Mihailo Katanić
Mihailo Katanić (Bečanj, 8. aprila 1840 — Beograd, 28. aprila 1887[a]) bio je srpski major, učesnik srpsko-turskih ratova (1876—1878) i srpsko-bugarskog rata (1885). Naročito se istakao u borbi za Neškov vis (kod Pirota) 1885. godine. Taj podvig visoko je ocenjen u srpskoj i bugarskoj vojsci, a naročito od strane bugarskog kneza Batenberga.
| Mihailo Katanić | |
|---|---|
 Mihailo Katanić kao potporučnik, 1872. godine | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 8. april 1840. |
| Mesto rođenja | Bečanj, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 28. april 1887. (47 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina Srbija |
| Vojna karijera | |
| Služba | Kneževina i Kraljevina Srbija |
| Čin | major |
| Učešće u ratovima | (I srpsko-turski rat) na Glogovičkom i Prćilovičkom visu (II srpsko turski rat) na Grdilici, Kopašnici i Vranji (srpsko-bugarski rat 1885) na Vrapcu, Slivnici i Neškovom visusrpsko-turski ratovi 1876—78., srpsko-bugarski rat (1885) |
| Odlikovanja | Takovski krst 5. reda Takovski krst 4. reda Zlatna kolajna za hrabrost Krst sv. Stanislava |
Biografija uredi
Rođen je 8. aprila 1840. godine u selu Bečnju u okrugu rudničkom. Otac mu se zvao Joca, a majka Obrenija. Osnovnu školu završio je u Bresnici, a tri razreda gimnazije u Beogradu. U vojsku je stupio kao dobrovoljac 19. septembra 1858. godine. Kaplar je postao 15. novembra 1859, podnarednik 4. februara 1861, narednik 27. februara 1862, potporučnik 27. maja 1864, poručnik 1. januara 1873, a kapetan 2. klase 10. oktobra 1876. g.
Uzeo je učešće u ratovima za oslobođenje i nezavisnost 1876. godine. Odlikovao se u bitkama na Glogovičkom i Prćilovičkom visu. Od 20. avgusta do 18. oktobra proveo je na mostobranu kod Aleksinca pod topovskom vatrom.
Godine 1877. učestvovao je u bitkama na Gorici, pri oslobođenju Niša; na Grdilici, Kopašnici i na Vranji.
Odlikovan je 31. avgusta 1876. godine kapetanskim činom za pokazanu hrabrost na Glogovičkom visu; za bitku na Gorici (5. januara 1878) Takovskim krstom 5. reda; a za bitke na Grdilici, Kopašnici i na Vranji, Takovskim krstom 4. reda, Zlatnom kolajnom za hrabrost, i Krstom sv. Stanislava 3. reda 31. jula 1878. g.
U ratu sa Bugarima Katanić je, kao komandant 2. bataljona 11. pešadijskog aktivnog puka, uzeo učešće u bojevima na selu Vrapcu (3. novembar 1885); na Slivnici (7. novembar 1885); i na Neškovom visu, gde se po pričanju očevidaca odlikovao besprimernom hrabrošću i jedinstvenim požrtvovanjem.[1]
Posle pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo nadirali prema Pirotu. Dana 12. novembra Bugari zauzimaju Neškov Vis koji je vladao Pirotskom kotlinom. Na Neškov vis srpska vojska je postavila jedan puk, ali bez artiljerije. Kada su Bugari nasrnuli na taj puk, četiri divizije, prikupljene na granici, ostavile su ga da se sam brani. Neškov vis je pao, ali njegova odbrana upamćena je kao najlepši primer ličnog junaštva koji je srpska vojska dala u bugarskom ratu. Pošto se posada već povukla, kapetan Katanić ostao je sam sa svojim bataljonom da se i dalje bori.
Prema izlaganju Hungebilera, videvši da će da neprijatelj da otme zastavu, kapetan Katanić ju je zgrabio i lično branio. Braneći zastavu, ubio je nekoliko Bugara iz svog revolvera. Kada je i sam pao ranjen, bio je toliko pri sebi da je zastavu predao jednom podoficiru, koji ju je spasao.[2]
Prema izlaganju pukovnika Mike Markovića, kapetan Katanić je prilikom gušanja sa bugarskim vojnicima zadobio pet rana, od kojih dve puščane i tri bajonetske. Tako izrešetan on je pao neprijatelju u ruke.[1]
Hungebiler spominje ukupno pet ranâ, od kojih dve puščane i tri bajonetske.[2]
Kod Bendereva stoji da je Katanić prvo bacio zastavu iza sebe u provaliju, gde ju je jedan srpski vojnik podigao i spasao, a da je potom usled teških rana i u nemogućnosti da se brani pao opkoljen Bugarima.[3]
Prema izlaganju Spiridona Gopčevića, pošto su ga Bugari zarobili Katanića krenuli su da ga zlostavljaju, nanevši mu pritom još jedan ustrel u grudi i četiri bajonetska uboda. Kako prenosi isti, bugarskom komandantu nije palo ni na um da kazni bugarske vojnike koji su to učinili.[4]
Marković svedoči da se ni u jednom raportu, ni u jednoj od relacija koju je on mogao videti, da nigde nije našao nijedne jedine reči o Katanićevom slučaju. Međutim, kako ističe isti, u bugarskim izvorima se ovaj pominje kao redak primer srpskog junaštva.[5]
Prema pisanju lista Nova ustavnost (u broju od 5. maja), desilo se da je prilikom Katanićeve borbe s Bugarima prisustvovao sâm bugarski knez Batenberg.
Kada je Batemberg video da je Mihailo već pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da spasu Mihaila. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mihailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mihailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali. Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa više polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošto je Batemberg sa Karavelovim hteo da ga vidi. Batemberg odredi naročitog lekara koji će ranjenog junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana, to beše moguće tek posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mihaila u Sofiju (dakle pet dana posle borbe), došao je Mihailo nešto malo k sebi i počeo govoriti.
Glas o Mihailovom junaštvu dopro je i do Sofije, i kad su ranjenog oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mihailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnom vojniku. Po povratku Batemberga u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batemberg jednom prilikom rekao: ‘Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer to je redak junak’. Za vreme svog bavljenja u Sofiji, Mihailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih familija, a naročitu brigu vodili su o njemu Nikola Suknarov i njegova žena.
Još dok je bio u zarobljeništvu, za hrabro držanje u bojevima, 6. decembra 1885. godine proizveden je u čin pešadijskog majora.
Po povratku iz zarobljeništva, Katanić je postao komandant okružne valjevske vojske, ali su ga tada rane i bolest savladale. U aprilu je počeo da pljuje krv, jer su njegova pluća bila izrešetana tanetima i probodena bajonetima, a čitavo telo ugruvano kundacima.
O Đurđevdan 1887. godine došao je u Beograd da potraži leka u svojoj bolesti. Međutim, tu je umro u kući svog strica, generala Marka Katanića. To se zbilo 28. aprila 1887. godine u utorak u 2½ sata posle podne. Sahranjen je na Novom groblju.
Heroj među „babama“ uredi
Igrom slučaja, pet dana pre Katanića (23. aprila 1887) umrla je jedna starija (u 83-oj godini) žena Frane Franasović. Iako nije imala nikakvih političkih i patriotskih zasluga, ona je ispraćena sa svim počastima kao majka pukovnika Dragutina Franasovića, koji je u državnoj administraciji zauzimao visoko mesto i bio ljubimac kralja Milana. Kraljev ljubimac je postao 1882. godine prilikom Ilkinog atentata, kada je sprečio Ilku Marković da po drugi put puca na kralja. Istog dana kralj ga je uzdigao u pukovnički čin, a 1885. godine i za ministra vojnog. Inače, neuspeh u srpko-bugarskom ratu bio je ne samo kraljev, nego i njegov. Zbog toga je, kako ocenjuje Dragoljub Vlatković, veličanje majora Katanića pogađalo i njega. Sledstveno tome, kralj Milan je imao puno razloga da sa svojom svitom i dvorskom kamarilom prisustvuje pogrebu majke Franasovića. Revoltiran što ista čast nije ukazana proslavljenom junaku iz srpsko-bugarskog rata, Nušić je u jednom svom neobjavljenom rukopisu napisao:
- Danas je bila pratnja majke generala Franasovića, katolikinje. Sleglo se sve činovništvo, ceo oficirski kor i sve što nosi kaput u Beogradu. Bio je i sam kralj. Nisam imao ništa protiv toga.
- Ali je sutradan bila pratnja kapetana Katanića, jednog oficira koji je spasao čast srpskoj vojsci u fatalnome i bratoubilačkom ratu sa Bugarima. Umro je od silnih rana, posle svih počasti koje mu je knez bugarski Batemberg, kao zarobljeniku ukazao. Kralj Milan, čak docnije tako reče, nije znao da mu je pratnja. To me je naljutilo i tada sam napisao pesmu uporedivši obe ove pratnje.
Pesma "Pogreb dva raba" koja opeva smrt, (rabъ je crkvenoslovenska reč i znači sluga, u svim pravoslavnim činodejstvima čovek se pominje kao sluga Božiji, rabъ Božii). Jedan od ta dva raba je bio major Katanić, koji je u to vreme toliko bio popularan da ga čak i Stevan Sremac pominje u svojim delima kao sinonim i simbol herojstva. Prema rečima Vlatkovića, pesma "Pogreb dva raba" ima svoju predistoriju i svoju naknadnu istoriju. Ona je najpre ispevana u obliku novinskog izveštaja "Sa trkališta" objavljenog u listu Novi beogradski dnevnik 1. maja 1887. g.
- Bez uvoda, da vam javim tri stvari: juče sam gledao sprovod pok. Katanića majora. To je onaj junak koji je osvetlao obraz celoj srpskoj vojsci u srpsko-bugarskom ratu. Za takvog junaka, ja se nadah biće sprovod osobiti. No, ne bi ništa. Pratilo ga je nekoliko oficira do groba, a vojska i banda zaustaviše se na Trkalištu kod holeričnih baraka i tu mu odaše poslednju počast; a sprovod ode ćutećki i bez bande i bez vojske. Ovo je doista lepo odavanje počasti, a još ovih dana ispraćaše i banda do samog groba čak i niže činove. Kakvi su to računi, ne znam; samo žalosno da se ovakav čovek na ovakav način saranjuje.
- Onomad saraniše jednu babu. Po švapskom popu videh da je ili katolička ili protestantska. Koja je to baba, ne znam; rekoše da je mati Franasovića. Na njenoj pratnji bili su valjda svi generali, mnogo oficira i mora biti svi ministri. I svi je ispratiše do groba. Juče, na pratnji jednog junaka srpskog, kakvih je malo, ne beše ni jednog generala i samo nekoliko oficira. Možda su išli do crkve; ali su babu pratili do groba. A gde su besede na grobu? A gde je primer vojsci i oficirima. Na majalosu, bilo bi valjda drukče?
Kako ocenjuje Vlatković, zato što se u dopisu ne spominje kralj, iako se zna da je bio na pratnji majci Franasovića, protiv tvorca ovog kratkog izveštaja nije se ništa preduzelo. Međutim, kada se u istom listu pojavila i pesma i to od istog autora, upotrebljeni su svi kraljevski prerogativi i zakonske mogućnosti da se pisac kazni. Nušić poručuje u mladim naraštajima u pesmi sledeće:
Srpska deco što množiti znate
Iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su take
Babe slave, preziru junake
Zato i vi ne mučite se džabe
Srpska deco postanite babe.[6]
Napomene uredi
- ^ Svi datumi navedeni u članku su po julijanskom kalendaru.
Vidi još uredi
Reference uredi
Literatura uredi
- M. Đ. Milićević, Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g., Beograd 1901, str. 73-75.
- V. Đorđević, Istorija srpsko-bugarskog rata 1885, knj. 2, Beograd 1908.
- „Katanić Mihailo“, u: Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, II, Zagreb 1929, str. 288.
- D. Vlatković, Suđenja srpskim piscima, Beograd 1987.
