Marš smrti u Brnu

Marš smrti u Brnu uobičajen je naziv ne samo za raseljavanje nemačkog stanovništva iz Brna 30–31. maja 1945. godine već i za njihovu danju sudbinu. Tih dana hiljade ljudi bilo je primorano da napusti grad na osnovu primene principa kolektivne krivice ili jezika kojim su se koristili. Oko 20.000 ljudi prošlo je takozvani Brnski marš smrti, tokom kojeg je oko desetina njih umrlo od iscrpljenosti.

Marš smrti u Brnu
Proterivanje Nemaca iz Brna
Datum	30–31. maja 1945.
Meta	Nemci, kolaboracionisti

U češkom društvu opstaju mišljenja da marš, u stvari, osim izbijanja epidemije u logoru Pohorelice, nije predstavljao nikakvu opasnost za starije osobe i majke sa decom nemačke narodnosti. Sporovi se ne odnose samo na broj prognanih i na tok čitavog događaja i odgovornost institucija koje su učestvovale i njihovih predstavnika, već i na broj žrtava.

Raseljavanje žena, dece i staraca iz Brna dogodilo se na osnovu rezolucije Pokrajinskog nacionalnog komiteta od 29. maja 1945. godine. To se dogodilo i pre nego što je proterivanje nemačkog stanovništva sa teritorije Čehoslovačke odobrila Potsdamska konferencija. Mera se uglavnom odnosila na žene, decu i starije osobe, jer su odrasli i vojno sposobni muškarci u Brnu morali da pomognu u čišćenju ruševina.

Pohod je započeo uveče 30. maja 1945. godine, kada je oko 20 do 25.000 brnjskih Nemaca krenulo pešice pod nadzorom naoružanih stražara do Rajhrada i dalje do logora u Pohorelicama u regiji Breclav. Odatle su neki od njih nastavili dalje do Mikulova i Austrije, gde je otišlo oko 15.000 ljudi. Ostatak je ostao u Pohorelicama.

Prema svedocima, uslovi su tokom marša bili veoma teški. Mnogi učesnici su umrli od iscrpljenosti, od širenja bolesti i od okrutnog postupanja stražara. Prema dnevniku Mlada fronta DNES iz juna 2005. godine, oni su uglavnom regrutovani među zaposlenima u brnovskoj Zbrojovki

Podaci o broju žrtava znatno variraju. U Češkoj se obično prijavljuje 1.700 smrtnih slučajeva. Međutim, nemački izvori takođe govore o više od 5.000 žrtava.

Događajem se u prošlosti bavila češka policija. Istraga 1996. godine završena je zaključkom da su tri osobe umrle u maršu, a drugih 457 se zatim srelo u logoru u Pohorelicama zbog iscrpljenosti, dijareje, dijareje ili nepravilne prehrane. Prema novinarima, policija koja je istraživala slučaj zbog sumnje u zločin genocida, odložila je slučaj

Žrtava deportacije iz Brna označene su spomen-obeležjem u blizini Pohorelice, gde je nakon rata bio logor za nuždu, u kojem je umrlo nekoliko stotina ljudi. Spomen-kamen posvećen je i žrtvama marša u vrtu manastira Avgustinaca na trgu Mendel u Brnu, gde je započeo tragični marš.

Prema popisu stanovništva iz 1930. godine, u Brnu je živelo ukupno 257.256 stanovnika, od čega je 52.165 izjavilo nemačku nacionalnost, odnosno približno petinu.

Situacija u Brnu nakon Drugog svestkog rata

Čak i nakon Drugog svetskog rata, Brno je zadržao svoju poziciju drugog najvećeg grada u Čehoslovačkoj, a obnovom pokrajina ponovo je postao glavni grad moravsko-šleske zemlje . Brno je takođe imalo status statutarnog grada, s tim što je Veliko Brno bilo nezavisna politička oblast.

Brno - Tenkovi Crvene armije u Ulici Krenova, 26. aprila 1945

Nova gradska kuća u Brnu u kojoj je radila kancelarija Nacionalnog komiteta pokrajinske prestonice Brno

Dana 26. aprila 1945. godine grad su oslobodile trupe Drugog ukrajinskog fronta Crvene armije i Prve rumunske armije. Dana 27. aprila 1945. kancelarija Nacionalnog komiteta pokrajinske prestonice Brno preuzela je upravljanje gradom i smestila se u zgradu Nove gradske kuće na Dominikanskim namestima.

U opštinama je postepeno uspostavljeno deset lokalnih nacionalnih komiteta. Komunisti, koji „nisu krili napore da steknu vodeću ulogu“ osvojili su dvanaest mesta, i aktivno su se zalagali za pokretanje Nacionalnog komiteta za Veliko Brno. Dok su socijaldemokrati i nacionalsocijalisti dobili šest mesta, Narodna stranka četiri, a nestranački dva. Takva raspodela političkih partija bila je u suprotnosti sa programom vlade iz Košica, koja je konstatovala jednakost političkih partija prilikom popunjavanja nacionalnih odbora. Prema diplomskom radu Mihala Škerlea, komunisti su ovu nejednaku zastupljenost trebali postići „između ostalog obmanjujući svoje političke partnere“. Vladimir Matula (KSČ) i František Pišek (KSČ) postali su prvi predsednik nacionalnog komiteta. Socijaldemokratija je poslala Stanislava Šulca . Nacionalni komitet za Veliko Brno takođe je zauzimao položaj nacionalnog komiteta za čitavu moravsko-šlesku zemlju.

Sastanak Nacionalnog komiteta za Veliko Brno održan je 3. maja 1945. godine. Na sastanak je stigao i poručnik Bedrih Steiner kao predstavnik čehoslovačke vlade i vojske. Štajner je stigao kući sa čehoslovačkim vojnim jedinicama sa istoka i predstavio svoj predlog koncentracije brnjskih Nemaca u Brnu. General Ludvik Svoboda (ministar nacionalne odbrane), Vaclav Nosek (ministar unutrašnjih poslova), Bohumil Laušman (ministar industrije), Jaroslav Stranski (ministar pravde), František Hala (ministar pošta ), Bohumil Boček (načelnik Ministarstva nacionalne odbrane) i Bedrich Pokornji (Komandant Garde nacionalne bezbednosti) sastali su se sa predstavnicima Nacionalnog komiteta 7. maja 1945. godine. Tokom sastanka obraćali su se pitanju Nemaca u Brnu. Ministar Nosek nije krio činjenicu da ljudi treba sami da reše ovo pitanje, a general Svoboda je rekao, da unutrašnja bezbednost republike zahteva da se rešimo Nemaca i Mađara. Dana 12. maja 1945. godine izabran je dvanaestočlani Pokrajinski nacionalni komitet na čelu sa Františekom Loubalom. Posle bombardovanja Brna, veliki deo stambenog fonda u osnovi je bio u ruševinama, snabdevanje gotovo da nije funkcionisalo, kao i da je saobraćaj bio prekinut. Pored Crvene armije, u Brnu su živele i hiljade nemačkih ratnih zarobljenika, izbeglica, povratnika iz koncentracionih logora. Stoga nije iznenađujuće što su se među stanovništvom počeli javljati zahtevi za ubrzanim rešenjem ove situacije. To je krajem aprila 1945. godine rezultovalo antinemačkim otporom (hapšenje Nemaca i kolaboracionista). Politički adut komunista sa nacional-socijalistima takođe je ometao sveukupnu ionako napetu atmosferu.

Komandant garde nacionalne bezbednosti, kapetan Bedrih Pokornji, izdao je naredbu 11. maja da se pritvore svi Nemci (stariji od 12. godine). Nemci su se trebali vratiti svojim kućama nakon tri dana. Nemci su takođe bili „fokusirani“ sa potvrdom istražnih komisija o njihovoj lojalnosti. Čak i noću, i starci i žene sa decom smeštali su se u razne javne zgrade po gradu, a muškarci u kampove.

Posle odlaska Nemaca, u Brnu je ostalo oko 10.000 praznih stanova koje su Česi odmah počeli da zauzimaju. Pisac iz Brna Vojteh Jestrab (zatvorenik i borac otpora) navodi u svojim memoarima objavljenim pod naslovom Dodir do golotinje:

Ovi kriminalni i polu-kriminalni elementi jednostavno su se složili da lansiraju svrsishodnu bengalku i besni gadovi naleteli su na to, ... oklopnici su odmah delovali. Dok su njihove delegacije dogovarale blagoslov odozgo (u partijskim sekretarijatima), oni su u pogonu postavili osoblje za proterivanje i grozničavo okupljali gardu izvršitelja. Dolaskom mraka (...), u ispražnjenim stanovima zavladala je velika tutnjava i grabež. Ukradeno je, sve iz fioka, odvučen nameštaj (često samo u kući), odnešene slike. Ali u mnogim slučajevima stanovi su takođe bili useljeni odmah.

Vojteh Jestrab, Dodir do golotinje, Brno 2000, str. 39 [9]

Istoričar Adrian von Arburg opisuje „usmena uputstva ili savete“ koje su tada davali članovi vlade kao „jasne pozive za primenu diskriminatornih mera, a pre svega za pokretanje operacija raseljavanja u većem obimu“.

Komunisti Vaclav Nosek, Zdenek Kopecnji i nacional-socijalista Jaroslav Stranjski usprotivili su se vladinom predlogu Zdeneka Fierlingera od 12. maja, koji je insistirao na pozivu da se napusti nasilje i „linč“ usmeren prvenstveno na stanovništvo i snage bezbednosti, a vlada se konačno odlučila za nasilje.

Kada se Edvard Beneš vratio u Brno iz egzila preko SSSR-a gradske vlasti primile su ga kao predsednika u gradskoj većnice i masa ga je pozvala da govori. U nekoliko rečenica Beneš je ovako prokomentarisao pitanje Nemaca u Češkoj:

Hvala vam iskreno na zaista toploj i dirljivoj dobrodošlici po povratku kući. I mogu vam reći da mi je iskreno drago što sam kod kuće. Bilo je dugo, ponekad je bilo tužno, ali nikada nismo očajavali, nikada nismo odustajali i morali smo da pobedimo. Ajmo odmah na posao. I napravićemo red između nas, posebno ovde u gradu Brnu sa Nemcima i svima ostalima. Moj program je (ne krijem ga) da moramo eliminisati nemačko pitanje u republici. U ovom poslu će nam trebati sva snaga svih vas.

Govor predsednika dr Edvard Beneš sa balkona gradske kuće 12. maja 1945. u Brnu.

U svom govoru 16. maja u Prag na Starogradskom trgu predsetnik Bebeš je izoštrio svoju formulaciju i otvoreno govorio o potrebi da se

"eliminišu beskompromisno Nemaca u češkim zemljama i Mađari u Slovačkoj, jer samo likvidacijom može da se postigne ujedinjena nacionalna država Češka i Slovačka.

Dva dana kasnije, predsednik je posetio Kunićeve spavaonice i rekao predsedavajućem komisije za istragu ozloglašenih brnjskih Nemaca:

Vama je jasno i svima nama da će likvidacija Nemaca biti potpuna.

Tok događaja

Avgustinski manastir Svetog Tome u Starom Brnu u koji je bio sabirnomesto za buduće učesnike marša

Zamak Špilberk u kome je bila zatočena većina mlađih muškaraca

Akcija je započeta 31. maja 1945. godine, kada su stanovnici Brna Nemačke nacionalnosti sakupljeni su u avgustinskom manastiru Svetog Tome u Starom Brnu. Sledećeg dana, ljudi su prebačeni oko 55 kilometara prema austrijskoj granici, zajedno sa nemačkim i dvojezičnim stanovnicima okolnih sela. Kolonu su uglavnom činile žene, deca, mališani i novorođenčad, kao i starci. Većina mlađih muškaraca je u to vreme bilo u zatočeništvu ili su bili u logorima u gradu ili okolini, npr. u Zamak Špilberk (koji je vremenom prerastao u tvrđavu i služio kao najutvrđeniji zatvor u Austro-ugarskoj) Mnogi nisu bili u stanju da hodaju po ekstremnoj vrućini i bez organizovanog snabdevanja vodom i hranom i kao pokođeni padali su na rub puta.

Nakon što je u početku odbijen prelazak preko austrijske granice, preživeli koji su stigli u Pohorželice (Brno-okolina) odmah su zatočeni u skladištu za žito. U njemu je umrlo više ljudi jer je u ovom logoru izbila glad i epidemija.

Još jedan marš odigrao se iz linijskog ureda u ulici Viner Štrase, 6. juna 1945. godine, nakon izdate prethodne naredbe, na osnovu koje su učesnici marša trebali sa sobom poneti hranu za tri dana, a sav novac morali su predati pod pretnjom da će biti upucani. Česi ili Rusu koji su stajali su na svakih 20 koraka, u 23 časa pokrenuli su nesrećnu kolonu zatočenika preko Modrica do Raigerna, koju su usput udarali kundacima i zlostavljali na razne načine. Posle tri sata marševanja kolona je stigla do Pohorželica po kiši koja je padala šest sati. Tamo su spavali na piljevini u barakama. Svakodnevno je pedesetak ljudi umiralo od dizenterije i tifusa. Neki su zbog slabosti ostali u logoru više od tri dana. Raseljeni su u logoru bili prepušteni sami sebi.

Tek nakon dugog oklevanja, u junu 1945. godine otvorena je granica donje Austrije, koju su tada okupirali Sovjeti. Čak i nakon dolaska na austrijsku teritoriju, smrt bolesnih i neuhranjenih žrtava se nastavila. Oko 1.000 njih pronašlo je svoje poslednje počivalište na austrijskim grobljima.

Epilog

Spontani čin osvete?

Tokom šestogodišnje okupacije „preostale Češke“ u novostvorenom Protektoratu Češke i Moravske, prema različitim procenama, okupatorska sila je ubila između 8.000 i 40.000 Čeha, bez obzira na jevrejske žrtve. Brojni Česi pretrpeli su teško zlostavljanje u zatvorima i logorima. Kada je češki majski ustanak izbio 5. maja 1945. godine, tri dana pre kraja rata, ustanici, kojima se pridružila policija protektorata, naoružane ilegalne organizacije i brojni češki omladinci, videli su priliku da uzvrate Nemcima. Stoga se u češkom javnom mnjenju masakri i zločini počinjeni nad nemačkim stanovništvom i dalje smatraju spontanim činom osvete.

Otprilike 10.000 Nemaca, koji su još uvek mogli da marširaju, toga dana iz Brna je povedeno prema Mikulovu i Austriji. Tačan broj umrlih Nemaca razlikuje se, između čeških i nemačkih istoričara. Tokom čitave akcije raseljavanja Nemaca iz Brna pretpostavlja se da je umrlo 1.691 lice (po češkim izvorima) odnosno 4.140 (po Nemačkim izvorima).

Izveštaj Komisije Grada Brno iz 1996.

Gradska vlast Brna 1996. godine osnovala je komisiju, sa ciljem da istraži uzroke smrti Nemac tokom Marš smrti u Brnu i broj raseljenih Nemaca iz Brna. Komisija je došla do sledećeg zaključka:

• 170 prognanih umrlo na putu kroz češku teritoriju,
• 459 prognanih stradalo je u logoru Pohorelice,
• 170 prognanih umrlo je u okolnim selima oko logora Pohorelice, gde su bili raspoređeni bivši stanovnici Brna zbog nedostatka prostora u kampu (ukupno 629 ljudi).
• 1.062 prognanih umrlo je tokom puta do konačnog odredišta u Austriji

Što znači da je je na putu od Brna do Austrije stradalo ukupno 1.691 Nemaca.

Prema mišljenju komisije svi Nemci su umrli od starosti ili posledica dizenterije ili dijareje. Kako nije bilo nasilnih ubistava, slučaj je odložen.

U svojoj studiji istoričar Tomaš Stanek opovrgava češko ispitivanje mrtvih tokom putovanja u Pohorelice. Stanek operiše sa brojem od 1.691 žrtva sa obe strane granice odmah tokom marša, dodajući da taj broj možda nije tačan i konačan.

Izveštaj istraživanja sprovedenih u Austriji

Austrijska strana u svojoj opsežnoj studiji navodi da je:

• 1.950 ljudi umrlo na putevima tokom marša,
• 2.000 ljudi u logoru Pohorelice i 190 ljudi u okolnim selima.

Prema tome austrijska strana navodi broj od oko 4.140 nemačkih žrtava. Izveštaj takođe pominje slučajeve nasilja i ubistava koje češka strana negira.

Koncentracioni logor u Pohorelice odlikovali su surovi uslovi - nije bilo kreveta, sanitarnih čvorova, lekova, zaliha hrane. Ovde se vrlo brzo proširila epidemija dizenterije i tifusa. Svakog dana je u logoru umiralo 60 do 70 ljudi, delom i kao rezultat kontinuiranog mučenja. U takvim uslovima u Logoru Pohorelice umrlo je 459 Nemaca iz Brna, 170 njih je umrlo u okolnim selima, gde su bili raspoređeni zbog nedostatka prostora u kampu (ukupno 629 ljudi).

Starosna struktura učesnika marša smrti

Iznad 50 godina	Ispod 20 godina	Oko 40 godina
22%	32%	46%

Izjava o pomirenju i zajedničkoj budućnosti

U utorak, 19. maja 2015. godine, predstavnici grada Brna izglasali su „Deklaraciju o pomirenju i zajedničku budućnost“ u čast 70. godišnjice završetka Drugog svetskog rata. Za podnesenu deklaraciju glasalo je:

• trinaest članova Češkog populističkog  politički pokreta (ANO) ,

• sedam predstavnika Hrišćansko-demokratska unija - Čehoslovačka narodna stranka (KDU-ČSL),

• četiri člana stranke Zelenih,

• šest predstavnika grupe Recesivna građanska inicijativa (Žít Brno).

• četiri člana opozicione Češka liberalno konzervativna  stranka desnog centra (TOP 09) koji su se takođe pridružila koaliciji u gradskoj kući.

Odmah na početku glasanja, opozicioni građanski i socijaldemokrati odbili su da glasaju o deklaraciji, dok su se komunisti usprotivili njenom usvajanju.

„Ako budemo u stanju da se suočimo sa istorijom, moći ćemo da razmislimo kuda idemo i šta bismo želeli da sprečimo u budućnosti“, komentarisao je deklaraciju gradonačelnik Brna Petr Vokral. Deklaraciju su podržala 34 predstavnika.

Stanislav Juranek (član KDU-ČSL) i zamenik ministra Južnomoravskog regiona, izrazio je kritiku na račun deklaracije, predsedniku Mihalu Hašeku (ČSSD) koji se snažno izjasnio protiv deklaracije.

Ondrej Liška, član Zelene stranke, koji je koautor originalne izjave koju je pokrenulo Udruženje mladih za interkulturalno razumevanje, pozdravio je deklaraciju, za koju se očekuje da će biti snažnije formulisana.

Grad Brno se iskreno kaje zbog događaja od 30. maja 1945.godine i narednih dana, kada su hiljade ljudi bile primorane da napuste grad na osnovu primene principa kolektivne krivice ili jezika koji se koristio. Svesni smo ljudskih tragedija i kulturnih i socijalnih gubitaka koji su se dogodili u to vreme.
Izražavamo nadu da na osnovu saznanja o istorijskim događajima i njihovim posledicama više neće biti moguće da se slične stvari ponavljaju u Brnu i da ćemo događaje iz maja 1945. godine sačuvati u svom sećanju kao nesrećnu uspomenu.
Takođe izražavamo želju da se sve nepravde iz prošlosti mogu i trebaju oprostiti i da se, neopterećeni prošlošću i radeći zajedno, okrenemo zajedničkoj budućnosti.

Izvod iz poruke u Deklaracije o pomirenju i zajedničkoj budućnosti

Reakcija nemačke strane na deklaraciju

Deklaracija je na nemačkoj strani izazvala snažan odgovor, u kome je na primer, austrijski dnevnik Kurier napisao:

„Tonovi pomirenja iz Brna mogu se uporediti sa senzacijom“.

Portparol „Sudetsko nemačko udruženje sunarodnika” Bernd Poselt, takođe je pozitivno ocenio izvinjenje, kao znak dobre volje, a Hana Zakhari iz Nemačke kulturne asocijacije u Brnu. je navela u svojoj izjavi:

Drago mi je što interesovanje za ove nesrećne dane i nedelje, kao i za dugogodišnju zajedničku istoriju, počinje da se budi u kolektivnom sećanju u Brnu. Nakon godina potpunog gubitka svesti o događajima oko proterivanja brnjskih Nemaca, grad danas ne zazire od ovog odeljka istorije i prvi put u tolikoj meri obeležava tragične događaje. U poređenju sa dikcijom dokumenta iz 2001. godine, ova izjava je konkretnija i preciznije navodi ono što se dogodilo “, opisala je Hana Zakhari iz Nemačke kulturne asocijacije u Brnu.

Mesta sećanja

Više decenija nakon ovog događaja nastala su spomen obeležja na više lokacija u Češkoj i Austriji:

• Spomen obeležje u avgustinskom manastiru u Brnu (sabirnom mestu), koji je podignuto na 70. godišnjicu (2015)

• U mestu Pohorželice, na pola puta između Brna i granice sa Donjom Austrijom, nalazi se nekoliko masovnih grobnica žrtava marša smrti. Jedan od njih sa 890 grobova prepoznatljiva je kao grob sa jednostavnim spomen-kamenom; međutim, prostor iznad grobova i dalje se koristi za poljoprivredne radove.
• U bašti augustinskog samostana Svetog Tome u Starom Brnu spomen-kamen postavljen 1995. godine kao spomen na žrtve brnjskog marša smrti.
• Na brojnim lokalnim grobljima duž trase marša smrtni u Austriji, nalaze se grobovi i spomenici u znak sećanja na događaje (na primer, u Drasenhofenu , Steinebrunu, Hernbaumgartenu, Poisdorfu, Vetzelsdorfu, Mistelbahu, Volkersdorfu, Bad Piravartu, Vilersdorfu, Stamersdorfu, Purkersdorfi i Erdbergu.
• 2004. godine, na fasadi Altvaterturma u Frankonskoj šumi postavljena je spomen-ploča u znak sećanja na žrtve marša.

• Mesta sećanja na marš smrti
• 
  Spomen-ploča na masovnoj grobnici na groblju u Drasenhofenu
• 
  Spomen-kamen u avgustinskom manastiru u Brnu, podignuta na 70. godišnjicu događaja (2015)
• 
  Spomen ploća na fasadi Altvaterturma u Frankonskoj šumi

Литература

• POLLACK Martin, TUČKOVÁ Kateřina, KRATOCHVÍL Jiří, FILIP Ota: Brněnský pochod smrti. Brno: Větrné mlýny, 2012. 108 S. ISBN 978-80-7443-044-2 Cesty paměti
• STANĚK Tomáš: Poválečné "excesy" v českých zemích v roce 1945 a jejich vyšetřování, Praha, ÚSD 2005. 366 s Ústav pro soudobé dějiny AV ČR
• KOVAŘÍK David: Brněnský pochod smrti 1945. Mýty a skutečnost, Konec soužití Čechů a Němců v Československu. Sborník k 60. výročí ukončení 2. světové války, ISBN 80-7325-065-9 Cesty paměti
• HERTL Hanns, PILLWEIN Erich, SCHNEIDER Helmut, ZIEGLER Karl Walter: Němci ven! Die Deutschen raus! Brněnský pochod smrti 1945, Dauphin 2001, 278 s., ISBN 9788072720705
• DVOŘÁK Tomáš: Brno a německé obyvatelstvo v květnu roku 1945. In: Adrian von ARBURG, Tomáš DVOŘÁK, David KOVAŘÍK et.al. Nĕmecky mluvíci obyvatelstvo v Československu po roce 1945. Brno: Matice moravská 2010, ISBN 978-80-86488-70-7, s. 89-114.

Литература

• Tomáš Staněk: Verfolgung 1945. Die Stellung der Deutschen in Böhmen, Mähren und Schlesien (außerhalb der Lager und Gefängnisse). 2002.
• Tomáš Staněk: Odsun Němců z Československa 1945–1947 (Abschiebung der Deutschen aus der Tschechoslowakei 1945–1947). Praha Acedemia, Prag 1991.
• Roland Hoffmann, Alois Harasko: Odsun. Die Vertreibung der Sudetendeutschen: Dokumentation zu Ursachen, Planung und Realisierung einer „ethnischen Säuberung“ in der Mitte Europas 1848/49-1945/46. München 2000, ISBN 3-933161-01-0.
• Hans Hertl: Der Brünner Todesmarsch 1945. Heimatverband der Brünner in Deutschland, 1999, ISBN 978-3-00-002566-2.
• Detlef Brandes: Der Weg zur Vertreibung 1938–1945. Pläne und Entscheidungen zum „Transfer“ der Deutschen aus der Tschechoslowakei und aus Polen. 2. Auflage, Verlag Oldenbourg, München 2005, ISBN 3-486-56731-4.
• Gemeinsame deutsch-tschechische Historikerkommission (Hrsg.): Konfliktgemeinschaft, Katastrophe, Entspannung. Skizze einer Darstellung der deutsch-tschechischen Geschichte seit dem 19. Jahrhundert. Oldenbourg/München 1996, ISBN 3-486-56287-8 (tschechisch und deutsch).

• Hanns Hertl: Der Brünner Todesmarsch 1945. Die Vertreibung und Mißhandlung der Deutschen aus Brünn. Eine Dokumentation. BHB-Verlag, Schwäbisch Gmünd 1998, ISBN 3-00-002566-9.
• Wilhelm Turnwald: Dokumente zur Austreibung der Sudetendeutschen. Herausgegeben von der Arbeitsgemeinschaft zur Wahrung Sudetendeutscher Interessen. Aufstieg-Verlag, München 1951 (zu Brünn: S. 63, 66, 69, 72, 77, 173, 249, 307, 312, 321, 331, 345, 366 und 507).
• Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (Hrsg.): Die Vertreibung der deutschen Bevölkerung aus der Tschechoslowakei (= Theodor Schieder (Hrsg.): Die Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa. Band 4). Zwei Teilbände. dtv, München 1957 und mehrere weitere Ausgaben.
• Cornelia Znoy: Die Vertreibung der Sudetendeutschen nach Österreich 1945/46 unter besonderer Berücksichtigung der Bundesländer Wien und Niederösterreich. Diplomarbeit zur Erlangung des Magistergrades der Philosophie, Wien 1995 (zum „Brünner Todesmarsch“ S. 81).

Beletristika

• Ota Filip: Die stillen Toten unterm Klee. Langen Müller, München 1992, ISBN 3-7844-2417-1.
• Kateřina Tučková: Gerta. Das deutsche Mädchen. Klak Verlag. 2018, ISBN 978-3943767971.

Spoljašnje veze

Mediji vezani za članak Marš smrti u Brnu na Vikimedijinoj ostavi

• „Hölle auf Erden: Brünner Todesmarsch vor 75 Jahren”. Kronen Zeitung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-05-30. 
• „ Brünner Todesmarsch - Demokratiezentrum Wien”. www.demokratiezentrum.org. Arhivirano iz originala 09. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-30.