Википедија

Margaret Burk Vajt

Margaret Burk Vajt (engl. Margaret Bourke White; 14. jun 1904—27. avgust 1971) je bila američka fotografkinja i novinarka.[1][2] Najpoznatija je kao prvi strani fotograf kome je dozvoljeno da slika sovjetsku industriju prema sovjetskom petogodišnjem planu, prva je američka ratna fotoreporterka i imala je svoju fotografiju na naslovnici prvog broja časopisa Lajf.[3][4] Umrla je od Parkinsonove bolesti oko osamnaest godina nakon razvijanja simptoma.

Margaret Burk Vajt
Margaret 1955. godine
Ime po rođenjuMargaret Vajt
Datum rođenja(1904-06-14)14. jun 1904.
Mjesto rođenjaBronks, Njujork, SAD
Datum smrti27. avgust 1971.(1971-08-27) (67 god.)
Mjesto smrtiKonektikat, SAD
UniverzitetUniverzitet Mičigena, Univerzitet Kolumbija, Univerzitet Perdu, Univerzitet Kornel
Zanimanjefotografkinja, novinarka
SupružnikEveret Čapman (1924—1926)
Erskin Kaldvel (1939—1942)
Potpis

Biografija uredi

Margaret, rođena na Bronksu, bila je ćerka Džozefa Vajta, Jevrejina koji nije radio, čiji je otac poreklom iz Poljske, i Mini Burk, koja je bila Irkinja Katoličkog porekla. Maturirala je u Plejnfil srednjoj školi u rodnom gradu.[5] Od svog oca prirodnjaka, inženjera i izumitelja, tvrdila je da je naučila perfekcionizam; od svoje majke, „snalažljive domaće majke“, tvrdila je da je razvila želju za samo-poboljšanjem. “ Njen mlađi brat Rodžer postao je istaknuti biznismen iz Klivlenda i osnivač visokotehnološke industrije, a njena starija sestra, Rut, postala je poznata po svom radu u Američkoj advokatskoj komori u Čikagu.[6] Rodžer opisao je svoje roditelje kao "slobodne mislioce koji su bili intenzivno zainteresovani za napredovanje sebe i čovečanstva ličnim postignućima", pripisujući tom kvalitetu deo uspeha njihove dece. Nije bio iznenađen uspehom svoje sestre Margaret, rekavši da "[ona] nije neprijateljski raspoložena ili naklonjena nekome".

Margaretino zanimanje za fotografiju počelo je kao hobi u mladosti, podržano očevim entuzijazmom za kamere. Uprkos njenom interesovanju, 1922. godine počela je da studira herpetologiju na Kolumbijskom Univerzitetu, samo da bi joj se kasnije povećalo interesovanje za fotografiju. Otišla je sa fakulteta posle jednog semestra, posle smrti svog oca. Nekoliko puta je menjala koledže. Na kraju diplomirala na Univerzitetu Kornel sa diplomom istorije umetnosti 1927. godine.[7] Godinu dana kasnije, preselila se iz Itake u Njujorku, u Klivlend, Ohajo, gde je započela posao u komercijalnom studiju fotografije i počela da se koncentriše na arhitektonsku i industrijsku fotografiju.

Godine 1924. tokom studija udala se za Evereta Čapmana, ali se par razveo dve godine kasnije.[8] Margaret Vajt je svom imenu 1927. godine dodala prezime majke "Burk".

Rad uredi

Jedan od klijenata bila je kompanija Otis Steel Company. Njen uspeh je usledio zbog veštine sa ljudima i komunikacije. Međutim, imala je problema sa njima i jedva su je puštali da fotografiše za njih. Prvo, proizvodnja čelika je bila odbrambena industrija, pa su želeli da budu sigurni da nacionalna bezbednost nije ugrožena. Drugo, ona je bila žena, a tih dana ljudi su se pitali da li se žena i njene delikatne kamere mogu suprotstaviti jakoj vrućini, opasnosti i uopšte prljavim i teškim uslovima unutar čeličane. Kada je konačno dobila dozvolu, počeli su tehnički problemi.

Crno-beli film u ono doba bio je osetljiv na plavu svetlost, a ne na crvene i narandže od vrućeg čelika, pa je mogla da vidi lepotu, ali fotografije su izlazile potpuno crne. Ona je rešila ovaj problem tako što je donela novi stil magnezijumske bljeskalice, koja proizvodi belu svetlost, i tako što su ih pomoćnici držali za osvetljavanje njenih scena. Njene sposobnosti rezultirale su najboljim fotografijama fabrike čelika tog doba, koje su privukle njenu nacionalnu pažnju. "Meni su ... industrijski oblici bili sve lepši, jer nikada nisu dizajnirani da budu lepi. Imali su jednostavnost linija koja je proizišla iz njihove direktne primene namene. Industrija ... je evoluirala nesvesnu lepotu - često skrivenu lepota koja je čekala da se otkrije.[9]

Godine 1929. Margaret je prihvatila posao kao saradnik urednika i fotografa magazina Fortune i to je bio položaj koji je obavljala do 1935. godine. Godine 1930. postala je prvi zapadni fotograf kojem je bilo omogućeno da fotografiše sovjetsku industriju.[10]

Nju je angažovao Henri Luk kao prvu žensku fotoreporterku magazina Lajf 1936. Titulu fotografskog kadra je imala do 1940. godine, ali se vratila od 1941. do 1942, i ponovo 1945, nakon čega je 1957. ostala u penziji (što je i završilo njeno fotografisanje za časopis) i konačno se penzionisala 1969. godine.

Njene fotografije o izgradnji brane Fort Pek predstavljene su u prvom izdanju Lajfa od 23. novembra 1936. godine, uključujući naslovnicu.[11]

Drugi svetski rat uredi

Margaret je bila prva poznata ratna dopisnica i prva žena kojoj je dozvoljeno da radi u borbenim zonama tokom Drugog svetskog rata. Godine 1941. otputovala je u Sovjetski Savez baš kad je Nemačka raskinula svoj pakt o nenapadanju. Bila je jedina strana fotografkinja u Moskvi kada su napale nemačke snage. Nakon što je našla utočište u američkoj ambasadi, ona je potom snimila nastale vatrene napade.

Kako je rat napredovao, bila je priključena u vazduhoplovnim snagama SAD u Severnoj Africi, zatim na američku vojsku u Italiji, a kasnije i u Nemačkoj. U Italiji je više puta bila pod vatrom u područjima žestokih borbi.

"Žena koju su na Sredozemlju napali članovi Luftvafe-a, nasukana na arktičkom ostrvu, bombardovana u Moskvi i izvučena iz Česapika kada joj se helikopter srušio, novinari magazina Lajf su je nazvali Neuništiva Megi.[12] Ovaj incident na Sredozemlju je opisala u članku" Žene u čamcima za spašavanje ", u Lajfu, 22. februara 1943.

U proleće 1945. godine putovala je širom Nemačke. Stigla je u Buhenvald, zloglasni koncentracioni logor, a kasnije je rekla, "Upotreba kamere je gotovo olakšanje. Ona jeste barijera između mene i užasa ispred mene." Nakon rata, napisala je knjigu pod nazivom Draga otadžbina, odmori se mirno, projekat koji joj je pomogao da se uhvati u koštac sa brutalnošću kojoj je bila svedok tokom i nakon rata.

Indija i Pakistan uredi

Margaret je podjednako poznata i u Indiji i u Pakistanu po fotografijama dr Bhimrao Ramdži Ambetkar povodom promocije njegove knjige koja je objavljena u decembru 1940. godine. Te fotografije su objavljene na naslovnici časopisa Lajf. Takođe je fotografisala M. K. Gandija sa njegovim kotačićem i osnivačem Pakistana, Muhameda Ali Džina, uspravno u stolici.[13][14]

Ona je takođe bila "jedan od najefikasnijih hroničara" nasilja koje je izbilo u nezavisnosti i podeli Indije i Pakistana, prema rečima Somini Sengupta, koji svoje fotografije epizode ​​naziva "promuklim crevom, i zureći u njih, vi vidite neospornu želju fotografa da gleda užas." Snimala je ulice preplavljene leševima, mrtve žrtve otvorenih očiju i izbeglice praznih očiju. "Čini se da njene fotografije vrište na fotografiji", napisao je Sengupta.

Imala je osećaj da se nalazila na pravom mestu u pravo vreme: intervjuisala je i fotografirala Gandija samo nekoliko sati pre njegovog ubistva 1948. godine. Alfred Ejsenstadt, njen prijatelj i kolega, rekao je da je jedna od njenih prednosti to što nije bilo zadatka i slike koja joj nije važna. Takođe je pokrenula prvu laboratoriju za fotografije pri časopisu Lajf.[15]

Kasniji život i smrt uredi

Godine 1953. Margaret je razvila svoje prve simptome Parkinsonove bolesti. Bila je primorana da uspori svoju karijeru kako bi se borila protiv ove bolesti. Godine 1959. i 1961. podvrgla se nekoliko operacija kako bi lečila svoje stanje, što je efektivno okončalo njenu drhtavicu, ali uticalo je na njen govor. Godine 1971. umrla je u Stamford bolnici u Stamfordu u Konektikatu, stara 67 godina, od ove bolesti.[16]

Publikacije uredi

  • Eyes on Russia (1931)
  • You Have Seen Their Faces (1937; Caldwell, Erskine (1995). You Have Seen Their Faces. University of Georgia Press. ISBN 0-8203-1692-X. 
  • North of the Danube (1939; with Erskine Caldwell) Caldwell, Erskine; Bourke-White, Margaret (1939). North of the Danube. Da Capo Press. ISBN 0-306-70877-9. 
  • Shooting the Russian War (1942)
  • They Called it "Purple Heart Valley" (1944)
  • Halfway to Freedom; a report on the new India (1949)
  • Interview with India,(1950)
  • Simon Schuster. (1963). Portrait of Myself. ISBN 0-671-59434-6. 
  • Dear Fatherland, Rest Quietly (1946)
  • Bourke-White, Margaret (1985). The Taste of War. Century. ISBN 0-7126-1030-8. 
  • Say, Is This the USA? (Republished 1977) Caldwell, Erskine; Bourke-White, Margaret (21. 9. 1977). Say, is This the USA. Da Capo Press. ISBN 0-306-77434-8. 
  • Bourke-White, Margaret (1972). The Photographs of Margaret Bourke-White. New York Graphic Society. ISBN 0-517-16603-8. 

Bibliografija uredi

Reference uredi

  1. ^ Encyclopedia of journalism. SAGE Reference. str. 1060. ISBN 978-0-7619-2957-4. 
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 134. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Margaret Bourke-White | About the Author”. 13. 12. 2013. Arhivirano iz originala 13. 12. 2013. g. Pristupljeno 2. 7. 2020. 
  4. ^ Whisenhunt, William Benton; Saul, Norman E. (2015). New perspectives on Russian-American relations. Routledge. str. 193. ISBN 9781138916234. 
  5. ^ „Magaret Bourke White”. 12. 9. 2006. Arhivirano iz originala 12. 09. 2006. g. Pristupljeno 2. 7. 2020. 
  6. ^ „Roger Bourke White Autoboigraphy, Chapter One”. www.whiteworld.com. Pristupljeno 2. 7. 2020. 
  7. ^ Margaret Bourke-White : the early work, 1922-1930 (1st izd.). David R. Godine. 2005. str. 88. ISBN 9781567922998. 
  8. ^ „Margaret Bourke-White | Biography”. GALLERY M. Pristupljeno 2. 7. 2020. 
  9. ^ Margaret Bourke-White, Portrait of Myself. . New York: Simon and Schuster. 1963. pp. 49. .
  10. ^ Dictionary of women artists. str. 1512. ISBN 9781884964213. 
  11. ^ „1930s source:life fort peck dam margaret bourke white - Google Search”. www.google.com. Pristupljeno 7. 7. 2020. 
  12. ^ „Margaret Bourke-White | About the Author”. 13. 12. 2013. Arhivirano iz originala 13. 12. 2013. g. Pristupljeno 7. 7. 2020. 
  13. ^ Sengupta, Somini, "Bearing Steady Witness To Partition's Wounds," an article in the Arts section, The New York Times, September 21, 2006, pages E1, E7
  14. ^ Witness to life and freedom: Margaret Bourke-White in India & Pakistan. Lustre Press, Roli Books. 2010. ISBN 978-81-7436-699-3. 
  15. ^ „Margaret Bourke-White | Biography”. GALLERY M. Pristupljeno 7. 7. 2020. 
  16. ^ Whitman, Alden (28. 8. 1971). „Margaret Bourke‐White, Photo‐Journalist, Is Dead”. The New York Times. Pristupljeno 7. 7. 2020. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маргарет_Бурк_Вајт&oldid=27676989”