Mitridat VI od Ponta
Mitridat VI ili Mitradat VI (grč. Μιθριδάτης),[2] od staropersijskog Mitradata, „dar Mitre”; 134. p. n. e. - 63. p. n. e, takođe poznat kao Mitridat Veliki (Megas) i Eupator Dionis, bio je kralj Ponta i Male Jermenije u severnoj Anadoliji (savremena Turska) od 119. p. n. e. dop 63. p. n. e. Mitridat je bio persijskog porekla i tvrdio da potiče od kralja Darija Velikog. Najpoznatiji je kao jedan od najopasnijih i najuspešnijih neprijatelja Rima koji se u Mitridatskim ratovima suprotstavio trojici poznatih vojskovođa kasne Republike – Suli, Lukulu i Pompeju Velikom.[3] Nazivaju ga najvećim vladarom Pontskog kraljevstva.[4] Negovao je imunitet na otrove redovnim unosom subletalnih doza; ova praksa, koja se sada zove mitridatizam, nazvana je po njemu. Posle smrti postao je poznat kao Mitridat Veliki.
| Mitridat VI Pontski | |
|---|---|
 Bista Mitridata VI u Luvru. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 134. p. n. e. |
| Mesto rođenja | Sinop, Pontska kraljevina |
| Datum smrti | 63. p. n. e. |
| Mesto smrti | Pantikapej, Pontska kraljevina |
| Porodica | |
| Potomstvo | Farnak II od Ponta, Mitridates el Jove, Cleopatra of Pontus, Arcathius, Machares, Mithridates I of the Bosporus |
| Roditelji | Mitridat V od Ponta Laodika VI |
| Dinastija | Mitridat |
| Veliki kralj[1] | |
| Prethodnik | Mitridat V |
| Naslednik | Farnak II od Ponta |
Poreklo, porodica i rani život uredi
Mitridat Eupator Dionis (Grčki: Μιθραδάτης Εὐπάτωρ Δῐόνῡσος) je bio knez mešovitog persijskog i grčkog porekla. On je tvrdio da potiče od Kira Velikog, porodice Darija Velikog, regenta Antipatra, generala Aleksandra Velikog, kao i kasnijih kraljeva Antigona I Monoftalma i Seleuka I Nikatora.[5]
Mitridat je rođen u pontskom gradu Sinopu,[6] na crnomorskoj obali Anadolije, a odrastao je u Pontskom kraljevstvu. Bio je prvi sin među decom Laodike VI i Mitridata V Euergeta (vladao 150–120. p. n. e.). Njegov otac, Mitridat V, bio je princ i sin bivših pontskih monarha Farnaka I od Ponta i njegove rođake-žene Nize. Njegova majka, Laodika VI, bila je seleukidska princeza i ćerka seleukidskih monarha Antioha IV Epifana i njegove sestre-žene Laodike IV.
Mitridat V je ubijen oko 120. godine p. n. e. u Sinopi, otrovana od strane nepoznatih osoba na raskošnom banketu koji je održao.[7] Ostavio je kraljevstvo zajedničkoj vlasti svojoj udovici Laodiki VI, i njihovom starijem sinu Mitridatu VI i mlađem sinu Mitridatu Hrestu. Ni Mitridat VI, ni njegov mlađi brat, nisu bili punoletni, a njihova majka je privremeno zadržala svu vlast kao regent.[8] Regentstvo Laodice VI nad Pontom bilo je od 120. p. n. e. do 116. p. n. e. (možda i do 113. p. n. e.) i favorizovala je Mitridata Hresta nad Mitridatom. Za vreme regentstva njegove majke, Mitridat je pobegao od majčinih zavera protiv njega i sakrio se.
Mitridat je izašao iz skrivanja i vratio se na Pont između 116. i 113. p. n. e. i bio je pozdravljen kao kralj. U to vreme on je izrastao u čoveka priličnog rasta i fizičke snage.[9] Mogao je da kombinuje izuzetnu energiju i odlučnost sa značajnim talentom za politiku, organizaciju i strategiju.[9] Mitridat je uklonio svoju majku i brata sa prestola, oboje je zatvorio i postao je jedini vladar Ponta.[10] Laodis VI je umrla u zatvoru, navodno prirodnom smrću. Mitridat Hrest je možda takođe umro u zatvoru, ili je možda bio osuđen za izdaju i pogubljen.[10] Mitridat im je dao kraljevske sahrane.[11] Mitridat se prvo oženio svojom mlađom sestrom Laodikom, koja je imala 16 godina.[12] Njegovi ciljevi pri tome su bili da sačuva čistoću njihove krvne loze, da učvrsti svoje pravo na presto, da zajedno vladaju Pontom i da obezbedi nasledstvo svojoj zakonitoj deci.
Rana vladavina uredi
Mitridat je imao ambicije da svoju državu učini dominantnom silom na Crnom moru i u Anadoliji. Prvo je potčinio Kolhidu, oblast istočno od Crnog mora koja obuhvata današnju Gruziju, a do pre 164. p. n. e, nezavisno kraljevstvo. Zatim se sukobio za prevlast u Pontskoj stepi sa skitskim kraljem Palakom. Najvažniji centri Krima, Tavrijski Hersones i Bosporsko carstvo, spremno su predali svoju nezavisnost u zamenu za Mitridatova obećanja da će ih zaštititi od Skita, njihovih drevnih neprijatelja.[9] Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da izvrše invaziju Krima, Skiti i saveznički Roksolani pretrpeli su teške gubitke od strane pontskog generala Diofanta i prihvatili su Mitridata za svog gospodara.
Mladi kralj je tada skrenuo pažnju na Anadoliju, gde je rimska moć bila u usponu. Uspeo je da podeli Paflagoniju i Galatiju sa kraljem Bitinije Nikomedom III. Verovatno je prilikom paflagonske invazije 108. p. n. e. Mitridat usvojio bitinsku eru za upotrebu na svojim novčićima u čast saveza. Ova kalendarska era započela je prvim bitinskim kraljem Zipoitesom I 297. p. n. e. U Pontu je zasigurno bio u upotrebi najkasnije 96. p. n. e.[13]
Ipak, Mitridatu je ubrzo postalo jasno da Nikomed usmerava svoju zemlju u antipontski savez sa Rimskom republikom koja se širi. Kada se Mitridat posvađao sa Nikomedom oko kontrole nad Kapadokijom i pobedio ga u nizu bitaka, ovaj poslednji je bio primoran da otvoreno zatraži pomoć Rima. Rimljani su se dva puta mešali u sukob u ime Nikomeda (95–92. p. n. e.), ostavljajući Mitridata, ako želi da nastavi širenje svog kraljevstva, bez mnogo izbora osim da se upusti u budući rimsko-pontski rat. U to vreme Mitridat je odlučio da protera Rimljane iz Azije.[9]
Mitridatski ratovi uredi
Sledeći vladar Bitinije, Nikomed IV od Bitinije, bio je figura kojom su manipulisali Rimljani. Mitridat je planirao da ga svrgne, ali njegovi pokušaji su propali i Nikomed IV, podstaknut od svojih rimskih savetnika, objavio je rat Pontu. Sam Rim je u to vreme bio uključen u Saveznički rat, građanski rat sa svojim italijanskim saveznicima; kao rezultat toga, postojale su samo dve legije u celoj rimskoj Aziji, obe u Makedoniji. Ove legije su se udružile sa vojskom Nikomeda IV da bi izvršile invaziju na Mitridatovo Pontsko kraljevstvo 89. p. n. e. Mitridat je odneo odlučujuću pobedu, rasejavši snage koje su predvodili Rimljani. Njegove pobedničke snage dočekane su sa dobrodošlicom širom Anadolije. Sledeće godine, 88. p. n. e, Mitridat je organizovao genocid nad rimskim i italskim naseljenicima koji su ostali u nekoliko velikih anatolskih gradova, uključujući Pergamon i Tral, u suštini zbrisavši rimsko prisustvo u regionu. Navodi se da je u masakru stradalo čak 80.000 ljudi.[9] Epizoda je poznata kao Azijska služba.[14]
Pontsko kraljevstvo je činilo mešovito stanovništvo u svojim jonskim grčkim i anadolskim gradovima. Kraljevska porodica preselila je prestonicu iz Amasije u grčki grad Sinop. Njeni vladari su pokušali da u potpunosti asimiliraju potencijal svojih podanika pokazujući grčko lice grčkom svetu i iransko/anadolsko lice istočnom svetu. Kad god bi jaz između vladara i njihovih anatolskih podanika postajao veći, oni bi stavili naglasak na svoje persijsko poreklo. Na ovaj način, kraljevska propaganda je polagala pravo na nasleđe i od persijskih i od grčkih vladara, uključujući Kira Velikog, Darija I Persijskog, Aleksandra Velikog i Seleuka I Nikatora.[15] Mitridat se takođe predstavljao kao pobornik helenizma, ali to je uglavnom bilo radi unapređenja njegovih političkih ambicija; to nije dokaz da je imao nameru da promoviše njeno proširenje unutar svojih domena.[9] Bez obzira na njegove prave namere, grčki gradovi (uključujući Atinu) prešli su na stranu Mitridata i dočekali s dobrodošlicom njegove vojske u kopnenoj Grčkoj, dok je njegova flota opsedala Rimljane na Rodosu. Njegov sused na jugoistoku, kralj Jermenije Tigran Veliki, uspostavio je savez sa Mitridatom i oženio se jednom od Mitridatovih ćerki, Kleopatrom od Ponta. Dva vladara su nastavila da podržavaju jedan drugog u predstojećem sukobu sa Rimom.[16]
Vidi još uredi
- Mitridatizam (Mitridatizacija)
- Mitridatski ratovi
Reference uredi
- ^ McGing, Brian. „Pontus, Encyclopædia Iranica”. Encyclopædia Iranica.
- ^ The spelling "Mithridates" was the Roman Latin version, but "Mithradates", the spelling used in Greek inscriptions and Mithridates' own coins, is regaining precedence, see e.g. Oxford Classical Dictionary, 3d ed.
- ^ "Mithradates VI Eupator", Encyclopædia Britannica
- ^ Hewsen, Robert H. (2009). „Armenians on the Black Sea: The Province of Trebizond”. Ur.: Richard G. Hovannisian. Armenian Pontus: The Trebizond-Black Sea Communities. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers, Inc. str. 41, 37—66. ISBN 978-1-56859-155-1.
- ^ electricpulp.com. „MITHRADATES VI – Encyclopaedia Iranica”. Arhivirano iz originala 2013-05-17. g.
- ^ Jakob Munk Højte. „The Death and Burial of Moithdrades VI”. Arhivirano iz originala 2016-03-03. g. Pristupljeno 2010-11-04.
- ^ Mayor 2009, str. 68
- ^ Mayor 2009, str. 69
- ^ a b v g d đ Simpson, Roger Henry. „Mithradates VI Eupator”. Encyclopædia Britannica Online. Pristupljeno 26. 6. 2018.
- ^ a b Mayor 2009, str. 394
- ^ Mayor 2009, str. 100
- ^ Getzel, Hellenistic settlements in Europe, the islands, and Asia Minor p. 387
- ^ Jakob Munk Højte, "From Kingdom to Province: Reshaping Pontos after the Fall of Mithridates VI", in Tønnes Bekker-Nielsen (ed.), Rome and the Black Sea Region: Domination, Romanisation, Resistance (Aarhus University Press, 2006), 15–30.
- ^ Mayor 2009
- ^ McGing, str. 11
- ^ Kurdoghlian, Mihran (1994). Badmoutioun Hayots, Volume I (na jeziku: jermenski). Athens, Greece: Hradaragoutioun Azkayin Oussoumnagan Khorhourti. str. 67—76.
Literatura uredi
- Mayor, Adrienne (2009). The Poison King: The Life and Legend of Mithradates, Rome's Deadliest Enemy. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-12683-8.
- Duggan, Alfred: He Died Old: Mithradates Eupator, King of Pontus, 1958
- Ford, Michael Curtis (2004). The Last King: Rome's Greatest Enemy. New York: Thomas Dunne Books. ISBN 978-0-312-27539-6.
- McGing, B.C. (1986). The Foreign Policy of Mithridates VI Eupator, King of Pontus. Leiden: Brill Academic Publishers. ISBN 978-90-04-07591-7.
- McGing, Brian (2004). „Pontus”. Encyclopaedia Iranica.
- McGing, Brian (2009). „Mithridates VI”. Encyclopaedia Iranica.
- Schmitt, Rüdiger (2005). „Personal names, Iranian iii. Achaemenid Period”. Encyclopaedia Iranica.
- Duggan, Alfred, He Died Old: Mithradates Eupator, King of Pontus, 1958.
- Cohen, Getzel M., Hellenistic Settlements in Europe, the Islands and Asia Minor (Berkeley, 1995).
- Ballesteros Pastor, Luis. Mitrídates Eupátor, rey del Ponto. Granada: Servicio de Publicaciones de la Universidad de Granada, (1996) ISBN 84-338-2213-6.
- Ribó, Ignasi, Mitrídates ha muerto, Madrid, Bubok, (2010) ISBN 978-84-9981-114-7
- Mayor, Adrienne, The Poison King: The Life and Legend of Mithradates, Rome's Deadliest Enemy (Princeton, PUP, 2009).
- Madsen, Jesper Majbom, Mithradates VI : Rome's perfect enemy. In: Proceedings of the Danish Institute in Athens Vol. 6, 2010, pp. 223–237.
- Ballesteros Pastor, Luis, Pompeyo Trogo, Justino y Mitrídates. Comentario al Epítome de las Historias Filípicas (37,1,6–38,8,1) (Spudasmata 154), Hildesheim-Zürich-New York, Georg Olms Verlag, (2013) ISBN 978-3-487-15070-3.
- „Pair of Drug Jars”. The J. Paul Getty Museum. Pristupljeno 2006-01-26.
- Ciaraldi, Marina (2000). „Drug preparation in evidence? An unusual plant and bone assemblage from the Pompeian countryside, Italy”. Vegetation History and Archaeobotany. 9 (2): 91—98. S2CID 85196684. doi:10.1007/BF01300059.
- McGing, B. C. (1986). The Foreign Policy of Mithridates VI Eupator, King of Pontus. Leiden, The Netherlands: E. J. Brill.
- Smith, William (1867). Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. University of Michigan. ISBN 9781845110024. Arhivirano iz originala 30. 12. 2005. g.
- Mayor, Adrienne (2011). The Poison King: the life and legend of Mithradates, Rome's deadliest enemy. Princeton University Press.
Spoljašnje veze uredi
- Second and Third Mithridatic War
- Livius.org: Mithridates VI Eupator Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. decembar 2008)
