Отворите главни мени

Мржња је осјећање интензивне одбојности према некоме или нечему. Кроз историју, различити филозофи су давали различите дефиниције мржње и њених узрока.

Садржај

Историја појмаУреди

Још је индијски филозоф Сидарта Гаутама истраживао порекло мржње, закључујући: »Мржња се никад не смирује мржњом, већ једино њеним одсуством. Ово је вечни закон.«[1]

Рене Декарт је дефинисао мржњу као свјесност да је неко или нешто лоше, у комбинацији са јаком потребом да се од тога удаљи. Барух Спиноза је дефинисао мржњу као тип бола чији узрок лежи у спољашњим изворима. Аристотел је посматрао мржњу као жељу за уништењем нечега што је неизљечиво временом. Дејвид Хјум је мржњу сматрао осјећањем које се не може умањити и које се уопште не може дефинисати.[2]

У психологији, Сигмунд Фројд је дефинисао мржњу као стање ега које жели да уништи извор своје несрећности.[3] У нешто модернијем становишту, у књизи Penguin Dictionary of Psychology (психолошки рјечник) мржња се описује као „дубоко, трајно, јако осјећање које изражава анимозитет, љутњу и непријатељство према особи, групи или предмету“[4]. Пошто се сматра да је мржња дуготрајно осјећање, многи психолози сматрају да је то више трајни став особе него (привремено) емоционално стање.

Савремена истраживањаУреди

Корелација осјећања мржње са нервним системом је истраживано помоћу методе фМРИ. У том експерименту су скенирани мозгови особа у исто вријеме док су им приказиване слике ствари које мрзе. Истраживачи су закључили да постоји посебан шаблон у можданој активности кад се осјећа мржња.[5]

ТерминологијаУреди

Појам мржње се употребљава у многим сложеним називима који се користе за означавање специфичних облика омразе. Такви појмови се по правилу граде уз употребу одговарајућег префикса изведеног из грчке речи μῖσος (misos / мржња). По том принципу су настали појмови мизогинија (мржња према женама), односно мизандрија (мржња према мушкарцима), као и други слични називи за разне врсте мржње.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Čedomil Veljačić, Karma - plod koji dozreva Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 27, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ Royzman, E. B., McCauley, C. & Rozin, P. (2005). From Plato to Putnam: Four ways to think about hate. In The Psychology of Hate by Sternberg, R. (Ed.).
  3. ^ Freud, S. (1915). The instincts and their vicissitudes.
  4. ^ Reber, A.S., & Reber, E. (2002). The Penguin dictionary of psychology. New York: Penguin Books.
  5. ^ Zeki, S. and Romaya, J.P. (October 29, 2008) "Neural Correlates of Hate", PLoS ONE 3(10):e3556 doi:10.1371/journal.pone.0003556.

Додатна литератураУреди

  • The Psychology of Hate by Robert Sternberg (Ed.)
  • Hatred: The Psychological Descent into Violence by Willard Gaylin
  • Why We Hate by Jack Levin
  • The Psychology of Good and Evil: Why Children, Adults, and Groups Help and Harm Others by Ervin Staub
  • Prisoners of Hate: The Cognitive Basis of Anger, Hostility, and Violence by Aaron T. Beck
  • Becoming Evil: How Ordinary People Commit Genocide and Mass Killing by James Waller
  • Ethnolinguistics and Cultural Concepts: truth, love, hate & war, by James W. Underhill, Cambridge: Cambridge University Press.
  • "Hatred as an Attitude", by Thomas Brudholm (in Philosophical Papers 39, 2010).
  • The Globalisation of Hate, (eds.) Jennifer Schweppe and Mark Walters, Oxford: Oxford University Press.