Википедија

Mobilizacija bugarske vojske 1915.

Mobilizacija bugarske vojske odvijala se u predvečerje ulaska Bugarske u Prvi svetski rat između 11. i 30. septembra 1915. Nastupila je posle sklapanja vojne konvencije između Nemačkog carstva, Austrougarske i Bugarske i Sporazuma o prijateljstvu i savezništvu između Bugarske i Nemačke čijim potpisivanjem 6. septembra je obeležen zvaničan ulazak Bugarske u rat na stranu Centralnih sila.

Manifest kralja Bugarske Ferdinanda, Tu se Srbija kao „podmukli“ i „verolomni“ sused optužuje što je, uprkos savetima svojih prijatelja i saveznika, ostala „nepopustljiva“ što se tiče Makedonije. Prebacuje joj se što je „u mržnji i pohlepi“ napala Bugarsku, usled čega njen narod biva prinuđen da se bori za zaštitu svog rodnog kraja. Kaže se da su pobedonosne vojske Centralnih sila u Srbiji i da brzo napreduju. Poziva se na zaštitu rodnog kraja „zlostavljenog od verolomnog suseda“ i na „oslobođenje porobljene braće od srpskog jarma“.

Pripreme za mobilizaciju uredi

Bukureškim mirom Bugarskoj je izrečena takva stroga kazna da čak i njeni susedi, koji su je teritorijalno okrnjili, nisu verovali u trajnost tog pogubnog mira.[1] Iako joj je površina u poređenju sa 1912. povećana za 18.000 km², a stanovništvo za oko polovinu miliona, iz balkanskih ratova Bugarska je izašla sa teškim ranama. Pretrpljene gubitke u ljudstvu, plodnom zemljištu i novcu ni blizu nisu pokrivale skupo plaćene dobitke. Gubitkom Južne Dobrudže Bugarska je lišena 8% najplodnijeg zemljišta i 6% najoprobanijeg poljoprivrednog stanovništva, kao i 28% svih poljoprivrednih gazdinstava. Samo je gubitkom Dobrudže Bugarska izgubila između 130 i 150 hiljada tona proizvodnje žitarica.[2] I broj raspoloživih konja, ovaca i goveda bio je za jednu trećinu niži u odnosu na 1912. Ukupna proizvodnja mesa iznosila je oko 105.629 tona. Uzimajući u obzir da je iznos potreban samo za izdržavanje vojske od 600.000 ljudi za godinu dana procenjivan na 87.000 tona, dolazi se do zaključka da u ratno vreme stočarstvo ne bi moglo da zadovolji potrebe vojske i stanovništva za mesom.[3] Na osnovu podataka koji se odnose na 1915, u slučaju rata Bugarska ne bi mogla priuštiti vojsci od više od pola miliona ljudi da je hrani, da joj daje vunu za obuću i da joj nadomeštava ljudske gubitke, a da pri tome ne podriva ozbiljno ekonomiju. Trgovina je takođe bila opala. Dok je 1911. Bugarska imala pasivan trgovinski balans u iznosu od 14.710.863 zlatnih leva, isti je prema podacima za 1914. dostigao sumu od 87.065.324 zlatnih leva.[2]

Okončavanjem Drugog balkanskog rata bugarska vojska je demobilisana i svedena na mirnodopski nivo od 5.220 oficira i 80.079 vojnika. Mirnodopski sastav vojske činile su tri armije, deset pešadijskih divizija, jedna kadrovska divizija, dvadeset pešadijskih brigada, 40 pešadijskih pukova, devetnaest artiljerijskih pukova, jedanaest konjičkih pukova, pet inžinjerijskih bataljona i jedan tehnički bataljon. Bugarski generalštab je s početka izradio nekoliko planova za mobilizaciju koji su predviđali da se naoružane snage u ratnom stanju rasporede na isti način (što se tiče strukture i organizacije) kao u Prvom balkanskom ratu. Međutim, analiza učinka vojske tokom balkanskih ratova dala je lekcije koje su služile kao osnova za nekoliko značajnih strukturnih promena u planiranoj ratnoj organizaciji. Reorganizovani su neki od pešadijskih pukova. Mesto četiri uobičajenih sada su brojali tri bataljona (bug. тридружинен състав). Predviđeno je takođe da se stvore novi etapni pukovi (jedan za svaku armiji i diviziju). Dva artiljerijska puka od svake divizije reorganizovani su u artiljerijsku brigadu, a od jedanaest konjičkih pukova formirana je jedna divizija.[4]

Mobilizacija uredi

U kasne večernje časove 9. septembra kralj Ferdinand i predsednik vlade Vasil Radoslavov potpisali su ukaz o opštoj mobilizaciji u kojem je 11. septembar određen za prvi dan mobilizacije.[4][5] Bugarski generalštab počeo je sa realizacijom svih zadataka koji su se ticali mobilizacije. Posebna pažnja usmerena je na granicu sa Srbijom gde je glavninu bugarskih snaga trebalo rasporediti. To je bilo nužno pošto je Vrhovna komanda Vojske Srbije znala za pripreme bugarske vojske i rasporedila polovinu svoje u potpunosti mobilisane i organizovane vojske na granicu sa Bugarskom, spremna da zada težak udarac bugarskoj vojsci dok je ova bila još u osetljivoj fazi mobilizacije i koncentracije. Ova smela ideje je, međutim, odbačena, pošto je saveznička komanda i dalje gajila nadu da se Bugarske može privoleti na rat na strani saveznika.[6]

Objavljena 10. septembra, mobilizacija je trajala 17-18 dana, tokom kojih je Bugarsku čuvala samo granična služba. Do septembra, ukupak broj mobilisanog osoblja dostigao je 15.908 oficira i 600.772 vojnika, što je bilo 12-13% stanovništva.[7] Ukupno 390 bataljona je bilo mobilisano — nekih 232 pešadijska i 11 pionirska bataljona u sklopu 11 pešadijskih divizija brojalo je 469.140 ljudi; drugih 75 bataljona koji su brojali 86.444 ljudi bili su nezavisni; 31 milicijski i 41 dodatni bataljon koji su brojali 64.845 ljudi ostali su u unutrašnjosti zemlje.[8] Artiljerija raznog kalibra bila je raspoređena u 219 baterija — 94 baterija sa 409 topova u 1. armiji, 44 baterija sa 182 topova u 2. armiji, 50 baterija sa 401 topova u 3. armiji i 31 baterija sa 130 topova u tri nezavisne divizije.[8] Konjica je bila mobilisana u oko 62 eskadrona. Sve sem jedne divizije zadržale su strukturu tipičnu za bugarsku diviziju (tri pešadijske brigade u jednoj diviziji). Ukupno osoblje većine divizija bilo je iznad 40.000 ljudi. Ove snage su bile podeljene u tri armije, nekoliko nezavisnih jedinica i trupa stacioniranih u unutrašnjosti zemlje.

Uopšte uzev, mobilizacije je izvršena relativno dobro, ako se izuzme veliki nedostatak u svemu, osim u ljudstvu. Istina, bio je primetan nedostatak dobrog raspoloženja koje je bilo primetno 1912, ali nije bilo ni trunke nekakvog neprijteljskog osećanja među pozvanim rezervistima prema vladinoj odluci o mobilizaciji.[9] Raspoređivanje bugarske vojske počelo je petoga dana po objavljivanju mobilizacije. Glavninu svojih snaga bugarska komanda je pokrenula na Srbiju. Dok je 1. armija bila raspoređena na severnoj granici da kooperiše sa savezničkim austrijskim i nemačkim vojskama, 2. armija je bila raspoređena južnije, prema Vardarskoj Makedoniji. Bugarski komanda bila je primorana da pošalje trupe i na granice sa neutralnim državama, Rumunijom i Grčkom, jer postojala opasnost da će se ove pridružiti Antanti i izvršiti invaziju na Bugarsku. Granicu sa Rumunijom pokrivala je Treća armija, a granicu sa Grčkom 2. i 10. pešadijska divizija. Samo je granica sa Turskom ostala nepokrivena, jer se Turska priključila Centralnim silama i shodno tome bila saveznik Bugarskoj.[10]

Materijalna strana uredi

Uopšte uzev, bugarska vojska nije uspela da zaceli rane iz balkanskih ratova, a u rat je ušla sa velikim materijalnim nedostacima.[11] Broj pušaka na raspolaganju iznosio je 372.603, a prema borbenom planu vojske bilo je potrebno 521.509. Pešadijsko oružje ne samo što je bilo ispod potrebnog broja, nego je u većini slučajeva bilo staro i najrazličitijeg sistema, što je otežavalo snabdevanje vojske municijom. Artiljerijski materijal sastojao se od 1211 oruđa, takođe najrazličitijeg sistema, od kojih je 418 bilo nebrzometno. Topovi su u proseku imali po 500 granata. Vojska je imala malo tehničkih sredstava za vezu — telegrafa i telefona. Bilo je 8 radiotelegrafskih stanica i to najnenaprednije vrste. Još je prethodni rat pokazao da za formacije predviđene mobilizacionim planom nije bilo dovoljno konja. Rekvizirani konji bili su malog rasta i u najčešćem slučaju tovarni. Jahaćih i artiljerijskih bilo je malo. Donesena je odluka da se iz inostranstva kupe ždrepci i konji, a do stupanja Bugarske u rat kupljeno je 300 konja. Uprkos svim merama, nedostatak odeće za vojnike bio je prevelik. Skoro jedna trećina mobilisanih vojnika morala je u rat da ide sa sopstvenom odećom i obućom. Uopšte uzev, vreme od demobilizacije 1913. do ulaska Bugarske u Prvi svetski rat bilo je prekratko i vojno osoblje nije moglo da obezbedi vojsci lični sastav, oružje i materijalna sredstva, mada su bili odobreni značajni krediti. Nije se moglo računati na uvoz iz inostranstva, jer tržišta su već bila zatvorena, a industrija je bila preslaba i nije mogla da zadovolji velike potrebe, pogotovo za odećom i opremom. Vlada, koja je svesno uvukla zemlju u, kako se na kraju pokazalo, zlosrećni rat na strani Centralnih sila, nije preduzela nikakve mere za organizovanje proizvodnje radi zadovoljavanja ovih potreba.[12]

Borbeni poredak uredi

  • 1. armija (zapovednik general-potpukovnik Kliment Bojadžijev)
    • 1. sofijska pešadijska divizija (zapovednik general-major Janko Draganov)
    • 6. vidinska pešadijska divizija (zapovednik general-major Asen Papadopov)
    • 8. tundžanska pešadijska divizija (zapovednik general-major Todor Mitov)
    • 9. plevenska pešadijska divizija (zapovednik general-major Stefan Nerezov)
  • 2. armija (zapovednik general-potpukovnik Georgi Todorov)
    • 3. balkanska pešadijska divizija (zapovednik general-major Nikola Ribarov)
    • 7. rilska pešadijska divizija (zapovednik general-major Valko Vasilev)
    • 1. konjička divizija (zapovednik general-major Aleksandar Tanev)
  • 3. armija (zapovednik general-potpukovnik Stefan Tošev)
    • 4. preslavska pešadijska divizija (zapovednik general-major Pantelej Kiselov)
    • 5. dunavska pešadijska divizija (zapovednik general-major Panajot Barnev)
  • 2. trakijska pešadijska divizija (zapovednik general-major Dimitar Gešov)
  • 10. egejska pešadijska divizija (zapovednik general-major Ivan Kolev)
  • 11. makedonska pešadijska divizija (zapovednik pukovnik Krstju Zlatarev)

Epilog uredi

Nakon mobilizacije 1915. bugarski generalštab je ostao sa nekolicinom nemobilisanih rezervista. Kako bi obezbedio izvor za pojačanje vojske otvorio je nove vojne škole za oficirski i vojnički podmladak pešadije, konjice, artiljerije. Tako je od kraja 1915. do početka 1918. četiri regularna godišnja kontingenta mladih regruta dobilo poziv i obuku. Njihov ukupan broj bio je 214.343, a bio je dovoljan za nadomešćivanje 181.515 gubitaka.[13] Tačan broj svih mobilisanih ljudi tokom rata ostaje, međutim, nerazjašnjen. Neki izvori ukazuju na broj od 1.200.000 ljudi, što je izgleda preterano, ali i dalje može biti blizu istine. Prilikom pokušaja da se utvrdi tačan broj mora se uzeti u obzir sledeće. Uoči septembra 1918. bugarska vojska dostigla je jačinu koja se kretala između 855.176[13] i 877.392[14] ljudi pod oružjem u svim granama službe, ili nekih 18% stanovništva, a tokom rata koristila se i ljudstvom sa teritorija koje je okupirala — mobilisano je nekih 133.837 ljudi iz krajeva Makedonije.[15] Bugarske vlasti htele su da izvrše mobilizaciju i na teritoriji uže Srbije, što je bio neposredan povod za Toplički ustanak.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Gančev 1937, str. 371.
  2. ^ a b Gančev 1937, str. 369.
  3. ^ Krapčanski 1961, str. 101.
  4. ^ a b Krapčanski 1961, str. 104.
  5. ^ Markov 1995, str. 180.
  6. ^ Pisarev 1968, str. 173-174.
  7. ^ Krapčanski 1961, str. 112.
  8. ^ a b Gančev 1937, str. 375.
  9. ^ Gančev 1937, str. 374.
  10. ^ Krivorov 2003, str. 125.
  11. ^ Gančev 1937, str. 372.
  12. ^ Krapčanski 1961, str. 108-109.
  13. ^ a b Krapčanski 1961, str. 119.
  14. ^ Noйkov 1922, str. 25.
  15. ^ Hall 2000, str. 61.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мобилизација_бугарске_војске_1915.&oldid=26942855”