Карма (санскрит: कर्म О овој звучној датотеци kárma , пали: kamma; чин, дело) је појам индијске филозофије који означава неумољиво и неизбежно сазревање сваког нашег хтења или чина,[1] односно свако делање које покреће ланац узрока и последица. Карма држи човека у вечном току збивања (самсара), који се сматра извором патње и из којег се тражи ослобођење (мокша).[2]

Мотив међуповезаности симболише карму у ђаинизму.

У хиндуизму, карма значи неумољиви закон расподеле живота и животних вредности путем деловања збира добрих и лоших дела у претходном животу или животима. Карма је мерило моралности и деловање одговорности. У сваком следећем животу наша ситуација ће бити онаква какву смо у претходном заслужили.[3] Невидљива сила која се ослобађа из карме назива се adrsta.[1]

Постављање закона карме је вратило човеку одговорност; његова судбина више није зависила само од воље и ћуди богова, а његов живот, растерећен самовољних божанских заповести, нашао је у самом себи водича и достојанство.[4]

У будизму карма има донекле другачију улогу него у хиндуизму, будући да нема трајног субјекта (аната).

Закон карме уреди

 
Илустрација закона карме

Закон карме се не намеће споља, он је положен у самој нашој природи. Суштина закона карме је да свако биће сноси последице сопствених дела. Тако је делање истовремено испољавање воље и узрок условљености субјекта. Дело (санскрит: карма) тако постаје „закон чијем се дејству не може избећи".[5] Свако биће наслеђује сопствена дела, настављајући са чињењем нових дела, чије ће последице осетити касније. Збир човекових дела одређује његов садашњи и будући живот, а садашњи живот и карактер одређени су делима извршеним у пређашњем животу. Закон „дозревање плодова“ се не ограничава на један живот, него је основ вере у препорађање.

Тако је карма покретна снага моралног детерминизма у индивидуалном животу, а такође и општег узрочног збивања у свемиру. Закон карме је општи закон који се примењује и на људе и на богове, биљке и животиње.[6]

Карма у хиндуизму уреди

У древној индијској мисли је било поборника апсолутног детерминизма, по којима је свака наша делатност узалудна, јер се све дешава услед судбоносне предодређености. Апсолутном детерминизму супротставља се концепт карме, закона моралног каузалитета.[1] Тако схваћена, карма више нема значење ритуалног или магијског чина. Она је нешто сасвим друго, нешто што поседује моралну вредност, тајна о којој расправљају Јађнавалкја и Артабхага:

"Јађнавалкја, када реч мртвог уђе у пламен, дах у ветар, вид у Сунце, ум у Месец, слух у четири стране света, тело у земљу, атман у атмосферу, длаке у траву, коса у биље, када се крв и семе његово у водама растворе, шта ту остаје од човека?"

"Овамо руку, пријатељу, само нас двојица ћемо то знати, Артабхага. Пуку ни речи о томе!"

И они изађоше и разговараху, о делу [карма] разговараху, и ако су ишта величали, то су дело величали, јер добрим делима човек постаје добар, а рђав рђавим«.[1]
— Уп. III, II, 13.

Према хиндуистичком учењу, свако биће након смрти реинкарнацијом прелази у друго тело, у складу са законом карме.[7] Карма је узрочни закон космичког збивања, јер су не само појединци него и светови, укључујући и божанства, подређени вечном закону бескрајног настајања и пропадања. Снага дела је изнад моћи богова. Ово се уверење развило из увида у космичку законитост (рита) у раним ведским химнама. Брамански свештеници прогласили су затим везаност богова да се покоре ритуалним делима које прописно изврше жртвени свештеници.[2]

Карма у ђаинизму уреди

Учење о карми је један од темеља ђаинистичке филозофије. Ђаине схватају карму као материјалну силу, атомске честице које одређују последицу којој теже. Ђаини верују да је у овом свету душа (ђива) везана огромном количином суптилне материје зване карма. Када душа дела, оближњи делићи материје приањају уз њу као што се зрнца прашине лепе на масну кожу. Ови делићи материје бивају асимиловани од душе и преносе се из живота у живот. То се кружно одвија током циклуса рађања у виду разних обличја, све док се не обустави стварање нових веза.[8]

Ђаини сматрају да је веза душе и твари стварна, иначе би ђива, најлакша од свих супстанци, одлетела. Тако је за ђаине карма материјална,[8] и састоји се од атома.[9] Ђаине су марљиво сачиниле пописе у којима се спецификује колико атома последице, каквог ентитета и квалитета, потиче од узрока овог или оног чина.[9] Карма је телесна материја, сачињена од тананих елемената који се стежу око ђиве и заробљавају је, дајући јој и једну посебну боју.[10]

Пошто је присуство кармичке материје у души узрок рађања и умирања, ђива се мора ослободити карме. Уплив кармичке материје зауставља се развојем чистих мисли и дела, а количина већ постојеће карме се троши практиковањем подвижништва. Када се карма потпуно уништи душа бива слободна. У ђаинизму је циљ сваког појединца да постигне ово савршено и природно стање душе сопственим напором. Ђаини тврде да ослобођење душе од кармичке везаности потпуно зависи од сопствених дела а не од утицаја божанског бића.[8]

Осам је сила које се супротстављају ослобађању од карме. То су, прво, оне које ометају виђење ствари (darsanavaraniya), а саме проузрочују појаву других сила, које производе доживљаје задовољства и бола (vedaniya). Тако се зачињу нагони који помућују људске способности (mohaniya), а од њих потичу рефлекси који предодређују различите врсте тела за која се душа може везати (namakarma). Тако настају силе које одређују трајање живота (ayuh-karma) и силе од којих ће зависити порекло појединца (gotra-karma), чиме се спречава узношење душе и омета њена енергија (antaraya-karma). Све ове силе се поново сједињују у кармичком телу (karmašarira). Појединац се сели из живота у живот и одговоран је за своју судбину, истовремено је одређујући и подносећи. Игром ових осам сила настаје и одржава се везаност ђиве у материји.[10]

Карма у будизму уреди

Карма или кама (пали: kamma) је један од најважнијих будистичких појмова. Будистичко учење о карми нарочито истиче вољни моменат. Штавише, у стварању карме намера има већи значај од самог делања.[11] Готама Буда је говорио:

Воља јесте та коју називам делом. Пожелевши нешто, човек делује путем тела, говора или ума. Постоје дела које дозревају у току живота, које дозревају у животињском свету, свету људи и у небеском свету. Плодови су троструки: они који дозревају у току живота, они који дозревају у будућим, новим рођењима и они који дозревају у току непрекидних рођења.

— (А. VI 63)

Свака радња, добра или рђава, извире из ума и оставља утисак у уму. Воља коју карактеришу жудња (lobha), мржња (dosa) и заблуда (moha), узрокује лошу карму, док она коју карактерише несебичност (alopha), благонаклоност (adosa) и незаблуделост (amoha), ствара добру карму.[11] На пример, ако неко ненамерно згази мрава, то се не одражава на ум. Али ако га неко намерно згази, то оставља траг у уму. Негативни садржаји ума неизбежно воде патњи, за коју се сматра да истиче из стања ума.[12] Карма даље утиче на наше склоности и наш доживљај стварности. На пример, ратоборна особа ће се у многим случајевима осећати увређена и бесна, док ће смирена особа избећи такве емоције. На тај начин карма одређује наше искуство, а нашим мислима, речима и делима сејемо семе будућих искустава.[13]

Тако, пут кратког живота чини људе кратковечним, пут дугог живота чини људе дуговечним; пут болести чини људе болесним, пут здравља чини људе здравима; пут ружноће чини људе ружнима, пут лепоте чини људе лепима; пут безначајности чини људе безначајнима, пут угледа чини људе угледнима; пут сиромаштва чини људе сиромашнима, пут богатства чини људе богатима; пут ниског порекла доноси људима ниско порекло, пут племенитог порекла доноси људима племенито порекло; пут глупости чини људе глупима, пут мудрости чини људе мудрима ... Бића су власници своје карме, наследници карме, карма им је наслеђе, карма им је својство, карма им је дом. Карма је та која бића дели на подређена и надређена.

Међутим, карма не значи предодређеност, пошто је појединац слободан да дела у оквиру саме ситуације настале услед његове карме.[11] Кармичке последице, и добре и лоше, покрећу условно настајање, које људе задржава у току самсаре.[15] Последице карме се могу искусити током живота делатног субјекта, или у неком од наредних живота. Међутим, према будистичком учењу о несопству, не постоји трајно сопство или душа која наставља да живи. Након смрти продужује да постоји само карактер, па једино заиста бесмртно у човеку јесу његова дела.[6] Постоје само појаве које непрекидно функционишу, будући да су повезане ланцем узрока и последица.[15] Човек се из овог тока може избавити путем спознаје, након чега тежи исцрпљивању карме, што води ослобођењу.

Постоји тамна карма са тамним последицама, постоји сјајна карма са сјајним последицама, постоји тамна-и-сјајна карма са тамним-и-сјајним последицама и постоји карма која није ни тамна ни сјајна са ни-тамним-ни-сјајним последицама, која води до исцрпљивања карме.

Будагоша, утицајни учитељ и монах из 5. века, у својим стиховима је сажео будистичко учење о карми. Он прво поставља питање: "Ко је починилац карме? Ко жање плод карме? Да ли карма обликује ум?" Након тога одговара: "Нема починиоца ко дело чини; Нит' има оног ко последице трпи; То само састојци круже и премештају се; То је заиста прави увид!"[17]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ а б в г Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije, NOLIT. . Beograd. 1982. pp. 373-378. 
  2. ^ а б Karma, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. ^ Rada Iveković, Rana budistička misao, Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. 1977. стр. 131-152.
  4. ^ Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (pp. 378-392), NOLIT, Beograd, 1982..
  5. ^ Пали-енглески речник, ПТС
  6. ^ а б Артемије Радосављевић, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јануар 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
  7. ^ Daglas Gruthuis, Reinkarnacija, Приступљено 8. 4. 2013.
  8. ^ а б в Život i zaveštanje Mahavire, Doktrina Karme Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јул 2008), Приступљено 8. 4. 2013.
  9. ^ а б Tuči 1982, стр. 334–347.
  10. ^ а б Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije, NOLIT. . Beograd. 1982. pp. 62-68. 
  11. ^ а б в Karma, Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  12. ^ Šta je karma? Архивирано на сајту Wayback Machine (28. мај 2009) (yu-budizam.com)
  13. ^ Karma Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јул 2017) (budizam.net)
  14. ^ Cula kammavibhanga sutta Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јануар 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
  15. ^ а б Карма, Њанатилока, Будистички речник, Пешић и синови, Београд, 1996.
  16. ^ Kukkura vatika sutta Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2009), Приступљено 8. 4. 2013.
  17. ^ „Karma u budizmu”. Архивирано из оригинала 26. 09. 2020. г. Приступљено 19. 08. 2015. 

Литература уреди

  • Чедомил Вељачић, Kamma and its Fruit, Buddhist Publication Society, Kandy, Sri Lanka, 1975.
  • Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije, NOLIT, Beograd, 1982.
  • Њанатилока, Будистички речник, Пешић и синови, Београд, 1996.
  • Bhikkhu Thanissaro (2010), Wings to Awakening: Part I (PDF), Metta Forest Monastery, Valley Center, CA 
  • Bronkhorst, Johannes (1998), „Did the Buddha Believe in Karma and Rebirth?”, Journal of the International Association of Buddhist Studies, 21 (1): 1—20 
  • Buswell, Robert E. (ed.) (2004), Encyclopedia of Buddhism, Macmillan Reference USA 
  • Buswell, Robert E.; Lopez Jr., Donald S., ур. (2013), The Princeton Dictionary of Buddhism, Princeton University Press 
  • Chapple, Christopher (1986), Karma and Creativity, State University of New York Press, ISBN 978-0-88706-250-6 
  • Dargyay, Lobsang (1986), „Tsong-Kha-Pa's Concept of Karma”, Ур.: Neufeldt, Karma and Rebirth: Post Classical Developments, State University of New York Press, ISBN 978-0-87395-990-2 
  • Dasgupta, Surendranath (1991), A History of Indian Philosophy, Volume 4, Motilal Banarsidass Publ. 
  • Gethin, Rupert (1998), Foundations of Buddhism, Oxford University Press 
  • Gombrich, Richard F. (1997), How Buddhism Began. The Conditioned Genesis of the Early Teachings, New Delhi: Munshiram Manoharlal Publishers Pvt. Ltd. 
  • Gombrich, Richard (2009), What the Buddha Thought, Equinox 
  • Harvey, Peter (1990), Introduction to Buddhism, Cambridge University Press 
  • Kalupahana, David (1975), Causality: The Central Philosophy of Buddhism, University of Hawaii Press 
  • Kalupahana, David J. (1992), The Principles of Buddhist Psychology, Delhi: ri Satguru Publications 
  • Keown, Damien (2000), Buddhism: A Very Short Introduction, Oxford University Press, Kindle Edition 
  • Juergensmeyer, Mark; Roof, Wade Clark (2011). Encyclopedia of Global Religion. SAGE Publications. ISBN 978-1-4522-6656-5. 
  • Khandro Rinpoche (2003), This Precious Life, Shambhala 
  • Klostermaier, Klaus K. (1986), „Contemporary Conceptions of Karma and Rebirth Among North Indian Vaisnavas”, Ур.: Neufeldt, Ronald W., Karma and Rebirth: Post-classical Developments, Sri Satguru Publications 
  • Kopf, Gereon (2001), Beyond Personal Identity: Dōgen, Nishida, and a Phenomenology of No-self, Psychology Press 
  • Kragh, Ulrich Timme (2006), Early Buddhist Theories of Action and Result: A Study of Karmaphalasambandha, Candrakirti's Prasannapada, verses 17.1-20, Arbeitskreis für tibetische und buddhistische Studien, Universität Wien, ISBN 978-3-902501-03-5 
  • Lamotte, Etienne (1987), Karmasiddhi Prakarana: The Treatise on Action by Vasubandhu, Asian Humanities Press 
  • Lichter, David; Epstein, Lawrence (1983), „Irony in Tibetan Notions of the Good Life”, Ур.: Keyes, Charles F.; Daniel, E. Valentien, Karma: An Anthropological Inquiry, University of California Press 
  • Matthews, Bruce (1986), „Chapter Seven: Post-Classical Developments in the Concepts of Karma and Rebirth in Theravada Buddhism”, Ур.: Neufeldt, Ronald W., Karma and Rebirth: Post Classical Developments, State University of New York Press, ISBN 978-0-87395-990-2 
  • Obeyesekere, Gananath (2005). Doniger, Wendy, ур. Karma and Rebirth: A Cross Cultural Study. Motilal Banarsidass. ISBN 978-8120826090. 
  • Padmakara Translation group (1994), „Translators' Introduction”, The Words of My Perfect teacher, HarperCollins Publishers India 
  • Schmithausen, Lambert (1986), Critical Response. In: Ronald W. Neufeldt (ed.), "Karma and rebirth: Post-classical developments", SUNY 
  • Vetter, Tilmann (1988), The Ideas and Meditative Practices of Early Buddhism, BRILL 

Спољашње везе уреди