Mihail Pogodin

Mihail Petrovič Pogodin (rus. Михаи́л Петро́вич Пого́дин; Moskva, 23. novembar 1899  – Moskva, 20. decembar 1875) bio je ruski istoričar i novinar. Zajedno sa Nikolajem Ustrjalovim, dominirao je nacionalnom istoriografijom između smrti Nikolaja Karamzina 1826. i uspona Sergeja Solovjeva 1850-ih. Najviše ga pamte kao čvrstog zagovornika normanističke teorije ruske državnosti.

Mihail Pogodin.

Biografija

Pogodinov otac je bio kmet koji je održavao domaćinstvo grofa Stroganova, a grof je obezbedio Pogodinovo školovanje na Moskovskom univerzitetu. Kako se priča, student Pogodin je živeo od ruke do usta, jer je ceo stipendiju potrošio na kupovinu novih tomova istorije Rusije Nikolaja Karamzina.

Prve Pogodinove publikacije kritikovao je Mihail Kačenovski, Grk koji je bio na univerzitetskoj katedri za rusku istoriju. Pogrešno tumačeći Šlocerovo romaneskno učenje, Kačenovski je izjavio da su „drevni Rusi živeli kao miševi ili ptice, nisu imali ni novca ni knjiga“ i da je Povest minulih leta grubi falsifikat iz ere mongolskog uspona. Njegova učenja su postala izuzetno popularna, iznedrivši takozvanu skeptičku školu imperijalne istoriografije.

Godine 1823. Pogodin je završio svoju disertaciju u kojoj je razotkrio ideju Kačenovskog o hazarskom poreklu prinčeva Rjurikida . On je dalje podstakao kontroverzu proklamujući da ozbiljni naučnici treba ne samo da veruju Nestoru nego da ga obožavaju. Spor je okončan tako što je stolica Kačenovskog prepuštena Pogodinu. Tokom 1830-iһ i 1840-iһ povećao je svoju reputaciju objavljivanjem mnogih tomova nejasnih istorijskiһ dokumenata i poslednjeg dela istorije Rusije Mihaila Ščerbatova.

Krajem 1830-iһ, Pogodin se preusmerio na novinarstvo, gde je i njegova karijera tekla sporo. Između 1827. i 1830. uređivao je Moskovski glasnik sa Aleksandrom Puškinom kao jednim od stalnih saradnika. Prilikom prvog susreta sa velikim pesnikom 1826. godine, Pogodin je (ne)slavno zabeležio u svom dnevniku da „njegova šolja ne izgleda obećavajuće“. Međutim, ova primedba se obično izvlači iz konteksta jer je Pogodin pisao sjajne kritike Puškinovog dela još 1820. godine.

U jeku poljskog ustanka, ministru obrazovanja Nikolaja I, grofu Uvarovu, palo je da pronađe sredstva za ujedinjenje različitih grana „pravih Rusa“. Uvarov je počeo da traži autora koji bi mogao da pruži istorijsko opravdanje za aneksiju i integraciju novih zapadnih provincija u carstvo. Prvi izbor Uvarova bio je Pogodin kome se obratio u novembru 1834. i predao je svoj rad 1835. godine, ali njegov rad nije zadovoljio ni zahteve ministra ni cara, jer je njegova knjiga istoriju severoistočne Rusije (Rusije) prikazala kao isuviše različitu i odvojenu od istorija Južne Rusije (Ukrajine) podriva glavni cilj projekta.

U izveštaju o istraživanjima delatnosti Bratstva Svetih Ćirila i Metodija, profesori Mihail Pogodin i Stepan Ševirjev navedeni su kao ključne ličnosti slovenofilskog pokreta. Međutim, iako ključna figura u nastajanju panslovenskog pokreta naglašavajući jedinstvenost i samosvest ruske nacije, Pogodin je poslao primer neruskim Slovenima koji su želeli da slave svoju posebnost, a time i svoja prava na autonomiju i nezavisnost.

Ukrajina je od svog početka zauzimala posebno mesto u slovenofilskom pokretu. I Pogodin i Ševirjev su pokazali veliko interesovanje za kulturu i istoriju Ukrajine posebno. Mihail Podogin, uočio je kulturne razlike između Rusa i Ukrajinaca koje prevazilaze jezik i istoriju. On je 1845. napisao: „Velikorusi žive rame uz rame sa Malorusima, ispovedaju jednu veru, dele jednu sudbinu i dugi niz godina jednu istoriju. Ali kolike su razlike između Velikorusa i Malorusa“.

Pogodin je 1840-ih sugerisao da su među stanovništvom postojale jezičke razlike još u vreme Kijeva i da se one poklapaju sa razlikama iz 19. veka između Velikorusa i Malorusa. Prema Pogodinu, samo su potomci Bogoljubskog, za koje je on tvrdio, „postali“ u severoistočnim zemljama i postali Velikorusi. Prema istoričaru Sergiju Plohiju, „Pogodinov izveštaj o istoriji Kijevske Rusije lišio je rani velikoruski narativ njegovog najcenjenijeg elementa – kijevskog perioda“.

Pogodin je drastično promenio svoju analizu Kijevske Rusije i ruskog nacionalizma nakon hapšenja njegovog proukrajinskog saradnika Mikole Kostomarova i preostalih članova Bratstva Svetih Ćirila i Metodija. U svom pismu Sreznjevskom iz 1851. godine, Pogodin je tvrdio da u čitanju ranih Kijevskih letopisa nije otkrio nikakav trag maloruskog jezika, već velikoruskog jezika, svesno ili nesvesno svestan činjenice da hronike nisu pisane na starom jeziku. istočnoslovenski ali crkvenoslovenski.

Godine 1841. Pogodin se pridružio svom starom prijatelju Stepanu Ševirjevu u uređivanju časopisa Moskvitianin (Moskovljanin), koji je iznosio slovenofilska mišljenja. U narednih petnaest godina uređivanja, Pogodin i Ševirjev su klizili ka najreakcionarnijem obliku slovenofilstva. Njihov dnevnik se upleo u polemiku sa zapadnjacima, predvođenim Aleksandrom Hercenom, koji je osudio Pogodinov „hrapav, neoštećen stil, njegov grub način beleženja skraćenih beleški i neprežvakanih misli“.

Pogodinov glavni fokus tokom poslednjeg segmenta njegove naučne karijere bio je na odbrani Kostomarovljevih napada na normanističku teoriju. Do tog perioda je zagovarao panslovensku ideju ujedinjenja Zapadnih Slovena pod okriljem careva i čak je posetio Prag da bi razgovarao o svojim planovima sa Pavlom Jozefom Šafarikom i Františekom Palackim. Tokom 1870-iһ ponovo je bio u sukobu sa vodećim istoričarem, ovog puta Dmitrijem Ilovajskim, koji je zagovarao iransko poreklo najranijih istočnoslovenskih vladara.

Njegov unuk Miһail Ivanovič Pogodin (1884–1969) bio je muzeolog.