Википедија

Medicinsko pravo

Medicinsko pravo je posebna grana prava koja se odnosi na medicinsku delatnost. Zadnjih nekoliko decenija medicinsko pravo postoji kao zasebna disciplina pravne nauke i kao zasebno područje prava. Medicinsko pravo obuhvata sve pravne aspekte zdravstvenih delatnosti, sve subjekte, odnose i postupke za koje pravo vezuje određene pravne učinke, odnosno prava i / ili obaveze. Na ovom području pravo i medicina se susreću i teže zajedničkom cilju - očuvanju čovekovih najvrednijih dobara: života, tela, zdravlja i ljudskog dostojanstva, kao izuzetno značajanog segmenta zaštite ljudskih prava.[1] [2][3][4][5]

Jedan od prvih srpskih udžbenika Sudske medicine za pravnike iz 1865.

Ljudski život i zdravlje predstavljaju nesumnjivo vrednosti najvišeg nivoa, prema kojima mogu da se mere sve druge vrednosti, i ako bi se napravila paralela i prosuđivalo po značaju teško da bi pravnicima neka druga pravna nauka bila potrebnija od medicinskog prava.[6]

Pravo pacijenta na privatnost i ljudsko dostojanstvo, u praksi, često biva potisnuto nekim jačim pravom i vrednijim interesom, njegovim ili nekog trećeg. Ono je prinuđeno na povlačenje iz razloga koji se, najčešće, podvode pod stanje krajnje nužde. A odgovor da li to treba uvek da bude tako ili se radi o zloupotrebi odgovor treba da proceni i sankcioniše medicinsko pravo.

Definicije i sinonimi uredi

Definicija

Prema definiciji iz udžbenika:

Svi ti propisi su sadržani u Ustavu i u svim oblastima prava (krivičnom, procesnom, upravnom, građanskom, radnom, socijalnom, porodičnom i međunarodnom). U širem smislu u sastav ove definicije ulaze i propisi koji se odnose na lekove i medicinska sredstva. Medicinsko pravo je, prema ovoj definiciji, predmetno ograničena oblast prava koja se tiče jedne profesije i svih onih koji koriste njene usluge. Medicinsko pravo treba razlikovati od pravne ili sudske medicine, koja se bavi medicinskim razjašnjavanjem određenih činjenica koje su pravno relevantne; jedno je pravo u medicini a drugo medicina u pravu.[7][8]

Sinonimi

Pored naziva medicinsko pravo pojavljuju se u literaturi i drugi srodni nazivi (biopravo, lekarsko pravo). Međutim u praksi se medicinsko i zdravstveno pravo često koriste kao sinonimi, ali suštinski stvari (bar prema definicijama) izgledaju ovako:

Osnovne karakteristike medicinskog i zdravstvenog prava uredi

Medicinsko pravo Zdravstveno pravo
  • Medicinsko pravo je grana prava koja se odnosi na medicinsku delatnost.
  • Ono obuhvata sve pravne aspekte svih zdravstvenih delatnosti, sve subjekte, odnose i postupke za koje pravo vezuje određene pravne učinke.
  • Zdravstveno pravo ili „pravo zdravlja“ (engl. Health Law) – je skup pravnih pravila kojima se reguliše sprovođenje i pružanje odgovarajuće, potrebne, pravno priznate i neophodne zdravstvene zaštite, stručnim obavljanjem zdravstvene delatnosti od strane ovlašćenih zdravstvenih radnika.[9]
  • Zdravstveno pravo suštinski obuhvata medicinsko pravo u širem smislu, budući da u sebi obuhvata sve pravne propise koji su u interesu zdravlja ljudi, kako u javnopravnim, proceduralnim i privrednim pitanjima, tako i funkcionisanja zdravstvenog sistema uopšte.
  • Pojedini teoretičari smatraju zdravstveno pravo obuhvatnijim i u okviru njega izučavaju i pitanja medicinskog prava.[10]

Istorija uredi

Prva pisana saznanja o nesavesnom lečenju datiraju još iz vremena Starog vavilonskog carstva, koje svoj puni razvoj dostiže u vreme Hamurabija (1792. p. n. e—1750. p. n. e.), kada je donet prvi pisani zakon robovlasničkog društva – „Hamurabijev zakon“, u njemu između ostalog u paragrafu 218 do 220, reguliše honarar hirurga za lečenje, ali i teške kazne za neuspeh[11].

Hamurabijev zakon paragrafi 218 do 220.[11]
  • Ko povredi nekog u tuči mora platiti lekara.
  • Lekar koji izleči prelomljeni ud treba dobiti pet srebrnjaka.
  • Ako lekar nekog operiše nožem neka dobije deset srebrnjaka, a ako je pacijent rob neka njegov gospodar plati lekaru pet srebrnjaka.
  • Ako pacijent umre krivicom lekara ili izgubi oko treba lekaru odrezati obe ruke.
  • Ako je bolesnik bio rob lekar ga mora nadoknaditi drugim robom.

Mada se iz napred navedenog i mnogih drugih spisa kroz istoriju sažeci medicinskog prava nalaze u davnoj prošlosti, medicinsko pravo je, u poređenju sa drugim oblastima prava, mlada pravna disciplina, koja je tek u 21. veku u punom i dinamičnom razvoju.[12]

Sve do početka dvadesetog veka, pravo se malo uplitalo u odnose između pacijenta i lekara (odnosno zdravstvenih radnika) kao i u medicinsku delatnost, pa je medicina u tom pogledu imala privilegovan položaj u poređenju s drugim profesijama. Smatralo se da takva kontrola od strane društva odnosno države, osim u nekim najosnovnijim pitanjima, nije ni neophodna. Verovalo se da u zdravstvenoj delatnosti dovoljnu i uspešnu kontrolu mogu uspostaviti i obavljati sami medicinski radnici preko svojih profesionalnih udruženja i komora, služeći se medicinskom etikom.[13]

Podsetimo se da je, od samog početka razvoja medicine, pa sve donedavno, u medicini vladao paternalizam.[14] Polazilo se od toga da lekar najbolje zna i najbolje ume da štiti i zdravlje i interese svojih pacijenata, da zna kako treba da postupa s njima i što, u njihovo ime, treba da preduzima.

Polazne osnove uredi

Pemanentno nagomilavanje novih saznanja naučne medicine, od dijagnostike do terapije, doneo je i nekoliko složene probleme. U takvim uslovima zravstveni radnici našli su se u poziciji posebno odgovornih profesionalaca ne samo prema bolesniku već i prema zajednici u celini i njenom razvoju, a država u obavezi da posebnim pravnim normama reguliše i pravno zaštiti zdravstvene radnike kao i sve članove zajednice, a ne samo bolesnike. Kao rezultat ovih težnji nastao je razvoj medicinskog prava, nove i specifično ograničena oblasti prava.

U razmatranju pojedinih pretpostavaki odgovornosti u zdravstvenoj delatnosti težište je, po prirodi stvari, na radnjama i propustima (štetna radnja) zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika. Nastanak obveznopravnog odnosa odgovornosti za štetu, kao uostalom i svakog drugog pravnog odnosa, vezano je za kumulativno ispunjenje zakonom određenih pretpostavki. Neke od njih su zajedničke za sve vrste odgovornosti za štetu (subjekti odgovornosti, štetna radnja, šteta, uzročna veza, protivpravnost u objektivnom smislu), dok su druge (posebne) odgovornosti karakteristične za pojedine vrste odgovornosti. Tako je za subjektivnu odgovornost, pored opštih pretpostavaka, potrebna i krivica štetnika, za ugovornu odgovornost postojanje ugovorne obaveze i njena povreda. Za objektivnu odgovornost, međutim karakteristično je, da se ne zahteva krivica štetnika kao pretpostavka njegove odgovornosti.

Postoji više radnji i propusta u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga kojima se može naneti šteta (sa pravnim posledicama) njihovim korisnicima. Njihova sistematizacija uglavnom je stvar pravne teorije svake pojedine zemlje i načina pravnog uređenja zdravstvene zaštite građana. Kako je pravna teorija tek u nastajanju, ona se različito tumači i reguliše u različitim zemljama. U najvećem broju zemalja to pravo je regulisano kroz Zakon o zdravstvenoj zaštiti, u kome veži pravo na naknadu štete za „pružanje neodgovarajuće zdravstvene usluge." U uporednom pravu, odnosno pravnoj teoriji, najveći broj radnji i propusta kojima se može naneti šteta pacijentu obuhvaćeni su pod nazivom; greške u tretmanu (Behandlungsfehleru) i greške u obaveštavanju pacijenta (Aufklärungsfehler).

Faktori od značaja za razvoj medicinskog prava uredi

Najbitniji razlozi razvoja medicinskog prava su sledeći:

1. Nagli razvoj medicine i porast zdravstvenih radnika i saradnika u zdravstvenoj zaštiti i izražen razvoj sistema zdravstvenih institucija, uticali su na slabljenje unutrašnje, profesionalne, kontrole zasnovane na principima medicinske etike i deontologije.
2. Savremeni razvoj i sve masovnija promena sofisticirane oprema medicini je nametnuo nove i velike mogućnosti u dijagnostici, prognozi i lečenju bolesti, prevenciji bolesti i zaraza i rehabilitaciji bolesnika, što je uticalo na povećani rizik po bolesnika od primene često agresivnih i rizičnih dijagnostičkih i terapijskih procedura i pomagala, i samim tim nametnulo potrebu za pravnim regulisanjem ove oblasti.[15]
3. Sa napretkom medicine sve više su postala evidentna prava pacijenta na samoodređenje, kada je u pitanju zaštita njegovog ličnog zdravlja i života, što je za posledicu imalo zamenu lekarskog paternalizma, za poštovanje autonomije pacijenta, koja je postala primarna. Time je promenjena metodologija rada u medicini, a sa njom se promenjenila i medicinska etika, koja se razvojno sve više oslanja na medicinsko pravo.[16]
4. Sredstvima javnog informisanja kao što su radio, televizija i štampa, opšte „medicinski neobrazovano“ stanovništvo je sve više edukovano iz oblasti medicine, ali i iz oblasti zdravstvene kulture. Tako je nastalo slabljenje tradicionalanog paternalističkog odnosa lekara prema bolesniku u zamenu za princip partnerske saradnje u odnosima lekar - bolesnik na zajedničkom zadatku brzog i efikasnog lečenja i kompletnog ozdravljenja, sa podeljenim i uzajamnim obavezama i lekara, i bolesnika.[17]
5. Razvojni tokovi savremene medicine doveli su i do sve češćih parnica protiv zdravstvenih radnika zbog učinjenih propusta i/ili nepotrebnih pregleda i ispitivanja, ali i zbog pogrešnih uverenja korisnika zdravstvenih usluga i njihove rodbine.
6. Shvatajući medicinsku delatnost i lekarsku profesiju kao oblast od izuzetnog društvenog značaja, Zajednica je uvidela da ne može ostaviti medicinsku delatnost bez spoljašnje društvene i pravne kontrole.[18]

Uloga i zadaci medicinskog prava uredi

Pravo na telesni integritet istovremeno je i pravo osobe na sopstveno nesmetano telesno i biloško postojanje, kojim se istovremeno i zabranjuje da ljudi postanu objekti bilo kakve prinude u lečenju.[19] Zato je ovo je pravo u svim pravnim sistemima sveta uređeno odgovarajućim pravnim propisima, a uređeno je i na međunarodnom nivou bilateralnim i multilateralnim međunarodnim ugovorima / konvencijama. U smislu ovog prava, svaka osoba je ovlašćena da raspolagaže svojim telesnim integritetom do određenih granica koje postavljaju tuđa prava, zakonska ograničenja i interesi šire zajednice. Tako je nastalo medicinsko pravo kao posebna disciplina koja između ostalog treba da odgovori na pitanje gde se nalazi ta granica? [20]

Kako bi se olakšalo sprovođenje prava čoveka na nesmetano telesno i duševno postojanje i njegovo zdravlje, u medicinskom pravu postoji skup pravnih pravila kojima se uređuje ili utvrđuje:

  • medicinska delatnost,
  • status osoba koje tu delatnost obavljaju, kao i njihov odnos sa korisnicima njihovih usluga, [21]
  • zaštita prava čoveka na zdravlje,
  • zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje,
  • odgovornost i prava zdravstvenih radnika i zdravstvenih organizacija i organizacija zdravstva kao javne delatnosti od posebnog društvenog interesa.[22]

Iako su učestali prigovori dravstvenih radnika da se medicinsko pravo, odnosno pravo u celini, preterano meša u medicinsku oblast, i time sputava napredak medicine imaju opravdanje, ali samo donekle. Jer pravo ne stvara nepoverenje između medicine i prava, već poziva pravo da interveniše, u slučajevima narušene medicinske etike.[23]

Na čemu se zasniva medicinsko pravo? uredi

Medicinsko pravo zasniva se pre svega na činjenici da uspostavljanje odnosa lekar - pacijent kao odnos nejednakih.[24] Principi medicinskog prava utvrđuju da bolestan čovek ima:

Pravo na odgovarajuće lečenje i poštovanje dostojanstva — a sve u okviru granica raspoloživih materijalnih dobara u zajednici, izdvojenih za zdravstvenu zaštitu.

Pravo na istinitu informaciju — ako je zatraži pacijent, o svom zdravlju, kao i o sprovedenom terapijskom tretmanu,

Pravo uvida u medicinsku dokumentaciju — koja može da se izostavi od strane lekara, ukoliko bi otkrivene informacije izazvale ozbiljan rizik po zdravlje ili život bolesnika. Tada se koristi dobronamerna laž – pia fraus,

Pravo na čuvanje medicinske tajne

Pravo na samoodlučivanje, odnosno samoodređenje u pogledu terapije i terapijskih procedura — koje će biti nad njim sprovedene. Ako odbije predložen tretman, pacijentu treba predložiti neki drugi (alternativni) oblik lečenja.[16]

Sistematizacija odštetnog prava u pružanju zdravstvenih usluga uredi

Jedna od sistematizacija koja bi ujedno bila prikladna za srpsko odštetno pravo, koja najvažnije štetne radnje i propuste u pružanju zdravstvenih usluga svrstava u sledeće četiri grupe:

Povreda pravila zdravstvene struke
Vidi još: Lekarska greška

Povreda pravila zdravstvene struke odnosi se na namernu ili nenamernu lekarsku grešku. Ovo postupanje lekara je protivno pravilima medicinske struke (lat. contra legem artis) ili nepoštovanje pravila koja čine medicinski standard (skup pravila kojih se mora pridržavati svaki lekar prilikom intervencije).[25]

Lekarska greška koja se tradicionalno i uporno vezuje za postupke lekara i njihovu pravnu odgovornost, ima mnogo šire implikacije, jer se može odnositi i na postupke bilo kog zdravstvenog radnika koji učestvuje u lečenju pacijenata. Jednim delom to je posledica činjenice da javnost u principu lekara smatraju odgovornim za pacijenta (pa tako i za slučaj pogoršanja njegovog zdravlja), a drugim što se u sudkoj praksi procesi najčešće vode protiv lekara.

Povreda prava na telesni integritet

Povreda prava na telesni integritet zapravo se odnosi na sve oblike medicinskog lečenje bez pristanka pacijenta.

Povreda obaveze pružanja hitne medicinske pomoći
Povreda obaveze sklapanja ugovora o zdravstvenoj usluzi.[26]

Izvori uredi

  1. ^ Babić. T, Roksandić S., Osnove zdravstvenog prava, Zagreb, 2006.
  2. ^ Čizmić, J., Medicinsko pravo – pojam, izvori, načela, rad objavljen u zborniku radova s Poslijediplomskog tečaja stalnog medicinskog usavršavanja I. kategorije «Liječnička pogreška – medicinski i pravni aspekti», Split, 02.- 04. ožujka 2007., str. 11-36.
  3. ^ Radišič, J., Medicinsko pravo, Beograd, 2004.
  4. ^ Miličić, V., Deontologija profesije liječnik – život čovjeka i integritet liječnika – ćudoredna raskrižja bioetike, Zagreb, 1996.
  5. ^ Šegota, I., Nova medicinska etika (bioetika), Rijeka, 2000.
  6. ^ J.Radišić, "Medicinsko pravo", Bilten Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo, 1/ 2001, str.12.
  7. ^ J. Radišić, Medicinsko pravo. Beograd: Nomos, 2008, str. 23.
  8. ^ H. Mujović-Zornić, "Pravo kao garant vršenja medicine", Bilten Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo , 1/2001, str.13.
  9. ^ H. Nys, Medical law and Health law from co-existence to symbiosis? International Digest of Health Legislation , 49/1998, str. 9.
  10. ^ J. Mc Hale, M. Fox, M. Gunn, S.Wilkinson, Health Care Law - Text and Materials, London: Sweet & Maxwel; 2007 str. 7; T. Babić, S. Roksandić, Osnove zdravstvenog prava. Zagreb: Tipex, 2006. str.19.
  11. ^ a b Código de Hammurabi , Horacio N. Castro Dassen - Carlos A. González Sánchez. Cooperadora de Derecho y Ciencias Sociales. Buenos Aires, 1966.
  12. ^ European Convention of Human Rights, Convention for the Protection of Human Rights and Dignity of the Human Being with regard to the Application of Biology and Medicine: Convention on Human Rights and Biomedicine. "Cited on 2018 March 10th"
  13. ^ Eckles RE, Meslin EM, Gaffney M, Helft PR. Medical Ethics Education: Where are we? Where should we be going? A Review. Acad Med 2005; 80(12):1143-52.
  14. ^ Dworkin, Gerald, "Paternalism", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2010 Edition), Edward N. Zalta (ed.)
  15. ^ Lukić, R.: Dehumanizacija u medicini s gledišta etike, Zdravstvena zaštita, I, 1988.
  16. ^ a b Klajn – Tatić, V.: Neka medicinska, etička i pravna pitanja koja pokreće doktrina o informisanom pristanku pacijenta na medicinsku intervenciju, U: Medicinsko pravo i medicinska etika. Institut društvenih nauka, Bgd, 1994.
  17. ^ Kin, Dž.: Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd, 1995.
  18. ^ Gillon, R.: Justice and medical ethics. Br. Med. J., 291, 201-202, 1985.
  19. ^ Gavella N., Osobna prava, PF Zagreb, Zagreb, 2000.
  20. ^ Klarić P., Povreda prava na tjelesni integritet u medicini, u: Odgovornost za neimovinsku štetu zbog povrede prava osobnosti, grupa autora, Zagreb, Narodne novine, 2005., str. 5-53.
  21. ^ Hervey T. – McHale, J. V., Health Law and the European Union, Cambridge, 2004.
  22. ^ Petrić, S., Građanskopravna odgovornost zdravstvenih djelatnika, Zbornik PF Sveučilišta u Rijeci, 2005., vol. 26., br. 1., str. 81.
  23. ^ Životić, M.: Odnos morala prema običaju i pravu. Rad, Beograd, 1962.
  24. ^ Bogdanoff, M., at all.: The Doctor – Patient Relationship, JAMA, 192:1, 45-48, 1965.
  25. ^ Milan Počuča, Nebojša Šarki, Nataša Mrvić Petrović Lekarska greška kao razlog pravne odgovornosti lekara i zdravstvenih ustanova Vojnosanit Pregl 2013; 70(2): 207–214. Aktuelna tema, UDC: 34:614.253.83 DOI : 10.2298/VSP1302207P
  26. ^ Lekarske sujete krive za slab odziv na operacije katarakte kod privatnika Politika on lajn, 25. 8. 2016.

Spoljašnje veze uredi

 
Medicinsko pravo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медицинско_право&oldid=26933950”