Mijat Radović
Mijat Radović (selo Bratač kod Nevesinja 29. septembar 1825 — Mostar 29. septembar 1901) bio je serdar srpske vojske prilikom pobune u Bosni i Hercegovini 1848/9.[1] Takođe, bio je i kodžobaša u Nevesinju i Mostaru, odnosno pravoslavni član medžlisa, ustanove u kojima su bile zastupljene sve tri veroispovesti u Bosni.
Biografija uredi
Radovićevi preci živeli su u Kučima u plemenu Drskalovići, zbog sukoba sa Turcima sele se u Rađane blizu Nikšića, a potom i u Nevesinje. Radovići, Dakovići na Grahovu i Bulajići u Krivošijama pripadaju istom plemenu iz koga je i vojvoda Marko Miljanov.[1]
Mijat se rodio na Miholjdan po čemu su mu roditelji, Cvetko i Tomka, dali ime. Poznato je da je imao i brata Todora, koji je umro 1855. godine. Neposredno posle Todorove smrti umire i Cvetko.[1] Osim Todora imao je braću Petra, Rista i sesru Jelku (udatu Šiljegović).[2]
U to vreme u Hercegovini jedina srpska škola nalazila se u Mostaru, zbog čeka je Mijatov otac osnovao jednu Brataču. Mijat je bio među prvim đacima ove škole, učitelj mu je bio Trifko Perin. Škola je radila sve do godinu dana pred ustanak (Nevesinjska puška) kada se premešta u kasabu nevesinjsku. Po završetku škole Mijatu je otac otvorio trgovinu u Zalomu, tada je imao šesnaest godina.[1]
Prilike u Bosni i Hercegovini uredi
Kako su po celoj Evropi buktali ustanci 1848. godine, ni Bosna i Hercegovina nije bila izuzetak. Hercegovinom je u to vreme upravljao Ali-paša Rizvanbegović, dok je u Osmanskom carstvu sultan bio Abdulmedžid I, čiji je otac Mahmud II bio začetnik modernizacije carstva i uvođenja reformi, koje će ostati upamćene kao Tanzimat ili tanzimatske reforme. Abdulmedžid je takođe bio pobornik reformi i odmah po stupanju na vlast krenuo je sa njihovim sprovođenjem. Bosanski begovat se već dugo odupirao carskim reformama, od kojih im je najteže padala odredba da služe u carskoj vojsci. Zbog otpora sultan je poslao vojsku pod komandom Omer-paše Latasa, koji će jako brzo stići do Sarajeva.
Ali-Paša se i dalje nije predavao, već je pozvao hercegovačke knezove, među kojima je bio i Mijatov otac, da okupe ljude i odvedu ih njegovom kavaz-baši. Knezovi na ovo nisu pristajali već su se odupirali Ali-paši, zabeleženo je da je Mijat u tom trenutku pisao pisma hercegovačkim knezovima koji nisu znali kako da se ponašaju u ovoj situaciji. Mijatov otac je sa još sedamnaest knezova krenuo Omer-paši u Sarajevo, a pred vojskom su ostvili Mijata sa Dukicom Grahovcem. U isto vreme krenula je i ustanička vojska protiv kavazbaše, koja je ubrzo i odnela pobedu, a Ali-paša je bio uhvaćen. Omer-paša je došao u Mostar gde je već bio Mijat sa sa još deset kneževa iz Nevesinja.
Tad projahaše ovi knezovi u sjajnom oružju ispred Karadžizbegove džamije, kud je do tada hrišćanin smeo samo peške proći.[1]
Mijat kao kodžobaša uredi
Omer-paša Latas je krenuo sa uvođenjem carskih reformi usled kojih je uspostavio i instituciju medžlisa, u kojima su bile zastupljene sve tri veroispovesti, pravoslavna, katolička i islamska. U svakom srezu je postojao po jedan medžlis, a u Mostaru medžliz-idare, koji je bio glavni za ceo sandžak. Medžliz-idare je bila najveća politička i sudska vlast za celu tadašnju Hercegovinu. Kada su se donosile bitne odluke pozivali su se i vladika i biskup.
Zastupnike medžlisa za pravoslavce, odnosno kodžobaše, birale su crkvene opštine i knezovi, koje je pak birao narod. Mijata su za ovu službu prvo izabrali u Nevesinju, gde je služio dve godine, a potom se, 1852. godine, preselio u Mostar gde je otvorio svoju trgovinu. Po smrti mostarskog kodžobaše Mijata je narod izabrao za novog kodžobašu.
Mijat je potvrđivan za kodžobašu od strane naroda sve do pred ustanak 1875. godine, kada Turci, zbog situacije koja je vladala u zemlji, više nisu hteli da potvrde njegov izbor.
…zato je njega uvek jednoglasno narod birao, jer je znao, da je njegova kuća otvorena slabu i potištenu; šta više njemu su se obraćali i Muslimani, koje je kakav činovnik gonio.[1]
Vidi još uredi
Reference uredi
Literatura uredi
- Č. Popov, Građanska Evropa (1770—1914) 3, Novi Sad 1989.
- D. Berić, Srpsko pitanje i politika Austrougarske i Rusije, Beograd 2000.