Masakr u Fokeji
Masakr u Fokeji se dogodio u junu 1914. godine, kao deo navodne politike etničkog čišćenja Osmanskog carstva koja je uključivala izgnanstvo, masakr i deportacije. Navodno su ga počinile neregularne turske grupe protiv pretežno etničkog grčkog grada Fokeje, moderne Foče, na istočnoj obali Egejskog mora. Masakr je bio deo šire antigrčke kampanje koju su pokrenule mladoturske osmanske vlasti, koja je uključivala bojkot, zastrašivanje, prisilne deportacije i masovna ubistva.[3] Ovaj događaj bio je jedan od najgorih napada tokom leta 1914. godine.[4]
| Masakr u Fokeji | |
|---|---|
 Fokeja posle incidenta | |
| Mesto | Fokeja, Izmir |
| Datum | 12 - 18. jun 1914. |
| Meta | Grci |
| Ubijeno | 100 — 200[1] |
| Osumnjičen | Bašibozuk Kritski muslimani osmanska vojska osmanska policija (po nalogu Mladoturske vlade)[2] |
Istorija
urediGodine 1914. Osmansko carstvo je tek izašlo iz katastrofalnih balkanskih ratova, u kojima je izgubilo većinu svojih evropskih teritorija, osim Istočne Trakije, od hrišćanskog balkanskog saveza. Nekoliko desetina hiljada balkanskih muslimana stiglo je u Carstvo kao izbeglice.[5]
Istovremeno su porasle tenzije sa Kraljevinom Grčkom oko posedovanja ostrva u severoistočnom Egeju, koje je Grčka zauzela tokom ratova. U februaru 1914. Velike sile su odlučile da Grčka zadrži većinu njih, što je odluka koju je osmanska vlada odbila. Rezultat je bila grčko-osmanska pomorska trka, uz pretnje ratom zbog pitanja ostrva. U ovoj atmosferi, grčko stanovništvo Osmanskog carstva postalo je meta mladoturske osmanske vlade, od medijske kampanje protiv njih, ograničenja do autonomije njihovih obrazovnih institucija, nametanja vojnog roka, kao i raznih finansijskih mera, što je kulminiralo bojkotom preduzeća u grčkom vlasništvu.[6] Mladotursko rukovodstvo je počelo da sprovodi politiku etničkog čišćenja u proleće 1914. Grčke zajednice u Egejskom regionu Anadolije i Istočne Trakije bile su na meti, suočene sa bojkotom, zastrašivanjem, napadima neregularnih snaga i masakrom. Neke zajednice su imale priliku da izbegnu smrt prelaskom na islam. U vilajetu Ajdin, na egejskoj obali Anadolije, u okviru ove kampanje delovalo je ukupno 8.000–10.000 naoružanih neregularnih jedinica (bašibozuka). Prema izveštajima koje je podneo danski konzul obližnje Smirne, Alfred Van de Zee, ove grupe je finansirala i vodila Osmanska država.[5]
Masakr
urediPočetkom juna 1914. turske neregularne grupe opljačkale su sela južno od Menemena, zbog čega je grčko stanovništvo pobeglo. Grčke izbeglice iz okolnih regiona slile su se u obližnju Fokeju 11. juna. Fokeja, primorski grad severno od Smirne, obuhvatao je oko. 9.000 stanovnika i bio je pretežno naseljen etničkim Grcima. [7]
Dana 12. juna, neregularne grupe su krenule u napad na samu Fokeju. Napad je počeo tokom noći sa tri različite strane i od početka je bio dobro organizovan. Naoružane grupe su upale u nekoliko kuća i streljale njihove stanovnike, bez obzira na starost i pol, a osim ubistava dogodilo se i nekoliko silovanja.[8] Nemački ambasador Vangenhajm i američki ambasador Henri Morgentau izvestili su da je oko pedeset ljudi ubijeno, dok su izveštaji o grčkim izbeglicama iz Fokeje povećali broj na 100 dok neki izvori navode da je bilo 200 ubijenih.[9] Tela masakriranih bačena su u bunare i uključivala sveštenike, starce i decu. Stanovi i prodavnice koje je stanovništvo u panici već napustilo sistematski su pljačkani. Količina opljačkane imovine bila je toliko velika i rasprostranjena da su u podeli učestvovale čak i neregularne grupe koje nisu učestvovale u masakru i uništavanju. Preživelo civilno stanovništvo otrčalo je u luku i pokušalo da pobegne čamcem. Zbog opšteg nereda, neki ljudi su se udavili dok su pokušavali da plivaju da bi se spasli.[10]
Dana 25. juna, danski konzul Smirne, Alfred Van de Zee, citirao je očevice razaranja: Za četvrt sata nakon što je napad počeo, svaki čamac u mestu bio je pun ljudi koji su pokušavali da pobegnu, a kada više nije bilo čamaca, stanovnici su potražili utočište na malom poluostrvu na kome se nalazi svetionik. Video sam jedanaest tela muškaraca i žena kako leže na obali. Koliko ih je ubijeno, ne mogu da kažem, ali pokušavajući da uđem u kuću čija su vrata bila odškrinuta, video sam još dva leša kako leže u ulaznom holu. Svaka radnja u mestu je opljačkana, a roba koja se nije mogla odneti bezobzirno je uništena.[11]
Takođe, francuski arheolog, Feliks Sartio i njegov tim za iskopavanja bili su svedoci masakra. Njegovo dokumentovano svedočenje i fotografije su od neprocenjive vrednosti u opisivanju redosleda događaja pre i tokom masakra.[12] Francuska arheološka misija preduzela je drastične mere da pomogne preostalom stanovništvu i uspela je da spase stotine njih. Oni su istakli francuske zastave na svojim domovima i pružili sklonište kad god je to bilo moguće dok su neregularne grupe još uvek činile zverstva. Prema rečima francuskog arheologa i očevidca Šarla Mansijea, osmanske vlasti su poslale redovne trupe u Fokeju da se obračunaju sa počiniocima, ali su i ove trupe učestvovale u razaranju grada. Mansije pominje da je, kada su napustili svoje kuće, video najsramnija dela koja su ikada mogla da se zamisle.[2] Takođe navodi da su 17. juna iz Izmira poslani vojnici da zavedu red, ali su i ovi vojnici na kraju opljačkali grad i navodi da su se ubistva i pljačke nastavili do 18. juna. Mansije još navodi da su zločini kojima je bio svedok, bila organizovane prirode koja je imala za cilj da razaraju hrišćansko seljačko stanovništvo u regionu.
Nemački izveštač, Hari Šturmer, koji je bio dopisnik lista Kölnische Zeitung, koji je bio naklonjen turskim vlastima, kasnije je video „ruševine grada koje se dime“. Novine tog vremena pisale su da su mnoge grčke izbeglice, koje su pobegle iz regiona, imale rane od bajoneta i metaka i da su umirali od gladi. Osim toga, naveli su da su Turci zapalili neka od grčkih imanja.[13][14]
Takođe, muslimanski stanovnici grada pominju masakr. Oni su takođe izjavili da su kada su Grci otišli, njihove kuće su zauzeli muhadžiri (prisilni muslimanski migranti). Prema svedočenju lokalnog muslimanskog stanovnika, lokalni muslimani su bili srećniji što su Grci bili tu i obrađivali zemlju, nego što su imali muhadžire i opisivali su ih kao strance u regionu i nazivali ih „pacovima“ koji su „pljačkali, pokrali i spalili grčku imovinu“. Prema drugom lokalnom svedočenju, „toliko se pljačkalo... svi su uzimali ono što je ostalo od Grka, hranu, tepihe, nameštaj...“. Ljudi koji su pripadali lokalnim mrežama su se radikalno razlikovali u percepciji Grka u odnosu na muhadžire koji su bili verni drugim zajednicama.[2] Lokalne zajednice su bile naklonjene Grcima.
Posledice
urediOsmanske vlasti pokušale su da zataškaju incident. Međutim, nakon dva dana francuski tegljač je stigao u Smirnu i proširio vest o masakru. Posada je primetila veliki broj ljudi na rtu i poslala oko 700 preživelih na obližnjem grčkom ostrvu Lezbos. Tamošnje grčke vlasti spasile su preostalih 5.000–6.000 stanovnika tako što su poslale čamce da ih dovezu na ostrvo. Prema Mansijeu, masakr se nastavio sve do 18. juna, kada više nije bilo grčkog stanovništva i Fokeja je konačno pretvorena u grad duhova.[15]
Neposredno pre masakra, okrug je dostigao populaciju od oko 23.000 ljudi od kojih su većina bili osmanski Grci, ali nakon prisilne migracije i ubijanja osmanskih Grka usled masakra, stanovništvo cele županije se smanjilo na 4.000. Događaji u Fokeji izazvali su saosećanje za žrtve u Evropi, posebno u Francuskoj. Ljudi iz Marselja, koji su osnovali Fokejci oko 600. godine pre nove ere, prikupili su sumu od 20.000 francuskih franaka da podrže izbeglice.
Sličnu aktivnost su turske neregularne bande sprovodile i protiv nekoliko drugih naselja u zapadnoj Anadoliji, dok su jednom prilikom skoro svi stanovnici sela Serekieji, u blizini Menemena, ubijeni nakon što su se lokalni Grci naoružali za otpor. Ovi napadi na osmanske Grke izvedeni su na sličan način kao u to vreme na jermensko stanovništvo u istočnim provincijama Osmanskog carstva.[16]
Tokom 1914. godine ukupno je oko 154.000 etničkih Grka koji žive u Osmanskom carstvu izgubilo svoje domove. Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, osmanska politika protiv grčkih zajednica dobila je nasilniji i sistematičniji oblik i zahvatila je šire područje, uključujući i Pont u severnoj Anadoliji. Ova politika je uključivala konfiskaciju imovine, kao i stvaranje bataljona prinudnog rada za sve muškarce u Grčkoj. Stoga je osmanska vlada deportovala mnoge osmanske Grke u unutrašnju Anadoliju.
Reference
uredi- ^ Eibner, John (22. 11. 2017). The Future of Religious Minorities in the Middle East (na jeziku: engleski). Lexington Books. str. 6. ISBN 978-1-4985-6197-6.
- ^ a b v Erol, Emre (9. 1. 2012). „A Multidimensional Analysis of the Events in Eski Foça (Παλαιά Φώκαια) on the period of Summer 1914”. Cahiers balkaniques (na jeziku: engleski). doi:10.4000/ceb.911.
- ^ Lieberman, Benjamin (6. 6. 2013). The Holocaust and Genocides in Europe (na jeziku: engleski). A&C Black. str. 79. ISBN 978-1-4411-9478-7.
- ^ Schaller, Dominik J.; Zimmerer, Jürgen (13. 9. 2013). Late Ottoman Genocides: The dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish population and extermination policies (na jeziku: engleski). Routledge. str. 40. ISBN 978-1-317-99045-1.
- ^ a b Schaller, Dominik J.; Zimmerer, Jürgen (13. 9. 2013). Late Ottoman Genocides: The dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish population and extermination policies (na jeziku: engleski). Routledge. str. 39. ISBN 978-1-317-99045-1.
- ^ Διατριβή: Οι διωγμοί των Ελλήνων της Ιωνίας 1914-1922 - Κωδικός: 26660. str. 76—100.
- ^ Smith, Michael Llewellyn (1998). Ionian Vision: Greece in Asia Minor, 1919-1922 (na jeziku: engleski). Hurst. str. 31. ISBN 978-1-85065-368-4.
- ^ Διατριβή: Οι διωγμοί των Ελλήνων της Ιωνίας 1914-1922 - Κωδικός: 26660. str. 109.
- ^ Akçam, Taner (2012). The Young Turks' Crime Against Humanity: The Armenian Genocide and Ethnic Cleansing in the Ottoman Empire (na jeziku: engleski). Princeton University Press. str. 84. ISBN 978-0-691-15333-9.
- ^ Διατριβή: Οι διωγμοί των Ελλήνων της Ιωνίας 1914-1922 - Κωδικός: 26660. str. 110.
- ^ Διατριβή: Οι διωγμοί των Ελλήνων της Ιωνίας 1914-1922 - Κωδικός: 26660. str. 40.
- ^ Erol, Emre (22. 1. 2016). The Ottoman Crisis in Western Anatolia: Turkey’s Belle Epoque and the Transition to a Modern Nation State (na jeziku: engleski). I.B.Tauris. ISBN 978-0-85772-881-4.
- ^ „GREEK REFUGEES”. Daily Herald. 18. 6. 1914.
- ^ „MASSACRE OF GREEKS.”. North West Post. 18. 6. 1914.
- ^ Smith, Michael Llewellyn (1998). Ionian Vision: Greece in Asia Minor, 1919-1922 (na jeziku: engleski). Hurst. str. 32. ISBN 978-1-85065-368-4.
- ^ Lieberman, Benjamin (6. 6. 2013). The Holocaust and Genocides in Europe (na jeziku: engleski). A&C Black. str. 80. ISBN 978-1-4411-9478-7.
Literatura
uredi- Bjornlund, Matthias (2013). „The 1914 Cleansing of Aegean Greeks as a Case of Violent Turkification”. Late Ottoman Genocides: The Dissolution of the Ottoman Empire and Young Turkish Population and Extermination Policies. Routledge. ISBN 9781317990451. Pristupljeno 10. 6. 2014.
- Boubougiatzi, Evaggelia (2009). „Οι διωγμοί των Ελλήνων της Ιωνίας 1914-1922 [The Persecution of Greeks in Ionia 1914-1922]” (na jeziku: Greek). University of Western Macedonia. Pristupljeno 23. 6. 2013.
- Lieberman, Benjamin (2013). The Holocaust and Genocides in Europe. New York: Continuum Publishing Corporation. ISBN 9781441194787.
- Llewellyn-Smith, Michael (1999). Ionian Vision : Greece in Asia Minor, 1919–1922. (New edition, 2nd impression izd.). London: C. Hurst. ISBN 9781850653684.