Večni povratak (takođe poznat i kao večno vraćanje/ponavljanje/recidiv ili eternalna rekurencija) jeste teorija da se univerzum i sve postojanje te energija oduvek ponavlja, te da će nastaviti da se ponavlja večno, u samosličnoj formi beskonačan broj puta unutar neograničenog vremenskog i prostornog okvira.

Teorija se može naći u indijskoj filozofiji i u drevnom Egiptu, a naknadno su je preuzeli pitagorejci i stoici. Padom antike i širenjem hrišćanstva, teorija se sve manje upotrebljavala u Zapadnom svetu, uz izuzetak Fridriha Ničea koji je ovu misao povezivao sa mnogim svojim konceptima — uključujući amor fati.

Simbol cikličnosti urobor (zmija koja jede sopstveni rep) koristio se u srednjem veku (alhemija). U novije vreme, ideju večnog povratka razvijao je filozof i fizičar Tomas Braun u knjizi Religio Medici (1643), zatim Artur Šopenhauer (19. vek; izvor filozofije su bile Upanišade), te Niče u radovima Vesela nauka i Tako je govorio Zaratustra.

Koncept se povezuje s filozofijom preddeterminizma u kojoj je ljudima predodređeno da nastave prolaziti kroz iste događaje iznova i iznova zauvek.

PregledУреди

Osnovna premisa proizilazi iz pretpostavke da je verovatnoća početka postojanja sveta kao našeg različita od nule. Ako su prostor i vreme neograničeni, iz toga logično sledi da se naše postojanje mora ponavljati neograničen broj puta.[1]

Godine 1871, Lui Ogist Blanki, uzimajući u obzir njutnovsku kosmologiju u kojoj su vreme i prostor beskonačni, tvrdio je da je demonstrirao večnu rekurenciju kao matematičku nužnost.[2]

Klasična antikaУреди

U drevnom Egiptu, skarabej (balegar) našao se kao znak večne obnove i ponovnog dolaska do postojanja života, što je podsetnik na dolazeći život. (Vidi takođe atum i maat.)

Majanci i Asteci takođe su koristili ciklični pogled na vreme.

U drevnoj Grčkoj, koncept večnog povratka bio je povezan sa Empedokleom, Zenonom Kitijumskim i najznačajnije stoicizmom (ekpirosiza, palingeneza i sl.).

Ideja je takođe predlagana u Vergilijevoj Eneidi. U knjizi 6 ovog epa (redovi 724—751), heroj Eneja spušta se u podzemlje i saznaje od Anhizeja — svog preminulog oca čija duša živi u Elizijumu — da sistem metampsihoze osigurava produženje ljudske rase: nakon smrti, svaka ljudska duša prolazi kroz period ekspurgacije, očišćenja iste od nečistoće koja se stekla tokom života u telu na Zemlji. Većina duša, kako god, biva osuđena na povratak u opet u telu zatvorenoj duši na Zemlji (a ne ide u Elizijum, kao što je Anhizeja). I opet, pre nego što se vrate u taj život, „bog” ih saziva kod rijeke Lete, gde piju vodu i počinju da zaboravljaju šta su iskusili — sva patnja i kažnjavanje za njihove „grehe”, te teškoće i napori koje su prošli tokom prethodnog postojanja u telu naizgled iščezavaju. Drugim rečima, čim počnu da postoje u novim telima, bivaju ignorantni, ne sećajući se onoga šta su radili tokom prethodnog postojanja uključujući sve kazne u predstojećem životu odnosno sve kazne koje slede. Potom se silom stavljaju u poziciju gde su manje ili više osuđeni da ponavljaju sve greške, nesvesni cene koliko će ih ovo koštati. Jedan učenjak, Dejvid Kvint,[3] tvrdio je da je ovaj momenat u Vergilijevom epu ilustrativan slučaj terapeutskih efekata zaborava — načina na koji čin zaboravljanja omogućava nastavak života. To je jedna interpretacija, ali ono što se želi reći ima prilično tragičnu notu jer ljudi su osuđeni da rade iste greške iznova i iznova usled prisiljene ignorancije. Eneida se, generalno, prihvata kao podroban tragičan pregled ljudskog postojanja.[4]

Indijske religijeУреди

 
Životni krug u vadžrajani

Koncept cikličnih uzoraka je značajan u indijskim religijama, kao što je džainizam, hinduizam, sikizam i budizam. Značajna distinkcija je da se događaji ne ponavljaju beskrajno nego da se duše rađaju dok ne postignu spasenje. Točak života predstavlja beskrajan ciklus rađanja, života i smrti pri čemu pojedinac čezne za oslobođenjem. U tantričkom budizmu, točak vremena — koncept poznat kao kalačakra — izražava ideju beskrajnog kruga postojanja i znanja.

Fridrih NičeУреди

Koncept „večnog vraćanja”, ideja da se beskonačno mnogo puta uz nebeskonačan broj događaja, sve ponavlja iznova i iznova neograničeno, središte je pisanih radova Fridriha Ničea.[5] Kao što Hajdeger ističe u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeov prvi pomen večnog vraćanja, u aforizmu 341 Vesele nauke (citirano ispod), predstavlja ovaj koncept kao hipotetsko pitanje a ne predstavlja ga kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret koje postavlja ovo pitanje večnog vraćanja — bilo da je takva stvar možda istina ili ne — čini ga tako značajnim u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oslikava prvu komunikaciju misli ’najvećeg tereta’ [večnog vraćanja] čini jasnim da je ova ’misao misli’ u isto vreme ’misao s najvećim teretom’.”[6]

Ideja večnog vraćanja nalazi se u više njegovih radova, na primer § 285 i § 341 Vesele nauke te u Tako je govorio Zaratustra. Najkompletniji pregled teme nalazi se u radu naslovljenom direktno Beleške o večnom vraćanju, koji je objavljen tek 2007. uz Kirkegorovu sopstvenu verziju večnog vraćanja koje on naziva ’repeticija’. Niče sumira svoja razmišljanja najjezgrovitije kada čitaocu daje sledeće svoje stavove: „Sve se vratilo. Sirijus, i pauk, i tvoje misli ovog momenta, i ova poslednja misao od tebe da će se sve stvari vratiti.” Međutim, on takođe izražava svoju misao u dužem tekstu gde kaže sledeće:

„Ko kod da možeš biti, voljeni stranac, kojeg sam ovde upoznao prvi put, iskoristi ovaj srećni sat i ovu tišinu oko nas, i iznad nas, za sebe i dozvoli mi da ti kažem nešto o ideji koja me pogodila pre nego što bi zrake zvezde pogodile tebe ili bilo koga, što i odgovara prirodi svetlosti. — Prijatelju! Tvoj ceo život, kao peščani sat, uvek će se okretati i proticati ponovo — dugi minut vremena će proteći dok se sva ova stanja iz kojih si evoluirao povrate u točku kosmičkog procesa. I tada ćeš pro[na]ći svaki bol i svako zadovoljstvo, svakog prijatela i svakog neprijatelja, svaku nadu i svaku grešku, svaku vlas trave i svaku zraku sunčeve svetlosti još jednom, i celu tkaninu stvari koje čine tvoj život. Ovaj prsten u kojem si ništa do zrnce će da blista iznova zauvek. A u svakom od ovih ciklusa ljudskog života biće jedan sat kada će, prvi put pojedini čovek, a potom većina, da shvati moguću misao večnog vraćanja svih stvari: a za ljudsku vrstu ovo je uvek sat Podneva.”[7]

Ova misao se našla zabeležena u posthumnom fragmentu isto tako.[8] Poreklo misli datira sam Niče, preko posthumnog fragmenta; u pitanju je avgust 1881, Zils-Marija. U knjizi Ecce Homo (1888), on je napisao da je ideja večnog povratka kao „fundamentalna koncepcija” Tako je govorio Zaratustra.[9]

 
Scena Ničeove inspiracije: „pored masivnog, piramidalnog uzdignutog bloka nedaleko od Surleja

Nekolicina autora je istakla druga javljanja ove hipoteze u savremenoj misli. Rudolf Štajner, koji je revidirao prve kataloge Ničeove lične biblioteke januara 1896, istakao je da je Niče možda pročitao nešto slično u Diringovim Kursevima o filozofiji (1875), koje je Niče spremno kritikovao. Lu Andreas-Salome istakla je da se Niče odnosio na drevne ciklične koncepcije vremena, preciznije pitagorejske (Nevremenske meditacije). Anri Lihtenberger i Šarl Andler izdvojili su tri rada savremena za Ničea koja daju istu hipotezu: J.G. Vogt, Die Kraft. Eine real-monistische Weltanschauung (1878), Auguste Blanqui, L'éternité par les astres[10] (1872) i Gustave Le Bon, L'homme et les sociétés (1881). Valter Bendžamin jukstapozicionira Blankijeve i Ničeove diskusije večnog vraćanja u svom nedovršenom, monumentalnom radu Pasagenverk.[11] Međutim, Gistav Le Bon nije citirao nigde Ničeove rukopise; a Ogist Blanki je imenovan samo 1883. Vogtov rad, s druge strane, pročitao je Niče tokom leta 1881. u Zils-Mariji.[12] Blankija pominje Albert Lange u svom delu Istorija materijalizma, knjizi koju je pažljivo čitao Niče.[13] Večno vraćanje se takođe pominje u prolasku Đavola u Delu četvrtom, knjiga XI, poglavlje 9, Braća Karamazovi Dostojevkog, što je drugi mogući izvor odakle je Niče izvlačio svoje ideje.

Valter Kaufman sugeriše da je Niče možda došao na ovu ideju nakon radova Hajnriha Hajnea, koji je jednom napisao:

„[V]reme je beskonačno, ali stvari u vremenu, konkretna tela, jesu ograničena. Ista mogu zaista da budu raspršena u najmanje čestice; ali ove čestice, atomi, imaju svoje ograničene brojeve, a brojevi konfiguracija koje se, sve od njih samih, formiraju od njih takođe su određene. Sada, koliko god vreme prolazilo, prema večnim zakonima koji upravljaju kombinacijama ove večne igre repeticije, sve konfiguracije koje su prethodno postojale na ovoj Zemlji moraju ipak da se sastanu, privuku, odbiju, poljube i ugroze jedna drugu ponovo…”[14]

Niče naziva ideju „zastrašujućom i paralizirajućom”, odnoseći se prema istoj kao teretu „najveće težine” (nem. das schwerste Gewicht)[15] koja se može zamisliti. On zastupa stav da je želja za večnim povratkom svih događaja ultimativna afirmacija života:

„Šta, ako jednog dana ili noći demon odluči da vam se prikrade u vašoj najusamljenijoj samoći i kaže: ’Ovaj život kako ga sada živiš i živeo si, moraćeš živeti još jednom i nebrojeno mnogo puta još; i neće da bude ništa novo u njemu, a svaki bol i svaka radost i svaka misao i pogled i sve nesagledivo malo ili veliko u tvom životu vratiće ti se, sve istim redosledom i sekvencom…’ Ne biste li se bacili dole i škrgutali zubima i proklinjali demona koji je ovo izgovorio? Ili biste još jednom doživeli ovaj neverovatan momenat kada biste mu odgovorili: ’Ti si bog i nisam nikada čuo ništa uzvišenije.’”[16]

Da bi se sveobuhvatilo večno vraćanje u svojoj misli, a ne da se ostvari puko mirenje sa istim, već da se isto prigrli, potrebna je amor fati („ljubav sudbine”):[17]

„Moja formula za ljudsku veličanstvenost je amor fati: da pojedinac ne želi da ima ništa drugačije, ni u budućnosti, ni u prošlosti, ni u svoj večnosti. Ne samo puko prihvatanje {tereta} neophodnosti, i dalje manje nego ga prikrivati — sav idealizam je lažljivost ispred neophodnosti — već da ga se voli.”[17]

U Jungovom seminaru o Tako je govorio Zaratustra, Jung tvrdi da patuljak izlaže ideje o večnom povratku pre nego što Zaratustra dovrši svoj argument večnog povratka; tada patuljak kaže: „’Sve stoji pravo’, promrljao je patuljak prezrivo. ’Sva istina je kriva, samo vreme je krug.’” Međutim, Zaratustra odbacuje ove tvrdnje patuljka u narednom paragrafu, upozoravajući ga o tzv. pre-simplifikacijama.[18]

Alber KamiУреди

Filozof i pisac Alber Kami istražuje pominjanje „večnog povratka” u svom eseju o „Sizifovom mitu”, gde repetitivna priroda postojanja predstavlja apsurdnost života, nešto s čim se heroj pokušava nositi preko manifestovanja onime što je Paul Tilih nazvao „Hrabrost za biti”. Iako je zadatak kolutanja kamena iznova i iznova do vrha brda beskonačno u suštini besmislen, izazov s kojim se suočava Sizif je uzdržavanje od očaja. Stoga Kami daje čuveni zaključak da „neko mora da zamisli Sizifa srećnog”.

ProtivargumentУреди

Ničeov učenjak Valter Kaufman opisao je argument koji je originalno postavio Georg Simel kojim se opovrgava tvrdnja da se ograničen broj stanja mora ponavljati neograničen broj puta u vremenskom kontinuumu:

„Čak i da ima prekomerno nekoliko stvari u ograničenom prostoru ograničenog vremena, ne bi morale da se ponavljaju u istim konfiguracijama. Pretpostavite da postoje tri točka iste veličine, koja se rotiraju na istoj osi, jedna tačka označena na kružnici svakog točka, a ove tri tačke poravnate u jednoj ravnoj liniji. Ako se drugi točak zarotira dvaput brže od prvog, a ako je brzina trećeg točka 1/π brzine prvog, prvobitno poravnanje se nikada ne bi ponovilo.”[19]

Tako bi sistem imao neograničen broj različitih fizičkih konfiguracija koje se nikada ne ponavljaju. Međutim, ovaj primer pretpostavlja mogućnost savršenog kontinuiteta; na primer, ako se dokaže da svemir ima prirodu kvantne pene, tada egzaktan kvantitet iracionalnog broja ne bi mogao da se izrazi nijednim fizičkim predmetom.

Vidi jošУреди

ReferenceУреди

  1. ^ Tegmark M., „Parallel universes”. Sci. Am. 2003 May; 288(5):40—51.
  2. ^ Jean-Pierre Luminet (2008-03-28). „The Wraparound Universe”. AK Peters, Ltd. ISBN 978-1-56881-309-7. 
  3. ^ Epic and Empire: the Politics of Generic Form from Virgil to Milton (Yale University Press: 1993)
  4. ^ Značajna studija na ovu temu: W. R. Johnson's Darkness Visible (1976); vidi takođe: P. R. Hardie, „Virgil and Tragedy” in the volume The Cambridge Companion to Virgil, edited by C. Martindale (Cambridge University Press: 1997)
  5. ^ „LMU Build”. myweb.lmu.build. 
  6. ^ Vidi: Heidegger Nietzsche. Volume II: The Eternal Recurrence of the Same trans. David Farrell Krell. New York: Harper and Row, 1984. 25: The way Nietzsche here patterns the first communication of the thought of the 'greatest burden' [of eternal recurrence] makes it clear that this 'thought of thoughts' is at the same time 'the most burdensome thought.'
  7. ^ Notes on the Eternal Recurrence — Vol. 16 of Oscar Levy Edition of Nietzsche's Complete Works (in English): „Whoever thou mayest be, beloved stranger, whom I meet here for the first time, avail thyself of this happy hour and of the stillness around us, and above us, and let me tell thee something of the thought which has suddenly risen before me like a star which would fain shed down its rays upon thee and every one, as befits the nature of light. — Fellow man! Your whole life, like a sandglass, will always be reversed and will ever run out again, — a long minute of time will elapse until all those conditions out of which you were evolved return in the wheel of the cosmic process. And then you will find every pain and every pleasure, every friend and every enemy, every hope and every error, every blade of grass and every ray of sunshine once more, and the whole fabric of things which make up your life. This ring in which you are but a grain will glitter afresh forever. And in every one of these cycles of human life there will be one hour where, for the first time one man, and then many, will perceive the mighty thought of the eternal recurrence of all things:- and for mankind this is always the hour of Noon”.
  8. ^ 1881 (11 [143])
  9. ^ Nietzsche, Ecce Homo, „Why I Write Such Good Books”, „Thus Spoke Zarathustra”, § 1
  10. ^ Tremblay, Jean-Marie (2. 2. 2005). „Louis-Auguste Blanqui, (1805—1881), L'éternité par les astres. (1872)”. texte. 
  11. ^ Walter Benjamin. The Arcades Project. Trans. Howard Eiland and Kevin McLaughlin. Cambridge: Belknap-Harvard, 2002. See chapter D, "Boredom Eternal Return, " pp. 101—119.
  12. ^ „La bibliothèque de Nietzsche”. Arhivirano iz originala na datum 16. 11. 2006. ; „revision of previous catalogues”.  École Normale Supérieure.
  13. ^ Alfred Fouillée, "Note sur Nietzsche et Lange: le „retour éternel”, in Revue philosophique de la France et de l'étranger. An. 34. Paris 1909. T. 67, S. 519—525
  14. ^ Kaufmann, Walter. Nietzsche; Philosopher, Psychologist, Antichrist. 1959, page 376: „[T]ime is infinite, but the things in time, the concrete bodies, are finite. They may indeed disperse into the smallest particles; but these particles, the atoms, have their determinate numbers, and the numbers of the configurations which, all of themselves, are formed out of them is also determinate. Now, however long a time may pass, according to the eternal laws governing the combinations of this eternal play of repetition, all configurations which have previously existed on this earth must yet meet, attract, repulse, kiss, and corrupt each other again…”
  15. ^ Kundera, Milan. The Unbearable Lightness of Being. 1999, page 5.
  16. ^ The Gay Science, § 341: „What, if some day or night a demon were to steal after you into your loneliest loneliness and say to you: 'This life as you now live it and have lived it, you will have to live once more and innumerable times more; and there will be nothing new in it, but every pain and every joy and every thought and sigh and everything unutterably small or great in your life will have to return to you, all in the same succession and sequence' … Would you not throw yourself down and gnash your teeth and curse the demon who spoke thus? Or have you once experienced a tremendous moment when you would have answered him: 'You are a god and never have I heard anything more divine.'
  17. ^ а б Dudley, Will. Hegel, Nietzsche, and Philosophy: Thinking Freedom. 2002, page 201: „My formula for human greatness is amor fati: that one wants to have nothing different, not forward, not backward, not in all eternity. Not merely to bear the necessary, still less to conceal it—all idealism is mendaciousness before the necessary—but to love it.”
  18. ^ Gildersleeve, M. (2015). The Gay Science and the Rosarium Philosophorum. Agathos, 6(2), 37.
  19. ^ Kaufmann, Walter. Nietzsche: Philosopher, Psychologist, Antichrist. (Fourth Edition) Princeton University Press, 1974. p327: „Even if there were exceedingly few things in a finite space in an infinite time, they would not have to repeat in the same configurations. Suppose there were three wheels of equal size, rotating on the same axis, one point marked on the circumference of each wheel, and these three points lined up in one straight line. If the second wheel rotated twice as fast as the first, and if the speed of the third wheel was 1/π of the speed of the first, the initial line-up would never recur.”

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди