Mladolužičkosrpski pokret
„Mladolužičkosrpski pokret” ili „mladosrbi” (glsrp. Młodoserbske hibanje, młodoserbja, nem. Jungsorbische Bewegung) bio je opozicioni pokret lužičkosrpskih studenata i gimnazijalaca oko J. Barta Ćišinskog u Pragu,[1] kojima su se pridružili neki studenti Lajpciškog univerziteta na čelu s A. Mukom,[2] u poslednjoj četvrtini 19. veka.[1]
Podela na „mlade” i „stare” bila je opšteevropska pojava i postojala čak i među Kašubima i Kataloncima. Od 1863. godine češka inteligencija se podelila na „mladočehe” „staročehe”.[1] Mladi lužičkosrpski patrioti (katolici i protestanti) s raznih univerziteta udružili su se oko književnog časopisa „Lipa Serbska” (1876—1881) koji su osnovali. Oni su se nazivali „mladosrbi”. Neposredan povod za patriotsku konsolidaciju lužičkosrpske omladine poslužila je knjiga nemačkog etnografa R. Andrea „Vendske putne beleške” (1874), u kojoj su se Lužički Srbi nazivali „etnografski kuriozitet” bez sopstvene istorije i kulture, proglašavala se potreba njihove konačne i hitne germanizacije.[3] J. Bart, A. Muka i J. A. Holan objavljivali su u časopisu „Lipa Serbska” svoje eseje i književna dela, nastojeći da sačuvaju ideale nacionalnog preporoda. Manifest „mladolužičkosrpskog pokreta” bio je esej J. Barta „Glasovi iz Lužice ka Lužičkim Srbima” (1877—1878), u kojem je mladi učenik slovačkog slavista Karlova univerziteta[4] M. Hatale pozvao lužičkosrpsku omladinu da ne podlegnu osećaju umora, koji je zarazio stariju generaciju, i da postane novi „buditelji”, nastavljajući rad H. Zejlera. U ovom eseju A. Bart je optuživao „starosrbe” što su oslabili brigu za svoj maternji jezik, dopustili u njega mnogo germanizma.[5] „Mladosrbe” su podržali patriote starije generacije — J. A. Smoler i M. Hornik.[2] „Mladosrbi” su predložili opozicioni program za očuvanje lužičkosrpskog naroda i njegove kulture. Za sprovođenje svog programa oni su tražili pre svega jačanje saveza inteligencije i seljaštva.[5]
Godine 1882. „starosrbi” sa časopisom „Łužičan” i „mladosrbi” sa časopisom „Lipa Serbska” ujedinili su u časopisu „Łužiča” (1882—1937).[6]
Reference
uredi- ^ a b v Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. str. 170.
- ^ a b V. A. Motornый, K. K. Tročimovič (1987). Serbolužickaя literatura: istoriя, sovremennostь, vzaimosvяzi. Lьvov: Viщa škola. str. 75.
- ^ Gugnin, A. A. (1997). Istoriя literatur zapadnыh i юžnыh slavяn. 2. Moskva: Indrik. str. 477.
- ^ Franz Schön, Dietrich Scholze, Susanne Hose, Maria Mirtschin, Anja Pohontsch (2014). Sorbisches Kulturlexikon. Bautzen: Domowina-Verlag. str. 172.
- ^ a b Gugnin, A. A. (1997). Istoriя literatur zapadnыh i юžnыh slavяn. 2. Moskva: Indrik. str. 478.
- ^ Gugnin, A. A. (1997). Istoriя literatur zapadnыh i юžnыh slavяn. 2. Moskva: Indrik. str. 479.