fondacije „friedensbrugg“ iz Basela, Švajcarska[12].

Bački Monoštor - suživot "neprijatelja" uredi

Nakon vojno-policijske operacije „Oluja“ u Hrvatskoj, kojom je proterano srpsko stanovništvo, što je još jedan ratni zločin za koji niko nije odgovarao, u Vojvodinu je pristiglo preko 200.000 izbeglica prema navodima Komesarijata za izbeglice[13].

Manda Prišing i Ivan Prišing pomagali su oko smešataja izbeglica, još od 1992. godine. Nakon vojno-policijske operacije Oluja, radili su godinama sa 230 izbeglica iz Hrvatske, smeštenih u Bačkom Monoštoru[14], čije su većinsko stanovništvo činili pripadnici hrvatske nacionalnosti - Šokci. Smeštaj srpskim izbeglicama, uglavnom u praznim kućama, ponudili su sami meštani.

Višegodišnju rad sa uzbeglicama je podrzumevao i pribavljanje novina, jednako iz Srbije i Hravtske, kao i razmenu informacija o procesu povratka izbeglih Srba nazad u Hrvatsku.

Takođe, Manda Prišing je organizovala i mirovne edukacije, kao i niz drugih aktivnosti. Rad sa izbeglicama i meštanima u Bačkom Monoštoru sprečio je egzodus Hravta iz tog mesta. Naime, u jednom sukobu mladih izbeglica i mladih meštana Hrvata, policija je koristila prekomernu silu, vrlo surovo sa očiglednim nacionalističkim motivom. Hitra rekacija[15] Mande Prišing i Fonda za humanitrano pravo sprečilo je eskalaciju nasilja, i već pomenut egzodus meštana Hrvata.

Neki od tadašnjih izbeglica iz Hrvatske i danas žive u Bačkom Monoštoru.

Mirovni aktivizam nakon 2000. godine uredi

Nakon  rušenja režima Slobodana Miloševića, Manda Prišing nastavlja sa mirovnim aktivizmom i humanitarnim radom, i loklano i regionalno.  Višegodišnji projekti, započeti tokom rata kao što Odmor od rata, nakon ratova su dobijali sve više i mladih aktivista i aktivistkinja.

Suočavanje sa prošlošću uredi

Manda Prišing je smatrala da je važno da mlađe generacije, razdvojene ratom, upoznaju " one druge", te je pokrenula niz mirovnih projekata, upravo za mlade kao što su: Na obe strane Dunava, Otvoreni trg (1998—2006), i Otvoreni klub (1996—2001).[11]

Iz tih susreta nastala je i Ju Mirovna mreža[16], koja je okupila blizu 5000 mladih u regionu.

Suočavanje sa prošlošću i pomirenje je osnovni zadatak svih mirovnih programa koje je Manda Prišing pokrenula. Dubok jaz stvoren ratovima i nacionalističkom propagandom zahtevao je da se mladi iz regiona zaista upoznaju, da imaju lična iskustva, da saznaju tačne informacije o ratu i njegovim uzrocima. Prema oceni Mande prišing za sam mlade generacije nije potrebno pomirenje, njima terba znanjlj. Sa druge strane, kako je Manda Prišing primetila, pomirenje u regionu se ipak dešava: "A pomirenje se dešava. Prvo su se pomirili kriminalci, atentatori, ubice i šverceri, a nakon njih različiti privrednici. Mire se i obični ljudi, u tišini i u žalosti za izgubljenim godinama života (ali to uglavnom nikoga ne zanima)..."[11]

Ženski sud - feministički pristup pravdi uredi

Dve decenije nakon početka ratova u bivšoj Jugoslaviji, feministkinje i mirovne aktivistkinje sa prostora nekadašnje SFRJ, pokrenule su incijativu za formiranje alternativnog suda za ratne i poratne zločine na celoj teritoriji nekadašnje SFRJ – Ženskog suda, prvog koji se organizovao na evropskom tlu 2015. godine, u Sarajevu[17][18].

Mirovne aktivistkinje su bile nezadovoljnje učinkom rada nacionalnih sudova, MKSJ, i žmurenjem na niz zločina, uključujući i  zločine i nepravde nakon prestanka svih ratnih operacija. Aktivno učšeće u  ovom višegodišnjem procesu, imala je i Manda Prišing, kao i druge mirovne aktivistkinje iz Sombora.

Mirovna nagrada uredi

Uoči 10. decembra 2023, Međunarodnog dana ljudskih prava, osječki Centar za mir i ljudska prava dodelio je Mandi Prišing Nagradu za promicanje mirotvorstva, nenasilja i ljudskih prava "Krunoslav Sukić". Mirovna nagrada i priznanje utemeljeni su pre 15 godina kao sećanje na mirovnog aktivistu Krunoslava Sukića.[19][20]

U obrazloženju za dodelu nagrade stoji i važna poruka:[21]

poduhvat!

Reference uredi

  1. ^ „Jelena Grujić Zindović: Žene protiv rata, na kalendaru - Društvo - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). 2021-04-11. Pristupljeno 2022-10-25. 
  2. ^ „YU Historija... ::: Dobro dosli ... Ratovi 1991-1999”. yuhistorija.com. Pristupljeno 2022-10-26. 
  3. ^ „Žene u crnom - Žene u crnom”. zeneucrnom.org. Pristupljeno 2022-10-26. 
  4. ^ Imširović, Zajović, Urošević (2013). „Kratka istorija antiratnog otpora u Srbiji 1991 – 1992” (PDF). Ženski sud. Pristupljeno 26. 10. 2022. 
  5. ^ „MKSJ pamti: genocid u Srebrenici (1995.-2015.)”. www.irmct.org. Pristupljeno 2022-10-26. 
  6. ^ „Saopštenje povodom prisilne mobilizacije u Srbiji - Žene u crnom”. zeneucrnom.org. Pristupljeno 2022-10-25. 
  7. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Sećanje na antiratni otpor u Srbiji: „Mi nismo ćutali“ | DW | 08.11.2021”. DW.COM (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-10-25. 
  8. ^ Studioseven. „Važno je prijeći na drugu stranu”. Važno je prijeći na drugu stranu | Intervju | Hrvatska Riječ. Pristupljeno 2022-11-03. 
  9. ^ Momcinovic, Zlatiborka Popov; Zaharijević, Adriana (2022-01-01). „Neprekidno traganje za smislom. Žene i izgradnja mira u Bosni i Hercegovini i Srbiji”. Jelena Šantić fondacija. 
  10. ^ They Were Not Silent (na jeziku: engleski), Pristupljeno 2022-10-25 
  11. ^ a b v Zuerich, ETH-Bibliothek. „Neue Wege : Beiträge zu Religion und Sozialismus”. E-Periodica (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-11-03. [mrtva veza]
  12. ^ ured. Savić, Senka (2007). Životne priče žena u Vojvodini: Hrvatice, Bunjevke, Šokice 1919-1955. Novi Sad: Futura. str. 111—117. ISBN 978-86-7188-087-9. 
  13. ^ „„Oluja“ nikada neće biti zaboravljena”. kirs.gov.rs. Pristupljeno 2022-10-25. 
  14. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Antiratni protesti u Vojvodini - Spomenik neznanom dezerteru”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2022-11-03. 
  15. ^ Marc Joset, Louis Kuhn, Agathe Schuler, Monika Wiedemann. „Buch 20 Jahre Fridensbrugg” (PDF). 
  16. ^ „Mladi za mir u regionu - Vesti iz Sombora - SOinfo.org - Sombor 24/7”. www.soinfo.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-25. 
  17. ^ „Ženski sud za prostor bivše Jugoslavije”. N1 (na jeziku: bošnjački). 2015-05-08. Pristupljeno 2022-10-25. 
  18. ^ „ženski sud”. zenskisud.org. Pristupljeno 2022-10-25. 
  19. ^ „Centar za mir dodijelio tradicionalne mirovne nagrade Krunoslav Sukić”. radio.hrt.hr. Pristupljeno 8. 2. 2024. 
  20. ^ „Nagrada za promicanje mirotvorstva, nenasilja i ljudskih prava „Krunoslav Sukić“”. krunoslav-sukic.centar-za-mir.hr. Pristupljeno 8. 2. 2024. 
  21. ^ „Nagrada za promicanje mirotvorstva, nenasilja i ljudskih prava „Krunoslav Sukić“ 2023.” (PDF). krunoslav-sukic.centar-za-mir.hr/uploads. Pristupljeno 8. 2. 2024. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манда_Пришинг&oldid=27699301”