Nedelanje
Nedelanje (kineski: 無爲 wu wei) je jedan od temeljnih pojmova taoističke filozofije. Formulisao ga je kineski filozof Lao Ce, u 6. veku p.n.e.
Wu wei doslovno znači nedelanje, međutim, to nedelanje ne znači odsustvo svakog delanja, već delanje do koga dolazi bez napora.[1] Kad čovek postupa spontano, bez namernog razlikovanja, izbora ili napora, tada upražnjava nedelanje.[1]
Nedelanje u taoizmu uredi
Osvajanje sveta uvek proizlazi iz nedelanja; čineći nešto, čovek ne može osvojiti svet.[2]
— Lao Ce
Prema učenju Lao Cea, kako bi dostigli večnost ljudi moraju postati jedno sa taom, sledeći nedelanje i povlaćeći se iz sveta.[3] Prirodno, spontano delanje je sleđenje svoje vrline bez napora. Takvo se delanje naziva nedelanjem (无为, pinjin: Wúwéi). Čovek stoga treba da svoje delanje ograniči na nužno i prirodno. Prirodno znači slediti svoj te bez nametnutog napora. Pri tom čovek treba da uzme jednostavnost kao rukovodeće načelo života. Sva zla na svetu ne potiču iz toga što je premalo učinjeno, već zbog toga što je već učinjeno previše.[2]
Ne delam i ljudi se sami od sebe preobražavaju. Volim mirovanje, a ljudi sami od sebe idu pravo. Ni o čemu ne brinem, a ljudi su sami od sebe uspešni. Nemam želja, a ljudi su sami od sebe jednostavni.[2]
— Lao Ce
Dela su poput mnogih drugih stvari. Ako ih ima suviše, postaju štetne umesto blagotvorne. Poznata kineska priča opisuje kako su se jednom dvojica takmičila ko pre nacrta zmiju. Prvi, završivši crtež, vide da je drugi čovek daleko zaostao, te odluči da poboljša crtež dodajući svojoj zmiji noge. Na to drugi čovek reče: »Izgubio si, jer zmije nemaju noge«. Tako preterivanje osujećuje vlastitu svrhu.[2]
Ne čini ništa, pa ništa neće ostati neučinjeno.[2]
— Lao Ce
Nedelanje u budizmu uredi
Kineski budizam je preuzeo mnoge pojmove iz taoizma, između ostalog i nedelanje, i prilagodio ih budističkoj filozofiji. Početkom 5. veka, Tao-šeng (ili Huj-jian) je povezao taostički pojam nedelanja sa budističkim pojmom delanja, odnosno karme. On je izneo teoriju da kada čovek upražnjava nedelanje, istovremeno upražnjava ne-um (wu-hsin). Ako čovek sledi načela nedelanja i ne-uma, tada ne žudi za stvarima niti ih se grčevito drži, iako se može baviti raznim delatnostima. A pošto je posledica čovekove karme plod njegovih žudnji i vezivanja, čovekova dela pod tim uslovima neće povlačiti nikakvu posledicu.[1] Ovo predstavlja zanimljivo proširenje taoističke filozofije na budizam, i predstavlja važan korak u razvoju kineskog budizma, iz kog će nastati škola č'an.[1]
Po zenu, najbolja metoda kultivisanja u cilju postizanja budnosti je ne upražnjavati nikakvo kultivisanje. Kultivisati sebe znači vršiti nameran napor, što je delanje (yu-wei). To delanje će sigurno dati neki dobar učinak, ali on neće biti večit, jer je uzrokovan. A "kad se sila uzroka iscrpe, čovek se vraća prolaznom" (Jihsuan).[4]
Sva dela su u suštini prolazna. Sve sile imaju svoj poslednji dan. One su kao strela odapeta u vazduh; kad se njena snaga iscrpi, ona skreće i pada na tlo. Svi su povezani sa Točkom rađanja i smrti. Upražnjavati kultivisanje pomoću njih znači pogrešno shvatiti Budinu ideju i traćiti trud.[4]
— Jihsuan
Tako je najbolja metoda kultivisanja uma nedelanje, obavljanje svojih poslova bez namernog napora ili svrhovitosti. Ova metoda nema za cilj delanje kako bi se dobile dobre posledice, bez obzira koliko bi bile dobre same po sebi. Ona stremi tome da se stvari čine tako da ne povlače nikakve posledice. Kad čovekove akcije ne povlače nikakve posledice, tada će on, pošto se posledice prethodno nakupljene karme iscrpe, postići oslobođenje.[4]
Nedelanje znači činiti stvari prirodno i živeti prirodno. Ji-hsijan je rekao:
U postizanju budinstva nema mesta namernom naporu. Jedini je način i dalje nastaviti obične i uzbuđenja lišene radnje: vršiti veliku i malu nuždu, nositi odeću, jesti obroke i leći kad se umorite. Prost čovek će vas ismejati, ali mudar će razumeti.[4]
— Jihsuan
Sve što čovek valja činiti jeste da obavlja svakodnevne radnje i ništa više. To je ono što č'an učitelji nazivaju kultivisanje nekultivisanjem. Iako su nošenje odeće i obedovanje jednostavne stvari, nije lako to obavljati nesvrhovita duha, i bez ikakvih veza.[4]
Literatura uredi
- Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
Извори uredi
- ^ а б в г Ju-Lan 1977, стр. 271–285.
- ^ а б в г д Ju-Lan 1977, стр. 112–123.
- ^ Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. str. 116-117
- ^ a b v g d Ju-Lan 1977, str. 285–296.