Мизандрија (старогрчки: μισανδρία) је уопште мржња, презир или предрасуде према мушкарцима или дечацима.[1][2][3] Мизандрија се може оличавати на различите начине, укључујући социјалну искљученост, сексуалну дискриминацију, непријатељство, гиноцентризам, матријархат, омаловажавање мушкараца, насиље над мушкарцима и сексуалну објективизацију.

ЕтимологијаУреди

Мизандрија као појам је настао од грчких речи мизос (грч. μισος, „мржња”) и андрос (грч. ανηρ, генитив грч. ανδρος;. „човек”). [4] Употреба речи може се датирати још у 19. веку, помињањем у часопису Спектатор 1871. године.[5][6] Појављује се у Колегијалном речнику Миријам-Вебстер (11. изд.) из 1952. године. Превод са француског франц. misandrie на немачки нем. Männerhass (мржња према мушкарцима)[7] забележена је 1803. године.[8] „Мизандрист” се може користити као придевски облик речи.[9]

Појам са сличним, али различитим значењем, је андрофобија, која представља страх од мушкараца.[10] Писац Хелен Плакроуз зе тврдила да је андрофобија повољнији израз у случајевима када одбојност према мушкарцима произлази из осећаја страха.[11]

ПриказиУреди

Унутар феминистичких покретаУреди

Академик Алис Ехолс у својој књизи Усуђујем се бити Лош: Радикални феминизам у Америци, 1967–1975, из 1989. године, тврди да је радикална феминисткиња Валери Соланас, позната по покушају убиства Ендија Ворхола 1968. године, показала екстремни ниво мизандрије у односу на друге радикалне феминисткиње тог времена у њеном тракту СКАМ манифест.

Андреа Дворкин критикујући биолошки детерминизам у радикалном феминизму, 1977. године закључује да „са све већом фреквенцијом у феминистичким круговима” резонују ставови Валери Соланас да су мушкарци биолошки инфериорни у односу на жене и насилни по природи, захтевајући гендрицид који би омогућио појаву „нове Übermensch жене”.[12]

Пол Нејтансон и Кетрин К. Јанг тврде да је „идеолошки феминизам”, насупрот „егалитарном феминизму”, културолошки наметнуо мизандрију. [13] Њихова књига из 2001., „Ширење мизандрије”, анализира „културне артефакте и производе деведесетих“ од филмова до честитки за оно што су сматрали прожимајућим порукама мржње према мушкарцима.[14]Легализација мизандрије” (2005), друга у низу књига, посветила је сличну пажњу законима у Северној Америци.[15]

Венди МакЕлрој, индивидуалистичка феминисткиња, [16] написала је 2001. године да су неке феминисткиње „редефинисале промену погледа на супротни пол“ као „врелу љутњу према мушкарцима [која] се претворила у хладну мржњу“.[17] Тврдила је да је погрешан став сматрати мушкарце, свеукупно, непоправљивим или силоватељима.

У чланку из 2016. године, ауторка и новинарка Кети Јанг описала је „тренутни циклус мизандрије“ у феминизму. [18] Овај циклус, објашњава она, укључује употребу термина „менсплејнинг“ и друге неологизме који користе реч „мушкарац“ као погрдни префикс.

Професор социологије и аутор Ентони Синот претпоставља да се појам мизардије додатно подстиче и ствара мизогинијом и да се супротстављање мизардији може посматрати као супротстављање самом феминизму.[19] Због све већег броја искључиво женских клубова и кампања за оснаживања жена, Синот наводи да то може изазвати осећај искључености и презира према мушкарцима.[20]

Асиметрија са мизогинијомУреди

Социолог Алан Г. Џонсон тврди у „Тhe Gender Knot: Unraveling our Patriarchal Legacy” да су оптужбе за мржњу према мушкарцима коришћене за одбацивање феминисткиња и преусмеравање пажње на мушкарце, ојачавајући културу усредсређену на мушкарце.[21] Џонсон сматра да култура не нуди упоредиву анти-мушку идеологију са мизогинијом и да „људи често мешају мушкарце као појединце са мушкарцима као доминантном и привилегованом категоријом људи” и да „[с обзиром на] стварност женског угњетавања, мушка привилегија и спровођење и једног и другог, тешко да изненађујуће да би свака жена требала да има тренутке у којима се љути или чак и мрзи мушкарце”.

Други погледиУреди

Активисти за људска права и друге маскулистичке групе критиковали су савремене законе који се тичу развода, насиља у породици и силовања као примере институционалне мизандрије.[22][23]

Професори верских студија Пол Нејтансон и Кетрин Јанг испитивали су институционализацију мизандрије у јавној сфери у својој серији од три књиге Након пада човека из 2001. године[24] која говори о мизандрији као „облику предрасуда и дискриминације који је постао институционализован у северноамеричком друштву", пишући: „Исти проблем који је дуго спречавао узајамно поштовање Јевреја и хришћана, учењем презира, сада спречава узајамно поштовање мушкараца и жена."[25]

У литературиУреди

Старогрчка књижевностУреди

Професор класичне књижевности Фрома Зејтлин са Универзитета Принстон дискутује о мизандрији у свом чланку под насловом „-{Patterns of Gender in Aeschylean Drama: Seven against Thebes and the Danaid Trilogy}-“. Ту изјављује:

ШекспирУреди

Књижевни критичар Харолд Блум тврди да, иако је реч мизандрија релативно непозната у књижевности, није тешко пронаћи имплицитну, па чак и експлицитну мизандрију. Позивајући се на дела Шекспира, Блум каже „Не могу да се сетим ни једног случаја мизогиније, док бих тврдио да је мизандрија снажан елемент. Шекспир савршено јасно изражава да се жене морају удавати за нижу класу и да су мушкарци нарцисоидни и да им се не може веровати и тако даље. У целини, он нам даје мрачнију визију мушкараца од жена“.[26]

Савремена књижевностУреди

Критичарка главног тока феминизма Кристина Хоф Самерс описала је драму Еве Енслер Вагинини монолози као мизандричну по томе што „нема достојних мушкараца... представа приказује галерију грубих мушкараца, садиста, насилника над децом, гениталних сакатеља, групних силоватеља и злобних дечака”, за коју сматра да није у кораку са стварношћу и да „већина мушкараца нису грубијани. Они нису тлачитељи”.[27]

Џули М. Томпсон, феминистичка ауторка, повезује мизандрију и завист према мушкарцима, посебно „завист према пенису“, појам који је у својој теорији женског сексуалног развоја сковао Сигмунд Фројд 1908. године.[28] Ненси Кенг је расправљала о „мисандричном импулсу” у вези са делима Тонија Морисона.[29]

Такође видетиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ "Misandry" at Oxford English Dictionary Online (ODO), Third Edition, June 2002. Accessed through library subscription on 25 July 2014. Earliest recorded use: 1885. Blackwood's Edinb. Mag, Sept. 289/1 No man whom she cared for had ever proposed to marry her. She could not account for it, and it was a growing source of bitterness, of misogyny as well as misandry.
  2. ^ "Misandry" at Merriam-Webster online ("First Known Use: circa 1909")
  3. ^ Synnott, Anthony (6. 10. 2010). „Why Some People Have Issues With Men: Misandry is not in everyone's dictionary but it's out there”. Psychology Today. Приступљено 24. 10. 2016. 
  4. ^ Oxford Dictionaries http://oxforddictionaries.com/definition/english/misandry
  5. ^ „"Misandry" the Word – Its Origin”. 18. 3. 2013. 
  6. ^ Review of novel "Blanche Seymour", The Spectator, London, 1 Apr. 1871, p. 389. “We cannot, indeed, term her an absolute misandrist, as she fully admits the possibility, in most cases at least, of the reclamation of men from their naturally vicious and selfish state, though at the cost of so much trouble and vexation of spirit to women, that it is not quite clear whether she does not regard their existence as at best a mitigated evil.”
  7. ^ „Translations for Männerhaß in the German » English dictionary”. Pons Dictionary German To English. PONS GmbH, Stuttgart. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2015. 
  8. ^ Johann Georg Krünitz (1803). Oekonomische Encyklopädie oder allgemeines System der Staats-, Stadt-, Haus- u. Landwirthschaft: in alphabetischer Ordnung. Von Lebens-Art bis Ledecz : Nebst einer einzigen Fig. Friedrich's des Einzigen, u. 3 Karten. 90. Pauli. стр. 461. 
  9. ^ „Definition of "misandry". Dictionary.com. Приступљено 4. 11. 2018. 
  10. ^ „Misandry”. 
  11. ^ „Androphobia – and How to Address It”. 17. 10. 2017. 
  12. ^ Dworkin, Andrea (лето 1978). „Biological Superiority: The World's Most Dangerous and Deadly Idea” (PDF). Heresies: A Feminist Publication on Art and Politics. No. 2. 2 (#6): 46. ISSN 0146-3411. Приступљено 12. 5. 2015. 
  13. ^ Nathanson & Young 2001 "[ideological feminism,] one form of feminism—one that has had a great deal of influence, whether directly or indirectly, on both popular culture and elite culture—is profoundly misandric".
  14. ^ Paul Nathanson; Katherine K. Young (16. 10. 2001). Spreading Misandry: The Teaching of Contempt for Men in Popular Culture. McGill-Queen's Press - MQUP. стр. ix. ISBN 978-0-7735-2272-5. 
  15. ^ Paul Nathanson; Katherine K. Young (2006). Legalizing Misandry: From Public Shame to Systemic Discrimination Against Men. McGill-Queen's Press - MQUP. ISBN 978-0-7735-5999-8. 
  16. ^ The Independent Institute
  17. ^ McElroy 2001
  18. ^ Young, Cathy (4. 7. 2016). „Feminists treat men badly and it's bad for feminism”. The Washington Post. Приступљено 23. 10. 2016. 
  19. ^ Synnott, Anthony (10. 10. 2010). „Why Some People Have Issues With Men: Misandry”. 
  20. ^ Synnott, Anthony (9. 2. 2017). „Misandry AND Misogny”. 
  21. ^ Johnson, Alan G. (2005). The Gender Knot: Unraveling Our Patriarchal Legacy (2, revised изд.). Temple University Press. стр. 107. ISBN 978-1592133840. 
  22. ^ Berlatsky, Noah (29. 5. 2013). „When Men Experience Sexism”. The Atlantic. The Atlantic Monthly. Приступљено 8. 11. 2018. 
  23. ^ Thériault, Anne. „The Myth Of Misandry”. Ravishly Media Company (на језику: енглески). Ravishly.com. Приступљено 8. 11. 2018. 
  24. ^ Nathanson & Young 2001
  25. ^ Nathanson, Paul; Young, Katherine K. (2001). Spreading misandry the teaching of contempt for men in popular culture. Montreal, Que.: McGill-Queen's University Press. стр. 6. ISBN 9780773569690. 
  26. ^ Brockman, Elin Schoen. (25 July 1999) "In the Battle of the Sexes, This Word Is a Weapon", New York Times, https://www.nytimes.com/1999/07/25/weekinreview/in-the-battle-of-the-sexes-this-word-is-a-weapon.html?module=Search&mabReward=relbias%3Ar
  27. ^ What’s Wrong and What’s Right with Contemporary Feminism?, Hamilton College. Retrieved 2014-01-27. Sommers, Christina Hoff. (2008), Архивирано 2012-03-02 на сајту Wayback Machine
  28. ^ Emphasis added. Julie M. Thompson, Mommy Queerest: Contemporary Rhetorics of Lesbian Maternal Identity, (Amherst: University of Massachusetts Press, 2002).
  29. ^ Kang, N. (2003), "To Love and Be Loved: Considering Black Masculinity and the Misandric Impulse in Toni Morrison's "Beloved", Callaloo, Vol. 26, No. 3, pp. 836-854.

Спољашње везеУреди