Manihejstvo

Manihejstvo je učenje Manija (216—277), persijskog filozofa i verskog reformatora, koji je nastojao da učenja triju „otaca ispravnosti“ — Zaratustre, Bude i Hrista — uključi u jedinstven filozofski sistem.

Ilustracija iz manihejskog rukopisa (8/9. vek)

Počeci manihejstva

Mani, začetnik manihejstva rodio se 14. aprila 216. godine u Haldeji u Seleuciji - Ktesifonu. Po predanju, njegovom ocu, Pateku, neki glas je tri dana uzastopno nalagao da ne jede meso, ne pije vino i da izbegava žene. Uznemiren, Patek pristupni jednoj baptističkoj gnostičkoj sekti, elkasaitima. Dete se rodi kao bogalj (u stvari bilo je hromo). Kada je dečak napunio četiri godine, otac ga uze sebi, da bi ga odgajao u elkasaitskoj zajednici. Više od dvadeset godina Mani je rastao i formirao se u jednoj veoma revnosnoj judeo-hrišćanskoj sredini. Prema tome, ne treba potcenjivati udeo hrišćanskih elemenata u manihejskoj sintezi. Pa ipak, Manijeva verska vokacija stoji u opoziciji s teologijom, eshatologijom i obredima hrišćana. Doživeo je dva otkrovenja, jedno kada je imao 12, a drugo u svojoj 24. godini, ona su mu pomogla da shvati kakva je njegova misija i osnažila ga je da raskine sa sektom elkasaita. Sam Mani nam je preneo sadržaj tih otkrovenja. U prvom otkrovenju jedan anđeo mu je preneo poruku „Kralja Raja svetlosti“ (vrhovnog i dobrog Boga manihejstva), gde je od njega zahtevano da napusti zajednicu svog oca. U drugom otkrovenju stigla je poruka u kojom mu je poručeno da je vreme da stupi u akciju: „Sada je došlo vreme da se javno pokažeš i glasno obznaniš svoje učenje.“ Između 240. i 243. godine Mani je pošao na svoj prvi apostolski put u Indiju na poziv cara Šapura 1, pa se Mani obreo u Belaputu (Gundešahpur), prestonici Sasanida. Prorok je ostavio snažan utisak na Šapura i on mu je dopustio da, zajedno sa svojim misionarima, propoveda po celoj carevini. Na taj način je nova religija zvanično priznata i datum je pobožno sačuvan: 21. mart 242. godine (ili, prema drugačijem računu, 9. april 243. godine). Aprila 272. godine Šapur I umire, a na presto dolazi njegov sin Hermizd, novi vladalac obnovio je Maniju zaštitne povelje i dopustio mu da ode u Haldeju. Međutim, posle nepunih odinu dana Hermizd umire i presto pripada njegovom bratu Bahramu koji je pozvao Manija da izađe pred njega. Čim je stigao bio je izložen optužbama vrhovnog maga Kartera koji je smatrao da učenja Manija odvraćaju vernike od zvanične religije. Kada je Mani obznanio božanski karakter svoje misije, Bahram je prasnuo: „A zašto bi to otkrovenje bilo učinjeno tebi, a ne Nama, gospodarima zemlje?“ Na to je Mani jedino mogao da odgovori „Takva je volja Božja“. Nakon toga je osuđen, okovan u lance i bačen u tamnicu. Imao je tri lanca na rukama, tri na nogama koji su mu onemogućavali da učini i najmanji pokret zbog čega je trpeo užasne patnje. Manijevo stradanje, za koje su manihejci upotrebljavali hrišćanski izraz „raspeće“ – trajalo je 26 dana. Proroku je ipak dozvoljeno da primi svoje jednovernike i u predanju su sačuvane u nešto izmenjenom obliku, brojne poučne epizode. Mani je izdahnuo 26. februara 277. godine, u svojoj šezdestoj godini. Njegovo telo je bilo isečeno na komade, a glava izložena na kapiji grada. Odmah nakon prorokove smrti, Bahran je naredio nemilosrdno suzbijanje pokreta, iako je izgledalo da će manihejska Crkva konačno prestati da postoji, ona je nastavila da napreduje tokom vekova, da bi se proširila do Iberijskog poluostrva na zapadu i do Kine na istoku.

Manihejska gnosa

Manihejstvo je pre svega gnosa i, kao takva, predstavlja deo gnostičke struje. Za razliku od drugih osnivača sekti, Mani se trudio da stvori univerzalnu, svima pristupačnu religiju, ne ograničavajući se na ezoterično učenje namenjeno isključivo posvećenima. On je priznavao vrednosti nekih ranijih religija, ali je smatrao da one nisu bile potpune. S druge strane, obnarodovao je da njegova Crkva obuhvata ono što je osnovno u svim svetim Knjigama i u svim mudrostima: „Kao što se rekla spaja s drugom rekom da načini jedan moćni tok, tako su se u mojim Knjigama sakupile stare knjige, u njima se sakupila velika Mudrost, kakve nije bilo među ljudima koji su do sada živeli.“ Mani pridaje Isusu veliki značaj i usvaja njegovu ideju o parakletu, iz Indije pozajmljuje teoriju o transmigraciji duša, ali u najvećoj meri ipak preuzima centralne iranske ideje, a posebno ideju o dualizmu Svetlost – Tama, kao i eshatološki mit. Sinkretizam je bio karakterističan sindrom te epohe. U slučaju Manija, on je uz to bio i taktička neophodnost. On je želeo da se njegova Crkva raširi s kraja na kraj Persijskog carstva. Stoga je, dakle, bio primoran da koristi religijski jezik koji je bio pristupačan i istočnim i zapadnim oblastima. I pored svega, uprkos očigledno heterogenih elemenata, manihejstvo ima unutrašnje jedinstvo jedne moćne i pre svega originalne tvorevine. Pošto je bilo univerzalna religija, kao budizam i hrišćanstvo, manihejstvo je moralo biti, kao i te dve Crkve, misionarska religija. Prema Maniju propovednik je dužan da „neprestano luta svetom, propovedajući učenje i vodeći ljude Istini“. Za manihejstvo se može reći da je „religija knjige“. Da bi izbegao nesuglasice i jeresi koje su potresale zaratustrizam, budizam i hrišćanstvo, Mani je sam redigovao sedam rasprava koje predstavljaju kanon. Izuzev prve, Šabuhragan, koju je napisao na srednjopersijskom jeziku, ostale su pisane na sirijskom i istočnoaramejskom jeziku. Veoma malo je sačuvano iz tog ogromnog opusa i to samo u obliku prevoda, no brojnost i raznolikost jezika na kojima su ti fragmenti stigli do nas ukazuju na to da je manihejsko učenje imalo uspeha kao nijedno pre njega. Kao u svim gnosama, a isto tako je i u sankhja – jogi i budizmu, put ka oslobođenju vodi kroz dosledno ispitivanje ljudske uslovljenosti. Zbog činjenice da živi na ovoj zemlji, to jest da egzistira inkarniran, čovek pati, što će reći da je on žrtva Zla. Oslobođenje se može se postići samo kroz gnosu, jedinu pravu nauku, onu koja donosi spasenje. U skladu sa gnostičkom doktrinom, Kosmos kojim vlada to Zlo ne može biti delo transcendentnog i dobrog Boga, već isključivo njegovog protivnika. Postojanje sveta podrazumeva, dakle, jedino prethodno, prekosmičko stanje, baš kao što patetična i grešna ljudska uslovljenost podrazumeva prvobitno stanje blaženstva. Ono što je najvažnije u manihejskoj doktrini moguće je rezimirati u dve formule: dva principa i tri trenutka. Međutim, te dve formule predstavljaju takođe i osnov iranske postgatičke religioznosti. Stoga bi se moglo reći da manihejstvo predstavlja iransko izražavanje gnose u sinkretističkoj epohi. S jedne strane, Mani je nanovo interpretirao neke tradicionalne iranske koncepcije, s druge, on je u svoj sistem integrisao brojne elemente raznovrsnog porekla (indijske, judeo-hrišćanske i gnostičke). Vernicima manihejstvo nije pružalo samo pouke i soteriološke metode, već je ono, pored toga i pre svega, za njih predstavljalo totalnu i apsolutnu nauku. Spasenje je neminovna posledica gnose. Spoznaja je isto što i anamneza: posvećeni vidi sebe kao česticu svetlosti, vidi, dakle, svoju božansku prirodu, jer između Boga i duša postoji jedinstvo. Neznanje je rezultat mešanja duha i tela, duha i materija. No, za Manija, kao i za druge gnostičke učitelje, spasonosna gnosa je sadržala i znanje tajne (ili zaboravljene istorije kosmosa). Posvećeni će biti izbavljen, jer je on upućen u poreklo Univerzuma, u uzrok zbog kojeg je čovek stvoren, u metode koje koristi Vladar Tame, kao i u kontrametode koje je razradio Otac Svetlosti. Naučno objašnjenje nekih kosmičkih fenomena, a posebno mesečnih mena, ostavljalo je snažan utiBsak na savremenike. U stvari, u velikom kosmogonijskom i eshatološkom mitu koji je razradio Mani, Priroda i Život igraju značajnu ulogu: drama duše se odražava na morfologiju i sudbinu života u celini.

Razvoj

Širenje manihejstva (oko 300-500. godine).

Manihejski pokret se u IV i V veku širi na istok po Kini i na zapad Rimskim carstvom. Odnos rimskih vlasti prema manihejstvu je bio neprijateljski, a manihejski pokret je bio predmet okrutnih represija i gonjenja. Car Dioklecijan je izdao protiv njih zakone zato što su se protivili zvaničnoj državnoj veri, posebno kultu cara kao božanstva. Kasnije su i hrišćanski carevi, Teodosije I Veliki (379-395), Valentinijan III, Teodosije II i Justinijan I, zakonima potiskivali manihejstvo. Manijevo učenje je služilo kao snažna inspiracija raznih gnostičkih i hrišćanskih zajednica. Manijeva religija se raširila po čitavoj severnoj Africi uz Sredozemno more sve do Španije. Čuveni crkveni otac sveti Avgustin, pre nego što se obratio, bio je deset godina manihejac. Na Istoku se Manijev uticaj osetio u Tibetu, a tim je putem prodro i u Kinu kao i nestorijansko hrišćanstvo potom. U srednjovekovnoj Evropi su pod snažnim manihejskim uticajem bili pokreti bogumila i katara.

Preko Manijevih učenika su sačuvana mnoga apokrifna hrišćanska dela, poput Tominog jevanđelja, koja bi inače bila izgubljena.

Hrišćanska ocena manihejstva

Manihejstvo - jeres, prestavlja pokušaj da se hrišćanstvo spoji sa načelima persijske vere Zoroastrove, koja propoveda dualizam, tj. da oduvek postoje dva samostalna načela ili carstva. Po učenju manihejaca, Hristos je samo svetli eon (duh), koji je proizašao izlivanjem od Oca svetlosti. Jedna polovina takvoga Hrista bi, tobož, progutana materijom i sačinjava dušu vidljivoga sveta, takozvanog stradajućeg Isusa; a druga polovina, pomoću drugog eona - Životvornog Duha, oslobodi se materije i smesti u suncu; to je takozvani Nestradalni Isus. Ovaploćenje Hrista, po učenju manihejaca, jeste silazak sa sunca Nestradalnog Isusa radi oslobođenja Stradajućeg Isusa. I ovo ovaploćenje Hrista bilo je samo prividno (doketizam). U moralnom pogledu, manihejstvo je propovedalo borbu sa materijom radi oslobođenja od nje, pomoću postepenog umrtvljavanja u sebi tela. Manihejska jeres bila je naročito rasprostranjena u četvrtom i petom veku.
(Iz „Žitija svetih” Ave Justina)

Literatura

• Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja (tom 2) Beograd, 1991. str. 227-230.

Vidi još

• Mani
• Mazdaizam
• Zoroastrizam
• Hrišćanstvo
• Gnosticizam
• Budizam