Википедија

Индијске религије

Овај чланак је о религијама које потичу са Индијског потконтинента. За религијску демографију Републике Индије погледајте страницу религија у Индији. За религије старосједелачких народа Сјеверне Америке погледајте страницу индијанске религије.

Индијске религије, познате и као Дармичке религије, религије су које поријеклом воде са Индијског потконтинента. Те религије, које обухватају будизам, хиндуизам, џаинизам и сикизам, такође су класификоване као источњачке религије. Иако су индијске религије повезане кроз историју Индије, оне чине широку лепезу религијских заједница и нису ограничене на Индијски потконтинент.[4]

Симбол хиндуизма
Симбол будизма
Симбол сикизма
Симбол џаинизма
Симболи главних индијских религија.
Индијске религије по броју сљедбеника (истраживање из 2020.)[1][2][3]
Религија Популација
Хиндуси 1.250.000.000
Будисти 520.000.000
Сики 30.000.000
Џаини 6.000.000
Остали 4.000.000
Укупно 1.810.000.000

Докази који потврђују преисторијску религију на Индијском потконтиненту потичу из раштрканих мезолитских камених слика. Становници Харапе из цивилизације долине Инда, која је постојала од 3300. до 1300. п. н. е. (зрели период 2600—1900. п. н. е.), имао је рану урбанизовану културу која је претходила ведској религији.[5]

Документована историја индијских религија почиње ведском религијом, ведским обичајима раних индоаријских народа, које су сакупљене и касније уобличене у Веде, као и дравидске Агаме. Период састављања, уобличавања и тумачења ових текстова познат је као ведски период, који је трајао отприлике од 1750. до 500. године п. н. е.[6] Филозофски дијелови Веда сажети су у Упанишадама, које се обично називају Веданта, која се различито тумаче као или „посљедње поглавље, дијелове Веда” или „предмет, највиша сврха Веда”.[7] Све ране Упанишаде претходне заједничкој ери, пет[а] од једанаест главних Упанишада су састављене по свему судећи прије 6. вијека п. н. е.[9] и садрже најраније помињање јоге и мокше.[10]

Шрамана период од 800. до 200. године п. н. е. означава „прекретницу између ведског хиндуизма и пуранског хиндуизма”.[11] Шрамаан покрет, древни индијски религијски покрет уједна упоредан али и засебан од ведске традиције, често је пркосио многим ведским и упанишадским концептима душе (атман) и коначне стварности (браман). У 6. вијеку п. н. е, шрамнички покрет је сазрео у џаинизам[12] и будизам[13] и одговоран је за раскол индијских религија на двије главне филозофске гране: астика, које поштују Веду (нпр. шест правовјерних школа хиндуизма), и настика, (нпр. будизам, џаинизам, чарвака итд.). Међутим, обје гране су дијелиле сродне концепте јоге, самсара (циклус рађања и смрти) и мокша (ослобађања од тог циклуса).[б]

Пурански период (200. п. н. е. — 500. н. е.) и период раног средњовјековног периода (500—1000. н. е.) довели су до нових уобличавања хиндуизма, посебно бхакти и шивизма, шактизма, вишнуизма, смарта и мањих скупина као што је конзервативна шраута.

Рани исламски период (1100—1500. н. е.) довео је до успона нових покрета. Сикизам је основан у 15. вијеку на основу учења гуруа Нанака и девет узастопних сик-гуруа у сјеверној Индији. Огромна већина његових сљедбеника потиче из Панџаба. Током британска колонијалне управе у Индији, настала је реинтерпретација и синтеза хиндуизма, што је помогло покрету за независност Индије.

Историја

уреди
Главни чланци: Историја Индије, Историја хиндуизма и Историја будизма

Периодизација

уреди

Школски историчар Џејмс Мил, у свом главном дјелу The History of British India (1817), издвојио је три етапе у историји Индије, наиме хиндуистички, муслимански и британски период. Ова периодизација критикована је због заблуда које је изазвала. Друга периодизација је подјела на „древни, класични, средњовјековни и савремени период”, иако је и ова периодизација била изложена критикама.[16]

Ромила Тапар примјећује да подјела на хиндуистичко-муслиманско-британске периоде индијске историје даје превелику тежину „владајућим династијама и страним инвазијама”, занемарујући друштвено-економску историју која је често показивала снажан континуитет. Подјела на древно-средњовјековно-савремени период занемарује чињеницу да су се муслиманска освајања одвијала између 8. и 14. вијека, док југ никада није био освојен у потпуности.[17] Према Тапаровој, периодизација би такође могла да се заснива на „значајним друштвеним и економским промјенама”, које нису стриктно повезане са промјеном владајућих сила.[18]

Чини се да Смарт и Мијклс прате Милову периодизацију, док Флуд и Муис прате периодизацију „древног, класично, средњовјековног и савременог периода”. Детаљна периодизација може бити сљедећа:[19]

  • Индијска преисторија укључује цивилизацију долине Инда (до око 1750. п. н. е.)
  • Гвоздено доба укључује Ведски период (око 1750—600. п. н. е.)
  • „Друга урбанизација” (око 600—200. п. н. е.)
  • Класични период (око 200. п. н. е. — 1200. н. е.)[в]
    • Прекласични период (око 200. п. н. е. — 320. н. е.)
    • „Златно доба” (око 320—650. н. е.)
    • Касни класични период (око 650—1200. н. е.)
  • Средњовјековни период (око 1200—1500)
  • Рани савремени период (око 1500—1850)
  • Савремени период (Британска Индија и независност; од око 1850).

Преведске религије (прије 1750. п. н. е.)

уреди

Преисторија

уреди

Најранија религија коју су практиковали народи Индијског потконтинента, укључујући и оне из Индо-ганшке низије, вјероватно је била мјесни анимизам који није имао свештенство.[24]

 
„Свештеник-краљ”, скулптура из цивилизације долине Инда.

Докази који потврђују преисторијску религију на Индијском потконтиненту потичу из раштрканих мезолитских камених слика, као што је Бимбетка, која приказује плесове и ритуале. Неолитски пољопривредници из долине Инда, сахрањивали су своје мртве на начин који указује на духовне праксе које су укључивале идеје о загробном животу и вјеру у магију.[25] Остала јужноазијска налазишта каменог доба, као што су Бимбетка у средишњем Мадја Прадешу и Купгалски петрофлифи у источној Карнатаки, садрже камену умјетност која приказује религијске обреде и доказе могуће ритуалне музике.[26]

Цивилизација долине Инда

уреди

Религија и систем вјеровања народа у долини Инда привукли су значајну пажњу, посебно са становишта препознавања претеча божанстава и религијски обичаја индијских религија која су се касније развиле у овом подручју. Међутим, због оскудности доказа, који су отворени за различита тумачења, и чињенице да индијско писмо остаје недешифровано, закључци су дјелимично спекулативни и углавном засновани на ретроспективном погледу из много каснијег хиндуистичког гледишта.[27] Рано и утицајно дјело у овом подручју које је поставило тренд хиндуистичких тумачења археолошких доказа са локалитета Харапан[28] било је дјело Џорџа Маршала, који је 1931. идентификовао као истакнуте карактеристике индијске религије сљедеће: Велики мушки бог и Мајка богиња; обожење или поштовање животиња и биљака; симболични приказ фалуса (лингам) и вулве (јони); и коришћење купатила и воде у религијској пракси. О Маршаловим тумачењима се много расправљало, а понекад и оспоравано у наредним деценијама.[29]

 
Пашупати печат, који приказује сједећу и вјероватно итифаличну фигуру, окружену животињама.

Један печат у долини Инда приказује сједећу, вјероватно итифаличну и трицефаличну фигуру са рогатим покривачем за главу, окружену животињама. Маршал је идентификовао фигуру као рани облик хиндуистичког божанства Шиве (или Рудре), која је повезана са аскетизмом, јогом и лингом, сматрана је господарем животиња и често приказана са три ока. Печат је постао познат као Пашупати печат, по Пашупати (господар свих животиња), Шивином епитету.[30] Иако је Маршалов рад добио одређену подршку, многи критичари, па чак и присталице, изнијели су неколико примједби. Дорис Мет Сринивасан је тврдила да фигура нема три лица, нити јогијски став, и да у ведској литератури Рудра није био заштитник дивљих животиња.[31] Херберт Саливан и Алф Хилтебајтел су такође одбацили Маршалове закључке, при чему је први тврдио да је фигура била женска, док је други повезао фигуру са Махишом, Богом Бивола и околним животињама са ваханама (точковима) божанстава за четири кардинална правца.[32] Грегори Л. Посел је закључио 2002. да, иако би било прикладно препознати фигуру као божанство, њена повезаност са воденим биволом и њено држање као елемента ритуалне дисциплине, сматрајући га као протошивом би отишло предалеко.[33] Упркос критикама Маршалове повезаности печата са ликом протошиве, џаинисти и Вилас Сангаве тумачили су га као тиртханкару Ришабху[34] или међу будистима као раног Буду.[28] Историчари као што су Хајнрих Цимер, Томас Макевели дијеле мишљење да постоји нека веза између првог џаинистичког тиртханакре Ришабха и цивилизације долине Инда.[35]

Маршал је претпоставио постојање култа обожавања Богиње Мајке на основу ископина неколико женских фигурица и сматрао их је претечом шактизма, хиндуистичког правца. Међутим, функција женских фигурица у животу народа долине Инда остаје нејасна, а Посел не сматра доказе „ужасно чврстим” за Маршалову хипотезу.[36] Сматра се да су неки од бетила које је Маршал тумачио као свете фалистичке представе сада коришћени као тучак или тезге за игру, док је за камено прстење за које се сматрало да симболизују јони утврђено да су архитектонске карактеристике које се користе за постављање стубова, иако се могућност постојања њихове религијске симболике не може елиминисати.[37]

Многи печати из долине Инда приказују животиње, а неки имају приказе како се носе у процесијама, док други приказују химеричне творевине.[38] Један печат из Мохенџо-дароа приказује чудовиште получовјека и полубивола које напада тигра, што може бити референца на сумерски мит о таквом чудовишту које је створила богиња Аруру, да би се борила против Гилгамеша.[39] Неки печати приказују човјека који носи капу са два рога и биљку који сједи на пријестолу са животињама које га окружују. Неки научници сматрају да је ово био претходник Шиве, који је носио капу коју су носила нека сумерска божанства и владари.[40]

За разлику од египатских и месопотамских цивилизација, у долини Инда недостају монументалне палате, иако ископани градови указују на то да је друштво посједовало потребно инжењерско знање.[41] То може сугерисати да су религијске свечаности, ако их је и било, углавном биле ограничене на појединачне домове, мање храмове или на отвореном. Маршал и каснији научници су предложили неколико мјеста која су можда посвећена религијских сврхама, али се тренутно сматра да је само Велико купатило у Мохенџо-дароу кориштено на тај начин, као мјесто за ритуално прочишћење.[42] Погребни обичаји харапске цивилизације обиљежени су својом разноликошћу са доказима сахрањивања на леђима; фракционо сахрањивање у коме се тијело своди на скелетне остатке излагањем елементима прије коначног сахрањивања; па чак и кремацију.[43]

Ведски период (1750—800. п. н. е.)

уреди
Главни чланци: Ведски период и Ведска религија
Види још: Праиндоевропска митологија и Праиндоиранска религија

Документована историја индијских религија почиње са ведском религијом, религијски обичајима раних Индоаријаца, које су сакупљене и касније уобличене у Самхите (обично познате као Веде), четири канонске збирке химни или мантри састављене на архаичном санскрту. Ови списи су средишњи шрути (откривени) списи хиндуизма. Период састављања, уобличавања и тумачења ових списак познат је као ведски период, који је трајао отприлике од 1750. до 500. године п. н. е.[6]

Ведски период је најзначајнији по састављању четири Веде, Брахмане и старијих Упанишада (обје представљене као расправе о ритуалима, мантрама и концептима који се налазе у четири Веде), који су данас неки од најважнијих канонских списак хиндуизма и кодификација су великог дјела онога што се развило у основна вјеровања хиндуизма.[44]

Неки савремени хиндус користе „ведску религију” као синоним за „хиндуизам”.[45] Према Сундарарајану, хиндуизам је познат и као ведска религија.[46] Други аутори наводе да Веде садрже „основне истине о хиндуистичкој Дарми”,[г] која се назива „савременом верзијом древне ведске Дарме”.[48] Арија Самај признаје ведску религију као прави хиндуизма.[49] Ипак, према Џејмисону и Вицелу,

… назвати овај период ведским хиндуизмом је контрадикторан у смислу што се ведска религија веома разлику од онога што ми уопштено сматрамо хиндуистичком религијом — барем онолико колико је старохебрејска религија [различита] од средњовјековне и савремене хришћанске религије. Међутим, ведска религија се може третирати као претходница хиндуизма.[44][50]

Рани ведски период (око 1750—1200. п. н. е.)

уреди
Главни чланци: Веде и Самхита

Риши, композитори химни Ригведе, сматрани су надахнутим пјесницима и видовњацима.[д]

Начин обожавања било је извођење јаџне, жртве која је укључивала жртовање и сублимацију хавана самагри (биљних препарата)[51] у ватру, праћено пјевањем самагане и „мумљањем” јаџуса, жртвених мантри. Узвишено значење ријечи јаџна потиче од санскртског глагола јаџ, који има троструко значење — обожавање божанства (девапујана), јединство (саогатикарана) и доброчинство (дана).[52]

Средишњи концепти у Ведама су Сатја и Рта. Сатја је изведена од санскртске ријечи сат, која значи „оно што стварно постоји […] стварно постојећа истина; Добро”,[53] док сат-ја значи „каквоћа бивања”.[54] Рта, „оно што је исправно спојено; ред, владавина; истина”, начело је природног поретка које регулише и координише рад универзума и свега у њему.[55] „Сатја (истина као биће) и рта (истина као закон) основна су начела Реалности и њена манифестација је позадина канона дарме или живота праведности.”[56] „Сатја је начело интеграције укоријењен у Апсолуту, рта је његова примјена и функција као правило и поредак који дјелује у универзуму.”[57] Усклађеност са Ртом би омогућила напредак, док би њено кршење довело до казне. Паникар примјећује:

Рта је крајњи темељ свега; „врховни”, иако се то не треба схватити у статичком смислу. […] То је израз исконског динамизма који је својствен свему.…[58]

Термин рта је насљеђе из праиндоиранске религије, религије Индоиранаца која је претходила ведској (индоаријевска) и зороастријској (иранска) религији. „Аша” је термин на авестанском језику (који одговара ведском рта) за концепт од кардиналног значаја[59] за зороастријску теологију и доктрину. Термин „дхарма” је већ коришћен у браманској мисли, гдје замишљен као аспекта рта.[60]

Главни филозофи ове ере били су Риши Нарајана, Канва, Ришаба, Вамадева и Ангирас.[61]

Средњи ведски период (око 1200—850. п. н. е.)

уреди
Види још: Култура обојеног сивог посуђа

Током средњег ведског периода састављене су мантре Јаџурведе и старији брамански списи.[62] Брамани су постали моћни посредници.[63]

Историјски коријени џаинизам у Индији сежу до 9. вијека п. н. е. са успоном Паршве и његове ненасилне филозофије.[64]

Санскритизација

уреди
Главни чланак: Санскритизација

Још од ведских времена, „људи из многих слојева друштва широм потконтинента тежили су да прилагоде свој религијски и друштвени живот браманским нормама”, процес који се понекад назива санскритизација. Она се огледа у тежњи да се мјесна божанства идентификују са божанствима санскритских текстова.[65]

Шрамански период (око 800—200. п. н. е.)

уреди
 
Статуа Буде из Сарнатха, 4. вијек н. е.
 
Идол Махавире, 24. и посљедњег титханкаре џаинизма.

У вријеме шраманских реформских покрета „многи елементи ведске религије су изгубљени”. Према Мајклсу, „оправдано је увидјети прекретницу између ведске и хиндуистичке религије.”[11]

Касни ведски период (око 850—500. п. н. е.)

уреди
Главни чланци: Брамани, Упанишаде и Веданта

Касни ведски период означава почетак упанишадског или ведантског периода.[66][67] Овај период је најавио почетак великог дијела онога што је постало класични хиндуизам, са састављањем Упанишада,[68] касније санскритских епова, а још касније и Пурана.

Упанишаде чине спекулативно-филозофску основу класичког хиндуизма и познате су као Веданта (закључак Веда).[69] Старије Упанишаде су покренуле све јаче нападе на ритуале. Свако ко обожава неко божанство осим Сопственост назива се домаћом животињом богова у Брихадаранјака Упанишади. Мундака покреће оштрији напад на ритуал упоређујући оне који вреднују жртву са несигурним чамцем који је бесповратно преузела старост и смрт.[70] Научници вјерују да је Парсва, 23. титханкара џаинизма живио током овог периода у 9. вијеку п. н. е.[71]

Успон шраманске традиције (7—5. вијек п. н. е.)

уреди
Види још: Шрамана и Магадха
 
Статуа Буде у Дарџилингу.

Џаинизам и будизам припадају шраманској традицији. Ове религије су се почеле истицати 700—500. године п. н. е.[72] у Краљевини Магада, одржавајући „космологију и антропологију многе старије, предаријевске више класе у сјевероисточној Индији”[73] и биле су одговорне за сродне концепте самсара (циклус рађања и смрти) и мокша (ослобађање од тог циклуса).[74]

Шрамана покрети довели су у питање правовјерност ритуала.[75] Шрамане су биле лутајуће аскете, не везане са ведизмом.[76] Махавира, заговорник џаинизма, и Буда, оснивач будизма, били су најистакнутије личности овог покрета.

Шрамана је довела до коцепта циклуса рађања и смрти, концепта самсаре и концепта ослобођења.[77] Утицај Упанишада на будизам био је предмет расправе међу научницима. Док су Радакришнан, Олденберг и Нојман били убијеђени у упанишадски утицај на будистички канон, Елиот и Томас су истакли тачке у којима се будизам супротставља упанишадама.[78] Будизам је можда био под утицајем неких упанишадских идеја, али је одбацио њихове правовјерне тенденције.[79] У будистичким списима, Буда одбацује путеве спасења као „погубна виђења”.[80]

Џаинизам

уреди
Главни чланци: Махавира и Џаинизам

Џаинизам је успостављен лозом од 24 титханкаре, која је кулминирала са Паршванатом (9. вијек п. н. е.) и Махавиром (6. вијек п. н. е.).[81]

Махавира, 24. титханкаре џаинизма, нагласио је пет завјета, укључујући ахимсу (ненасиље), сатју (истинитост), астеју (некрађу), брахмачарју (чедност) и апариграху (невезаност). Џаинско правовјерје одређује да учења титханкара претходе свим познатим временима, а научници вјерују да је Паршва, коме је додијељен статус 23. тиртханкаре, био историјска личност. Вјерује се да су Веде документовале неколико тиртханкара и аскетски ред сличан шраманском покрету.[82]

Будизам

уреди
Главни чланци: Буда, Будизам и Предшколски будизам
 
Будистички монаси изводе традиционалну пјешчану мандалу, направљену од пијеска у боји.

Будизам је историјски основао Сидарта Гаутама Буда, кшатријски кнез који је постао аскета.[83] Будизам се преко мисионара прошио изван Индије.[84] Касније доживио пад у Индији, али је опстао у Непалу[85] и Шри Ланци, а распрострањен је у југоисточној и источној Азији.[86]

Буда („пробуђен”) рођен је у племену Шакја, који живјело у Лумбинију и Капилавасту, на простору данашњег јужног Непала. Буда је рођен у Лумбинију, што је забиљежено на Лумбинском стубу цар Ашоке, непосредно прије него што је Краљевине Магада (око 546—342. п. н. е.) дошло на власт. Шакије су тврдила да су потицале од Ангираса и Гаутаме,[87] преко краљевске лозе Ајодхја.

Будизам наглашава преосвјетљење (нибана, нирвана) и ослобађање од кругова поновног рађања. Овај циљ се остварује кроз двије школе, Теравада — Пут стараца (Шри Ланка, Бурма, Тајланд, југоисточна Азија итд.)[88] и Махајана — Велики пут (Тибет, Кина, Јапан итд.).[89]

Ширање џаинизма и будизма (500—200. п. н. е.)

уреди
Главни чланци: Мауријско царство и Ширање будизма Путем свиле
 
Будистички храм Махабодхи у Бодх Гаји у индијској држави Бихар.
 
Џаинистички храмови Палатина на брду Шатрунјаја у индијској држави Гуџарат.

Будизам је процвјетао током владавине Ашоке из Мауријског царства, који је био покровитељ будистичких учења и објединио Индијски потконтинент у 3. вијеку п. н. е. Слао је мисионаре у иностранство, што је омогућило да се будизам шири диљем Азије.[90]

Џаинизам је свој златни период започео током владавине цара Кхаравеле од Калинге у 2. вијеку п. н. е. због његовог значајног покровитељства религије. Његова владавина сматра се периодом раста и утицаја за религију, иако је џаинизам цвјетао вијековима прије и наставио да се развије и послије његове владавине.[91]

Дравидска култура

уреди
Главни чланци: Јужна Индија, Дравиди, Дравидска народна религија и Дравидски језици

Рана дравидска религија се састојала од неведског облика хиндуизма у историјском облику или данашњем агамском. Агаме су неведског поријекла[92] и датиране су као постведски списи[93] или као преведске усмене композиције.[94] Агаме су збирке тамилских или каснијих санскртских списа који углавном чине методе изградње храмова и стварања муртија, средства обожавања божанства, филозофске доктрине, медитативне праксе, постизање шестоструких жеља и четири врсте јоге.[95] Обожавање божанства чувара, свете флоре и фауне у хиндуизму је такође препознато као остатак преведске дрависке религије.[96]

 
Сага Агастја, отац тамилске књижевности.

Старотамилска граматичка дјела Толкапијам, десет антологија Патупатуа, осам антологија Етутокаја, такође бацају свјетлост на рану религију древних Дравида. Сејон је слављен као црвени бог који сједи на плавом пауну, вјечно млад и сјајан, а био је омиљено божанство Тамила. Сиван је такође сматран врховним божанством.[97] Рана иконографија Сејона[98] и Сивана[99] и њихова повезаност са аутохтоном флором и фауном, сежу до цивилизације долине Инда.[100] Сангам крајолик се сврстава у пет категорија, тхинаи, на основу расположења, годишњег доба и земље. Толкапијам, помиње да је сваки од тхинаија имао повезано божанство као што је Сејон у Куринји — брдима, Тирумал у Мулаи — шумама, Котраваи у Марутам — равницама и Ванји-ко у Неитал — обалама и ријекама. Друга поменута божанству су Мајон и Вали, која су временом асимилована у хиндуизам. Дравидски језички утицај на равну ведску религију је очигледан, многи од ових карактеристика су већ присутне у најстаријем познатом индоаријевском језику, језику Ригведе (око 1500. п. н. е.),[101] који такође укључује преко десетина позајмљеница из дравидског.[102] То представља рану религијску и културну фузију[103] или синтезу[104] између древних Дравида и Индоаријаца, која је временом постала очигледнија са светом иконографијом, традицијама, филозофијом, флором и фауном која је почела утицати на хиндуизам, будизам, чарваку, шраману и џаинизам.[105]

 
Типични распоред дравидске архитектуре које је еволуирао из којила као краљевске резиденције.

У цијелом Тамилакаму се сматрао да је краљ божански по природи и да је имао религијски значај.[106] Краљ је био „представник Бога на земљи” и живио је у којилу, што значи „божија резиденција”. Савремена тамилска ријеч за храм је коил. Титуларно обожавање било је додијељено и краљевима.[107] Ријечи попут ко („краљ”), ираи („цар”) и андавар („освајач”), данас првенствено односе на бога. Ови елементи су касније уграђени у хиндуизам, попут легендарног брака Шиве са краљицом Минатчи, која је владала Мадурајем или Ванји-ко, богом који се касније стопио у Индру.[108] Толкапијар назива Три крунисана краља „Три прослављена небесима”.[109] На југу са претежно дравидским говорним становништвом, концепт божанског краљевства довео је до преузимања главних улога од стране државе и храма.[110]

Култ богиње мајке третира се као показатељ друштва које је поштовало женственост. Ова богиња мајка је замишљена као дјевица, једна која је родила све и једног, што је типично за шактизам.[111] Храмови из доба Сангаме, углавном у Мадурају, изгледа су имали свештенице које су углавном иступале као богиње.[112] У сангамској књижевности постоји разрађен опис обреда које је свештеница Курава изводила и светилишту Паламутирчолаји.[113] Код раних Дравида јавила се пракса подизања спомен-камена Натукал (камен хероја), која се наставила доста дуго након доба Сангама, све до отприлике 16. вијека.[114] Било је уобичајено да људи који су тражили побједу у рату обожавају ово камење хероја, како би их благословило побједом.[115]

Епски и рани пурански период (200. п. н. е. — 500. н. е.)

уреди
Главни чланци: Пала царство и Гупта царство
 
Кришна се бори против демонског коња Кешија, 5. вијек, Гупта период.

Флуд и Муесе узимају период од 200. п. н. е. до 500. н. е. као посебан период,[116] током којег су писани епови и прве пуране.[117] Мајклс узима дужи временски распон, период од 200. п. н. е. и 1100. н. е, током којег је дошло до успона тзв. „класичног хиндуизма”,[11] са „златним периодом” током Гупта царства.{sfn|Michaels|2004|p=40}}

 
Базалтна статуа Лалите са Генешом и Картикејом од Пара ере.

Према Алфу Хилтебајтепу, период консолидација хиндуизма одвила се од касне ведске упанишаде (око 500. п. н. е.) до успона Гупта (око 320—467. н. е.), који он назива „хиндуистичком синтезом”, „браманском синтезом” или „правовјерном синтезом”.[104] Развија се у интеракцији са другим религијама и народима:

Настаће самодефиниције хиндуизма су коване у контексту сталне интеракције са хетеродоксним религијама (будистима, џаинистима, аџивикама) током читавог овог периода, као и са страним народима (Јавани или Грци; или Скити; Пахлави или Парти; и Кусани или Кушани) од треће фазе [између Мауријанског царства и успона Гупта).][118]

Смрити

уреди

Смрити текстови из периода од 200. п. н. е. до 100. п. н. е. проглашавају ауторитет Веда, а „неодбацивање Веда постоје један од најважнијих камена кушње за дефинисање хиндуизма у супротности са хетеродоксијама, које су одбацивале Веде.”[119] Од шест хиндуистичких дарсана, Мимамса и Веданта су „укоријењене првенствено у ведској срути традицији и понекад се називају смарта школама у смисли да развијају смарта правовјерну струју мисли које су засноване, попут смрити, непосредно на сртутију.” [120] Према Хилтербајтепу, „учвршћивање хиндуизма одвија се под знаком бхакти.” Бхагавадгита је тако која је запечатила ово достигнуће. Резултат је универзално достигнуће које се може назвати смарта. Она посматра Вишу и Вишну као „комплементарне у својим функцијама, али онтолошки идентишне.”[121]

Веданта — брахма сутре (200. п. н. е.)

уреди
Главни чланак: Веданта

У ранијим списима, санскртска Веданта се једноставно односи на Упанишаде, најспекулативнији и најфилозофскији од ведских текстова. Међутим, у средњовјековном периоду хиндуизма, ријеч Веданта је почела да означава школу филозофије која је тумачи Упанишаде. Традиционална Веданта сматра шабда прамана (писмени докази) као најаутентичнији средство знања, док се пратјакша (опажање) и анумана (логички закључак) сматрају подријеђеним (али валидним).[122]

Систематизацију ведантских идеја у једну кохерентну расправу предузео је Бадарајана у Брама-сутрама које су састављене око 200. године п. н. е.[123]

Индијска филозофија

уреди
Главни чланак: Индијска филозофија

Након 200. године н. е. неколико школа је формално кодификовано у индијској филозофији, укључујући самкхју, јогу, нјају, вајшешику, мимамсу и адвајта-веданту.[124] Хиндуизам, иначе изразито политеистичка, пантеистика или монотеистичка религија, такође толерише атеистичке школе. Потпуно материјалистичка и антирелигијска филозофска школа чарвака настала је око 6. вијека п. н. е, најексплицитнија је атеистичка школа индијска филозофије. Чарвака је класификована као настика („хетеродоксни”) систем; није укључена у шест школа хиндуизма које се генерално сматрају правовјерним.[125] Разумијевање чарваке је фрагментарно, углавном на критика идеја других школа и више није жива као традиција.[126]

Џаинизам и будизам

уреди
Главни чланци: Будизам и џаинизам и Пад будизма на Индијском потконтиненту

Током владавине династије Гупта (4—6. вијек), махајана будизам је усвојио више ритуалних пракси, док су будистичке идеје прихваћене у ведским школама. Разлике између будизма и хиндуизма су се замаглиле, а ваишнавизам, шаивизам и друге хиндуистичке религије постале су све популарније, док су брамани развили нови однос са државом.[127] Будизам на Индијском потконтиненту је већ био у паду до 12. вијека, али је са пљачком исламских освајача скоро изумро до 1200-их.[128]

Било је неколико будистичких владара који су обожавали Вишнуа, као што су Гупта царство, Пала царство, Чалукја, Сомаванши и Сатавахана.[129] Будизам је преживио, заједно са хиндуизмом.[130]

Тантра

уреди
Главни чланак: Тантра

Тантризам је настао у раним вијековима нове ере и развио се у потпуно артикулисану традицију до краја Гупта периода. Према Мајклсу, ово је било „златно доба хиндуизма” (око 320—650. н. е.),[131] које процвјетало током Гупта царства (320—550. н. е.), све до пада Харша царства (606—647. н. е.). Током овог периода, власт је централизована, заједно са растом трговине на даљину, стандардизацијом правних процедура и општим ширењем писмености.[132] Махајана будизам је процвјетао, али је правовјерна браманска култура почела да се подмлађује под покровитељством Гупта династије.[133] Положај брамана је ојачан и први хиндуистички храмови су се појавили током касног Гупта периода.[132]

Средњи и касни пурански период (500—1500. н. е.)

уреди

Касни класични период (око 650—1100. н. е.)

уреди
Главни чланак: Средњовјековна Индија

Након пада Гупта и Харша царства, власт је постала децентрализована. Појавило се неколико већих краљевина, са „безбројним вазалним државама”.[ђ] Краљевинама је владао феудални систем. Мање краљевине су зависиле од заштите већих. „Велики краљ је био удаљен, био је узвишен и обожен”,[134] што се огледа у тантричкој мандали, која би такође могла да прикаже краља као средиште мандале.[135]

Дезинтеграција средишње власти, такође је довела до регионализације религиозности и религијског супарништва.[136][е] Појачали су мјесни култови и језици, а смањен је утицај „браманског ритуалног хиндуизма”. Настали су рурални и девоцијски покрети, заједно са шивизмом, вишнуизмом, бхактијем и тантром, иако су „секташке групе биле тек на почетку свог развоја”. Религијски покрети су морали да се такмиче за признање од мјесних господара. Будизам је изгубио свој положај и почео да нестаоје у Индији.[136]

Веданта
уреди
Главни чланци: Адвајта-веданта и Аџативада

У истом периоду веданта се промијенила, укључујући будистичку мисао и њен нагласак на свијест и рад ума.[138] Будизам, који је подржавала древна индијска урбана цивилизација, изгубио је утицај на традиционалне религије, које су биле укоријењена у руралним подручјима.[139] У Бенгалу је будизам чак и прогоњен. Ипак, истовремено је будизам инкорпориран у хиндуизам, када је Гаудапада користи будистичку филозофију да реинтерпретира Упанишаде.[138] Тиме је означен прелазак са атмана и брамана као „живе супстанце” на „маја-вада”,[ж] гдје се атмани и брамани виде као „чиста свијест знања.”[143] Према Шиперсу, то гледиште „маја-вада” је оно које је постало преовлађујуће у индијској мисли.[139]

Будизам
уреди

Од 400. до 1000. године хиндуизам се ширио, како се наставио пад будизма на Индијском потконтиненту.[144]

Бхакти
уреди
Главни чланци: Бхакти покрет, Алвари и Најанари

Бхакти покрет је тежио религијским реформама међу свим слојевима друштва усвајањем методе преданости, да би се постигло спасење.[145] Настао је у Тамилакаму таком 6. вијек,[146] а стекао је популарност кроз пјесме и учења вишнувских алвара и шивских најанара прије него што се проширио на сјевер.[147] Регионално се развио око различитих божанстава, а неке подсекте су биле вишнуизам, шивизам, шактизам и смартизам.[148][149]

Проповједао је користећи мјесне језике, тако да је порука стигла до маса. Покрет је био надахнут многим пјесницима свецима, који су заступали широк спектар филозофских позиција у распону од теистичког дуализма двајта-веданте до апсолутног монизма адвајта-веданте.[150][151] Неколико важних личности биле су жене. Нпр. унутар секте маханубхава, жене су биле бројније од мушкараца,[152] а администрација је много пута била сачињена углавном од жена.[153]

Према The Centre for Cultural Resources and Training:[154]

Вишнувска бхакти књижевност је била свеиндијска појава, која је започела у 6—7. вијеку н. е. у тамилском говорном подручју у јужној Индији, са дванаест алварских („уроњен [у Бога]”) светаца пјесника, који су писали пјесме посвјећене побожности. Религија алварских пјесника, међу којима је била и пјесникиња, Андал, била је оданост Богу кроз љубав (бхакти), а у екстази такве оданости пјевали су стотине пјесама које су оличавале и дубину осјећања и радост израза.

Рана исламска власт (око 1100—1500)

уреди
Главни чланци: Муслиманско освајање на Индијском потконтиненту, Исламски султанати у Индији, Бахманијски султанат, Декански султанати и Делхијски султанат

Муслимани су у 12. и 13. вијеку извршили инвазију на дијелове сјеверне Индије и успоставили Делхијски султанат у некадашњим посједима Раџпута.[155] Султанат је био у сталну флуксу јер се на власти промијенило пет династија: Мамлуци (1206—1290),[156] Халџи (1290—1320), Туглакиди (1320—1413), Сајиди (1414—1451)[157] и Лоди (1451—1526).[158] Дошло је до индо-персијске културне синтезе[159] коју карактерише апсорпција или интеграција персијских аспеката у различите културе савременог Бангладеша, Индије и Пакистана.[160] Разне династије туркијског, иранског и мјесног индијског поријекла биле су покровитељи персијског језика и допринијеле су развоју персијске културе у Индији.[161] Султанат је развио сопствени културни и политички идентитет заснован на персијским и индијским језицима, књижевности и умјетности, који су чинили основу индо-муслиманске цивилизације.[162]

Бхакти покрет
уреди

Покрет је свој врхунац достигао у период од 15. до 17. вијека.[163] Кључне личности покрета су Андал,[164] Басава,[165] Бхагат Пила,[166] Алама Прабху, Ака Махадеви, Кабир, Нанак,[165] Тулсидас, Набха Дас,[167] Витхаланатха, Гханананд,[164] Равидас,[165] Рамананда, Срипадараџа, Вјасатиртха[168] и многи други. Такође, покрет је био свједок раста хиндуистичке књижевности на мјесним језицима, посебно у облику побожних пјесама и музике.[169]

Лингајата
уреди
Главни чланак: Лингајата

Лингајата је огранак хиндуизма заснован на шивизму.[170][171] Настао је у 11. и 12. вијеку у регији која обухвата сјеверну Карнатаку и оближње дијелове јужне Индије.[172] Сљедбеници ове традиције су познати као лингајати. Израз је изведен од канадске ријечи лингавантха, што значи „онај ко носи ишталингу на свом тијелу” (ишталинга је представа Бога). У лингајатској теологији, ишталинга је амблем овалног облика који симболизује Парасиву, апсолутну стварност. Савремена лангајата прати прогресивну теологију засновану на реформи, која има велики утицај у Јужној Индији, нарочито у Карнатаки.[173]

Unifying Hinduism
уреди
Главни чланак: Unifying Hinduism
 
Поглед из ваздуха на храм Менакши са врха јужног гопурама, поглед на сјевер. Храм је обновило Виџајанагарско царство.

Према Николсону, већ између 12. и 16. вијека,

… одређени мислиоци почели су да третирају као једну цјелину различита филозофска учења Упанишада, епова, Пурана и школа, познато ретроспективно као „шест система” (садарсана) главне хиндуистичке филозофије.[174]

Тенденцију „замагљивања филозофских разлика” примјетио је и Микел Барли.[175] Лоренцен одређује поријекло посебног хиндуистичког идентитета у интеракцији муслимана и хиндуса[176] и процес „међусобног самодефинисања са супротним муслиманским осталима”,[177] који је започео много прије 1800. године.[178] И индијски и европски мислиоци кои су развили термин „хиндуизам” у 19. вијеку, били су под утицајем ових филозофа.[174]

Сикизам
уреди
Главни чланак: Сикизам
 
Храм Хармандир Сахиб у индијском граду Амрицар.

Сикизам је религија која је настала у регији Панџаб, на сјеверу Индијског потконтинента.[179] Заснован је на учењима гуруа Нанка Дева и девет људских гуруа који су услиједили. Добио је визију да проповједа пут до просвјетљења и бога у Султанпуру. Његови ставови су добацили традиционална богослужења и касти хиндуистичке вјере.[180] Ослобођење од реинкарнације везана је за сјећање и понављање на једног универзалног Бога. У сикизму, бог је Ниранкар, безобличан и безобличан.[181] Сики вјерују да постоји један универзални бог који је крајњи творац, одржаватељ и разарач. Гуру Грант Сахиб су средишњи списи намијењени очувању химни и учења сики гуруа и других светитеља из хиндуистичке и суфијске традиције. Сматра се да су ритуали, религијске свечаности или празна богослужења слабо корисни, а Сики се обесхрабрују да посте или иду на ходочашће. Начела сикизма укључују: 1) поштен живот/зарађивање, 2) давање десетине и давање милостиње и 3) пјевање о богу.[182] Сикизам такође има снажну ратничку традицију која је настала у одбрани религијских слобода и људских права од могулске окупације Индије.[183]

Савремени период (од 1500 до данас)

уреди

Рани савремени период

уреди
Главни чланци: Могулско царство и Царство Марата

Према Гевину Флуду, савремени период у Индији почиње првим контактима са западним свијетом око 1500. године.[116] Током периода могулске владавине[184] дошло је до успона нових облика религиозности.[185]

Савремена Индија (од 1800)

уреди
 
Махамахам фестивал је свети фестивал који се обиљежава једном у дванаест година у Кумбаконаму у Тамил Надуу. Фестивал је још познат и као Кумбх Мела Југа.[186][187]
 
Највећи религијски скуп икада одржан на свијету, Маха Кумбх Мела одржан у Прајагу 2001, привукао је око 70 милиона хиндуса из цијелог свијета.
Хиндуизам
уреди
Главни чланци: Реформистички покрет у хиндуизму, Неоведанта и Хиндутва

У 19. вијеку, под утицајем колонијалних снага, синтетичку визију хиндуизма образовали су Раџа Рам Мохан Рој, Свами Вивекананда, Шри Ауробиндо, Сарвепали Радакришнан и Махатма Ганди. Ови мислиоци су настојали да заузму свеобухватни поглед на индијску религијску историју, наглашавајући сличности између различитих индијских религија.[188]

Савремено доба дало је десетине хиндуистички светаца са међународним утицајем.[19] Нпр. Лекхраџ Кхубчанд Крипалани је основао Брахма Кумарис,[189] организацију која је према подацима из 2019. имала више од 8000 центара у 110 земаља и више од милион чланова.[190] Представљајући традиционални гаудија-вајшванизам, Бхактиведанта Свами Прабхупада је основао покрет Харе Кришна, још једну организацију са глобалним дометом.[191] Сваминарајан је основао Сваминарајан Сампрадаја, вишнуистичку сампрадају.[192] Прабхат Ранџан Саркар је основао Ананда Маргу, која такође има глобални утицај.[193] Кроз међународни утицај свих ових нових хиндуистичких деноминација, многе хиндуистичке праксе као што су јога, медитација, мантра, прорицање и вегетаријанство су усвојене од стране нових конвертита.

Џаинизам

уреди

Џаинизам је и даље утицајна религија и џаинске заједнице живе у индијским државама Гуџарат, Раџастан, Мадја Прадеш, Махараштра, Карнатака и Тамил Наду.[194] Џаини су аутори неколико класичних књига на различитим индијским језицима током дужег временског периода.

Будизам

уреди
Главни чланак: Навајана

Далитски будистички покрет, познат и као навајана,[195] будистички је покрет за препород у Индији из 19. и 20. вијека. Највећу подстицај добио је позивом Б. Р. Амбедкара далитима да се преобрате у будизам 1956. и добију прилику да побјегну од друштва заснованог на кастама, које их је сматрало најнижим у хијерархији.[196]

Сличности и разлике

уреди

Према Тилаку, индијске религије се могу тумачити као „засебне” или „интегрално”, односно истицањем разлика или сличности.[197] Према Шерми и Шарми, западни индолози су тежили истицању разлика, док су индијски индолози тежили истицању сличности.[198]

Сличности

уреди

Хиндуизам, будизам, џаинизам и сикизам дијеле одређене кључне концепте, које различите групе и појединци различито тумаче.[198] Све до 19. вијека, сљедбеници тих различитих религија нису имали настојања да се означавају као супротстављене једна другој, већ су „себе доживљавали као припаднике исте шире културне породице.”[199]

Дарма

уреди
 
Поклоник окренут према ријеци Ганг, чита гомилу светих књига (Чалиса различитих богова) у Кумбх Мели.

Дарма је концепт од средишњег значаја у индијској филозофији и религији.[200] Значење зависи од контекста и оно је еволуирало како су се идеје хиндуизма развијале кроз историју. У најранији текстовима и древним митовима, дарма значи космички закон, правила која су од хаоса створила космос; у Ведама, Упанишадама, Пуранима и Еповима[201] у зависности од контекста означава људско понашање које се сматра неопходним за поредак ствари у космосу, начела која спрјечавају хаос, понашање и дјеловање неопходно за сав живот у природи, друштву, породици, као и на нивоу појединца.[201][202]

Сотериологија

уреди

Хиндуизам, будизам, џаинизам и сикизам дијеле концепт мокше, ослобођења од циклуса поновног рађања. Међутим, они се разликују по тачној природи овог ослобођења.[203]

Ритуали

уреди

У ритуалу се могу уочити и заједничке особине. Ритуал помазања главе абхишека је важан у три главне индијске религије, осим у сикизму (у будизму се налази у ваџрајани). Други значајни ритуали су кремација мртвих, ношење киноверја на главни код удатих жена и разни брачни ритуали.[204] У литератури, многи класични наративи и пуране имају хиндуистичку, будистичку или џаинску верзију.[205] Све четири традиције дијеле појмове као што су карма, дарма, самсара, мокша и разне облике јоге.[204]

Митологија

уреди

Рама је херојска личност у свим традиционалним религијама. У хиндуизму је Бог-инкарнација у облику раскошног краља; у будизму је он инкарнирани Бодисатва; у џаинизму је савршено људско биће.[206]

Разлике

уреди

Критичари истичу да постоје велике разлике између, па чак и унутар, индијских религија.[207] Све главне религије се састоје од безбројних секти и подсекти.[208]

Митологија

уреди

Индијска митологија такође одражава конкуренција између различитих индијских религија. Популарна прича говори како Ваџрапани убија Махешвару, манифестацију Шиве као злог бића.[209] Прича се јавља у неколико светих списа, прије свега у Sarvatathagatatattvasamgraha и Vajrapany-abhiseka-mahatantra.[210][з] Према Калупахани, прича „одзвања” причом о преобраћању Амбатхе.[214] То треба схватити у контексту надметања између будистичких институција и шивизма.[215]

Категоризација астика—настика

уреди
Главни чланци: Астика и настика, Хиндуистичка филозофија и Будизам и хиндуизам
Види још: Ади Шанкара и Чарвака

Астика и настика су концепти који су коришћени за класификацију школа индијске филозофије међу савременим научницима, као и неким хиндуистичким, будистичким и џаинистичким текстовима.[216] Једна стандардна разлика, као у древној и средњовјековној санскритској филозофској литератури, јесте да астика школе прихватају Веде као фундаментално ауторитативне, док настике школе не прихватају.[217] Шест најпроучаванијих астика школа, које се некада називају и правовјерним школама, јесу нјаја, вајшешика, санкхја, јога, миманса и веданта. Пет најпроучаванијих настика школа, понекад називане и хетеродоксним школама, јесу будизам, џаинизам, чарвака, аџвика и аџнана.[218]

Посебан начин разликовања ова два термина еволуирао је у тренутним индијским језицима, као што су телугу, хинди и бенгалски, при чему астика и њени деривати обично значе „теистички”, а настика и њени деривати означавају „атеизам”.[и] Ипак филозофска традиција одржава ранију разлику, нпр. у идентификацији школе санкхја, која је нетеистичка (пошто је потврђује експлицитно постојање Бога у својој класичној формулацији), као филозофију астика (потврђујући Веду), иако ријеч „Бог” често користи као епитет за свијест (пуруша) у оквиру своје доктрине.[220] Слично томе, иако се будизам сматра настиком, Гаутама Буда се сматра аватаром бога Вишнуа у неким хиндуистичким деноминацијама.[221]

Будисти и џаинисти нису се сложили да припадају настика школи и редефинисали су фразе астика и настима према сопственом мишљењу. Џаинисти додјељују израз настика онима који не значају значење религијских текстова[222] или онима који поричу постојање душе што је добро познато џаинистима.[223]

Употреба термина дармичке религије

уреди
Главни чланак: Шафранизам

Фралеј и Малхотра користе термине „дармичке традиције” да би истакли сличности различитих индијских религија.[224][ј] Према Фравлеју, „све религије у Индији су назване дарма” и могу се,

… ставити под шири термин „дармичких традиција” које можемо видјети као хиндуизам или духовне традиције Индије у најширем смислу.[226]

Према Полу Хакеру, како га је описа Халбфас, термин „дарма”,

… преузео фундаметално ново значење и функцију у савременој индијској мисли, почевши од Банкима Чандра Чотопадхаја у 19. вијеку. Овај процес, у коме је дарма представљена као еквивалент, али и одговор на западњачки појам „религије”, одражава фундаменталну промјену у хиндуистичком осјећају идентитета и у односу према другим религијским и културним традицијама. Страни алати „религија” и „нација” постали су оруђа самодефинисања, а ново и несигурно осјећање „јединства хиндуизма” и националног, као и религијског, идентитета је добило коријен.[227]

Нагласак на сличностима и интегралном јединству дармичких вјера је критикован због занемаривања огромних разлика између, па и унутар, различитих индијских религија и традиција.[207] Према Ричарду Е. Кингу, то је типично за „инклузивистичко присвајање других традиција” неоведанте:

Инклузивистичко присвајање других традиција, карактеристично за идеологију неоведанте, јавља се на три основна нивоа. Прво, очигледно је у сугестији да (адвајта) ведантска филозофија шанкаре (око 8. вијека н. е.) чини средишњу филозофију хиндуизма. Друго, у индијском контексту, неоведантска филозофија обухвата будистичке филозофије у смислу сопствене ведантске идеологије. Буда постоје члан ведантске традиције, само покушавајући да је реформише изнутра. Коначно, на глобалном нивоу, неоведанта колонизује религијске традиције свијета заговарајући средишње мјесто недуалистичке позиције као philosophia perennis која лежи у основи свих културних разлика.[188]

„Савјет дармичких вјера” (УК) сматра зороастризам, иако не потиче са Индијског потконтинента, такође као дармичку религију.[228]

Статус нехиндуса у Републици Индији

уреди
Главни чланак: Религија у Индији
Види још: Правни статус џаинизма као посебне религије у Индији

Према индијском правном систему, будисти, џаинисти и сики су дио хиндуизма. Закон о хиндуистичком браду из 1955. дефинише „као хиндусе све будисте, џаинисте, сике и све који нису хришћани, муслимани, парзи (зороастријанци) или Јевреји.” Индијски устав тврди да ће се „помињање хиндуиста тумачити као да укључује упућивање на особе које исповиједају сикистичку, џаинистичку и будистичку религију.”[229]

У судском посједнику, Врховни суд Индије је примјетио да су сикизам и џаинизам подсекте или посебне вјере унутар већег хиндуистичког круга[к] и да је џаинизам деноминација унутар хиндуистичког круга.[л] Иако је индијска влада рачунале џаине у Индији као главну религијску заједницу одмах од првог пописа становништва спроведеног 1873, након независности 1947. сики и џаини нису третирани као национална мањина.[љ] Врховни суд Индије је 2005. одбио да изда налог Мандамуса који се џаинима даје статус религијске мањине широм Индије. Суд је, међутим, препустио одговарајућим државама да одлуче о мањинском статусу џаинске религије.[231]

Међутим, неке појединачне државе су се у посљедњих неколико деценија разликовале око тога да ли су џаини, будисти и сики религијске мањине или не, било изрицањем пресуде или усвајањем закона. Један примјер је пресуда коју је донио Врховни суд 2006, у случају који се односи на државу Утар Прадеш, који је прогласио џаинизам неоспорно другачијим од хиндуизма, али је напоменуо да „питање да ли су џаини дио хиндуистичке религије је отворено за расправу”.[232] Међутим, Врховни суд је такође примјетио разне судске случајеве који су џаинизам сматрали посебном религијом.[233]

Други примјер је Закон о слободи религије Гуџарата, који је амандман на закон који је настојао да дефинише џаине и будисте као деноминације унутар хиндуизма.[234] Коначно, 31. јула 2007, сматрајући да то није у складу са концептом слободни религије како је садржано у члану 25 (1) Устава, гувернер Навал Кишор Шармат вратио је закон о слободи религије (аманданм) Гуџарата 2006, наводећи широко распрострањене протесте џаина,[235] као и вансудско запажање Врховног суда да је џаинизам „посебна религија образована на основу квинтесенције хиндуистичке религије од стране Врховног суда”.[236]

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Предбудистичке Упанишаде су: Брихадаранјака, Чандогја, Каушитаки, Аитареја и Таитирија.[8]
  2. ^ Заједнички концепти укључују поново рађање, самсару, карму, медитацију, одрицање и мокшу.[14] Упанишадска, будистичка и џаинистичка традиција одрицања образују упоредне традиције, које дијеле неке заједничке концепте и интересовања. Док је Куру—Панчала, у средишњој Ганшкој низији, представљао средиште ране упанишадске традиције, Косала—Магада у средишњој Ганшкој низији, чинио је средиште других шраманских традиција.[15]
  3. ^ Различити период су означени као „класични хиндуизам”:
    • Смарт период од 1000. п. н. е. и 100. н. е. назива „преткласичним”. То је период образовања Упанишада и браманизма (он разликује браманизам од ведске религије, повезујући га са Упанишадама),[20] џаинизам и будизма. За Смарта, „класични период” траје од 100. до 1000. н. е. и поклапа се за процватом „класичног хиндуизма” и процватом и пропадањем махајана будизма у Индији.[21]
    • За Мајклса, период од 500. п. н. е. и 200. н. е. вријеме је „аскетског реформисања”,[22] док је период од 200. до 1100. н. е. вријеме „класичног хиндуизма”, пошто постоји „прекретница између ведске религије и хиндуистичке религије”.[11]
    • Мусе уочава дужи период промјена, наиме од 800. п. н. е. и 200. п. н. е, који он назива „класични период”. Неки од корјенитих концепата хиндуизма, као карма, реинкарнација и „лично просвјетљење и преображење”, који нису постојали у ведској религији, развили су се у то вријеме.[23]
  4. ^ Ашим Кумар Батачарја изјављује да Веде садрже основне истине о хиндуистичкој Дарми.[47]
  5. ^ У постведска времена схватанису као „слушаоци” вјечно постојеће Веде, Шраута значи „оно што се чује”.
  6. ^ На истоку Пала царство (770—1125), на западу и сјевер Гурџара-Пратихара (7—10. вијек), на југозападу династија Раштракутас (752—973), у Декану династија Чалукја (7—8. вијек) и на југу династија Палава (7—9. вијек) и Чола (9. вијек).[134]
  7. ^ Слично је развоју кинеског будизма током побуне Ана Лушана и периода Пет династија и десет краљевина (907—960/979), током којег је власт постала децентрализована и појавиле су се нове чан-школе.[137]
  8. ^ Термин „маја-вада” првенствено користе неадвајтини.[140][141][142]
  9. ^ Прича почиње преображењем Бодисатве Самантабхадре у Ваџрапани од стране Ваирочане, космичког Буде, који је добио ваџру и име „Ваџрапани”.[211] Ваирочана затим тражи од Ваџрапанија да створи своју адамантинску породицу, да успостави мандалу. Ваџрапани одбија, јер Махешвара (Шива) „обрањује бића својим лажљивим религијским доктринама и упушта се у све врсте насилног криминалног понашања”.[212] Махешвара и његова пратња су одвучени на планину Сумеру, и свим осим Махешваре се покоравају. Варџапани и Махершавана се упуштају у магичну борбу у којој Варџапани побјеђује. Махешварина пратња постаје дио Ваирочанине мандале, осим Махешваре, који је убијен, а његов живот је пребачен у друго царство гдје постаје буда по имену Бхашмешвара-нигроса, „безумни господар пепела”.[213]
  10. ^ Нпр. Атеистичко друштво Индије издаје мјесечне публикације часописа Настика Југа, што се може превести као Доба атеизма.[219]
  11. ^ Провремено овај термин користе и други аутори. Дејвид Вестерланд каже: „… може пружити неке могућности за сарадњу са сикима, џаинима и будистима, који се, попут хиндуса, сматрају припадницима ’дармичких’ религија.”[225]
  12. ^ У различитим кодификованим обичајним законима као што су хиндуистички закон о браку, хиндуистички закон о насљеђивању, хиндуистички закон о усвајању и издржавању и другим законима из периода прије и послије устава, дефиниције „хиндуиста” је укључивала све секте и подсекте хиндуистичке религије укључујући сике и џаинисте.[230]
  13. ^ Врховни суд је примјетио у пресуди која се односи на случај Бал Патил против Уније Индије: „Дакле, ’хиндуизам’ се може назвати општом религијом и заједничком вјером Индије, док је ’џаинизам’ посебне религија образована на основу квинтесенције хиндуистичке религије.” Џаинизам ставља већи нагласак на ненасиље (’ахимса’) и саосјећање (’каруна’). Њихова једина разлика од хиндуса је у томе што џаини не вјерују ни у једног творца као што је Бог, него обожавају само савршено људско биће које су звали Тиратханкар.[230]
  14. ^ Такозване мањинске заједнице попут сика и џаина нису третиране као националне мањине у вријеме доношења устава.[230]

Референце

уреди
  1. ^ Johnson, Zurlo & Hickman 2015, стр. 28-29.
  2. ^ „Viewpoint: Why Sikhs celebrate kindness”. bbc.com. BBC News. 15. 7. 2021. Приступљено 9. 9. 2024. 
  3. ^ Pariona, Amber (11. 6. 2020). „Countries With The Largest Jain Populations”. WorldAtlas. Приступљено 9. 9. 2024. 
  4. ^ Charles Joseph Adams , 497215 , Classification of religions: Geographica на сајту Енциклопедија Британика

    Indian religions, including early Buddhism, Hinduism, Jainism, and Sikhism, and sometimes also the Theravada (“Way of the Elders”) Buddhism and the Hindu- and Buddhist-inspired religions of South and Southeast Asia.
  5. ^ Sanghvi, Vir (14. 9. 2013). „Rude Travel: Down The Sages”. Hindustan Times (на језику: енглески). Приступљено 8. 9. 2024. [тражи се бољи извор]
  6. ^ а б Michaels 2004, стр. 33.
  7. ^ Muller 1879, стр. LXXXVI footnote 1.
  8. ^ Olivelle 2014, стр. 12–14.
  9. ^ King 1995, стр. 52; Olivelle 2014, стр. 12–14.
  10. ^ Olivelle 1998, стр. xxiii.
  11. ^ а б в г Michaels 2004, стр. 38.
  12. ^ Jain 2008, стр. 210.
  13. ^ Varghese 2008, стр. 259-60.
  14. ^ Olivelle 1998, стр. xx–xxiv.
  15. ^ Samuel 2010.
  16. ^ Thapar 1978, стр. 19-20.
  17. ^ Thapar 1978, стр. 19.
  18. ^ Thapar 1978, стр. 20; Anjum 2004, стр. 32-50.
  19. ^ а б Michaels 2004.
  20. ^ Smart 2003, стр. 52, 83–86.
  21. ^ Smart 2003, стр. 52.
  22. ^ Michaels 2004, стр. 36.
  23. ^ Muesse 2003, стр. 14.
  24. ^ Harari 2015, стр. 235–236.
  25. ^ Heehs 2002, стр. 39.
  26. ^ „Ancient Indians made 'rock music'”. BBC News. 19. 3. 2004. Приступљено 9. 9. 2024. 
  27. ^ Wright 2009, стр. 281–282.
  28. ^ а б Ratnagar 2004.
  29. ^ Marshall 1931, стр. 48–78; Possehl 2002, стр. 141–156.
  30. ^ Marshall 1931, стр. 48–78; Possehl 2002, стр. 141–144.
  31. ^ Srinivasan 1975; Srinivasan 1997, стр. 180–181.
  32. ^ Sullivan 1964; Hiltebeitel 2011, стр. 399–432.
  33. ^ Possehl 2002, стр. 141–144.
  34. ^ Sangave 2001.
  35. ^ Zimmer 1953, стр. 60, 208–209; McEvilley 2002.
  36. ^ Possehl 2002, стр. 141–145.
  37. ^ McIntosh 2008, стр. 286–287.
  38. ^ Oxtoby 2002, стр. 18–19.
  39. ^ Marshall 1931, стр. 67.
  40. ^ Oxtoby 2002, стр. 18.
  41. ^ Possehl 2002, стр. 18; Thapar 2004, стр. 85.
  42. ^ Possehl 2002, стр. 141–145; McIntosh 2008, стр. 275–277, 292.
  43. ^ Possehl 2002, стр. 152, 157–176; McIntosh 2008, стр. 293–299.
  44. ^ а б Jamison & Witzel 2003, стр. 65.
  45. ^ Kapur 2010.
  46. ^ Sundararajan & Mukerji 1989, стр. 382.
  47. ^ Bhattacharyya 2006, стр. 6.
  48. ^ Agarwal 2008, стр. 46.
  49. ^ Dalal 2010a, стр. 41.
  50. ^ King 1999, стр. 176, "Consequently, it remains an anachronism to project the notion of "Hinduism" as it is commonly understood into pre-colonial history."
  51. ^ Parmar 2018.
  52. ^ Nigal 1986, стр. 81.
  53. ^ Zimmer 1953, стр. 166.
  54. ^ Zimmer 1953, стр. 167.
  55. ^ Holdrege 2004, стр. 215.
  56. ^ Krishnananda 1994, стр. 17.
  57. ^ Krishnananda 1994, стр. 24.
  58. ^ Panikkar 2001, стр. 350–351.
  59. ^ Duchesne-Guillemin 1963, стр. 46.
  60. ^ Day 1982, стр. 42–45.
  61. ^ Pillai 1997, стр. 285.
  62. ^ Michaels 2004, стр. 34.
  63. ^ Michaels 2004, стр. 35.
  64. ^ Zimmer 1953, стр. 182—183; Dundas 2002, стр. 30.
  65. ^ Edward C. Dimock, Arthur Llewellyn Basham, 266312 The history of Hinduism # Other sources: the process of “Sanskritization” на сајту Енциклопедија Британика
  66. ^ „Module 10: Indo-Brahmanical Lesson Text”. indiana.edu. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 11. 9. 2024. „Upanishads came to be composed already in the ninth and eighth century B.C.E. and continued to be composed well into the first centuries of the Common Era. The Brahmanas and Aranyakas are somewhat older, reaching back to the eleventh and even twelfth century BCE.” 
  67. ^ Deussen 1966, стр. 51, "these treatises are not the work of a single genius, but the total philosophical product of an entire epoch which extends [from] approximately 1000 or 800 BC, to c.500 BCE, but which is prolonged in its offshoots far beyond this last limit of time."
  68. ^ Neusner 2009, стр. 183.
  69. ^ Melton & Baumann 2010, стр. 1324.
  70. ^ Mahadevan 1956, стр. 57.
  71. ^ Glasenapp 1999, стр. 16.
  72. ^ Mallinson 2007, стр. 17–18, 32—33; Jain 2008, стр. 210; Varghese 2008, стр. 259—60.
  73. ^ Zimmer 1953, стр. 217.
  74. ^ Flood 2003, стр. 273–274, "The second half of the first millennium BCE was the period that created many of the ideological and institutional elements that characterize later Indian religions. The renouncer tradition played a central role during this formative period of Indian religious history.... Some of the fundamental values and beliefs that we generally associate with Indian religions in general and Hinduism in particular were in part the creation of the renouncer tradition. These include the two pillars of Indian theologies: samsara – the belief that life in this world is one of suffering and subject to repeated deaths and births (rebirth); moksa/nirvana – the goal of human existence...."
  75. ^ Flood 1996, стр. 82.
  76. ^ Crawford & Joshi 1972, "Alongside Brahmanism was the non-Aryan Shramanic (self reliant) culture with its roots going back to prehistoric times."; Jaini 1979, стр. 169, "Jainas themselves have no memory of a time when they fell within the Vedic fold. Any theory that attempts to link the two traditions, moreover fails to appreciate rather distinctive and very non-vedic character of Jaina cosmology, soul theory, karmic doctrine and atheism"; Kalghatgi 1988; Masih 2000, стр. 18, "There is no evidence to show that Jainism and Buddhism ever subscribed to vedic sacrifices, vedic deities or caste. They are parallel or native religions of India and have contributed to much to [sic] the growth of even classical Hinduism of the present times."
  77. ^ Flood 2003, стр. 273–274, "The second half of the first millennium BCE was the period that created many of the ideological and institutional elements that characterise later Indian religions. The renouncer tradition played a central role during this formative period of Indian religious history.... Some of the fundamental values and beliefs that we generally associate with Indian religions in general and Hinduism in particular were in part the creation of the renouncer tradition. These include the two pillars of Indian theologies: samsara – the belief that life in this world is one of suffering and subject to repeated deaths and births (rebirth); moksa/nirvana – the goal of human existence...."; Flood 1996, стр. 86, "The origin and doctrine of Karma and Samsara are obscure. These concepts were certainly circulating among sramanas, and Jainism and Buddhism developed specific and sophisticated ideas about the process of transmigration. It is very possible that the karmas and reincarnation entered the mainstream brahaminical thought from the sramana or the renouncer traditions."; Jaini 2001, стр. 51, "Yajnavalkya's reluctance and manner in expounding the doctrine of karma in the assembly of Janaka (a reluctance not shown on any other occasion) can perhaps be explained by the assumption that it was, like that of the transmigration of soul, of non-brahmanical origin. In view of the fact that this doctrine is emblazoned on almost every page of sramana scriptures, it is highly probable that it was derived from them."; Brodd 2003, стр. 93, "Jainism shares many of the basic doctrines of Hinduism and Buddhism."
  78. ^ Pratt 1996, стр. 90.
  79. ^ Upadhyaya 1998, стр. 103–104.
  80. ^ Nakamura 1990, стр. 139.
  81. ^ Oldmeadow 2007, стр. 141, "Over time, apparent misunderstandings have arisen over the origins of Jainism and relationship with its sister religions of Hinduism and Buddhism. There has been an ongoing debate between Jainism and Vedic Hinduism as to which revelation preceded the other. What is historically known is that there was a tradition along with Vedic Hinduism known as Sramana Dharma. Essentially, the sramana tradition included it its fold, the Jain and Buddhist traditions, which disagreed with the eternality of the Vedas, the needs for ritual sacrifices and the supremacy of the Brahmins."
  82. ^ Fisher 1997, стр. 115, "The extreme antiquity of Jainism as a non-vedic, indigenous Indian religion is well documented. Ancient Hindu and Buddhist scriptures refer to Jainism as an existing tradition which began long before Mahavira."
  83. ^ Donald S. Lopez , 83105 Buddha на сајту Енциклопедија Британика
  84. ^ Learman 2005.
  85. ^ Jain, Pankaj (1. 9. 2011). „Buddhism: Origin, Spread And Decline”. huffpost.com (на језику: енглески). HuffPost. Приступљено 12. 9. 2024. 
  86. ^ Frank E. Reynolds, David Llewelyn Snellgrove, 83184 Buddhism # The demise of Buddhism in India на сајту Енциклопедија Британика
  87. ^ Thomas 2000.
  88. ^ Keown et al. 2003, "Theravāda".
  89. ^ Keown et al. 2003, "Mahāyāna".
  90. ^ Heehs 2002, стр. 106.
  91. ^ Rath 2007, стр. 40—41.
  92. ^ Narasimhachary 1976.
  93. ^ Tripath 2001.
  94. ^ Nagalingam 2009.
  95. ^ Grimes 1996.
  96. ^ Ramaprasad 1920, стр. 137-143.
  97. ^ Sinha 1979.
  98. ^ Mahadevan, Iravatham (6. 5. 2006). „A Note on the Muruku Sign of the Indus Script in light of the Mayiladuthurai Stone Axe Discovery”. harappa.com. Приступљено 14. 9. 2024. 
  99. ^ Vohra 2000, стр. 15; Bongard-Levin 1985, стр. 45; Rosen 2006, стр. 45; Singh 1989; Kenoyer 1998.
  100. ^ Vohra 2000, стр. 15; Bongard-Levin 1985, стр. 45; Rosen 2006, стр. 45; Basham 1967, стр. 11–14; Simoons 1998, стр. 363; Flood 1996, стр. 29, Figure 1: Drawing of the seal; Keay 2010, стр. 14.
  101. ^ Mallory & Adams 1997, стр. 308.
  102. ^ Zvelebil 1990, стр. 81; Krishnamurti 2003, стр. 6.
  103. ^ Lockard 2007, стр. 50, "The encounters that resulted from Aryan migration brought together several very different peoples and cultures, reconfiguring Indian society. Over many centuries a fusion of Aryan and Dravidian occurred, a complex process that historians have labeled the Indo-Aryan synthesis."; Lockard 2007, стр. 52, "Hinduism can be seen historically as a synthesis of Aryan beliefs with Harappan and other Dravidian traditions that developed over many centuries."
  104. ^ а б Hiltebeitel 2002, стр. 12.
  105. ^ Zimmer 1953, стр. 218-219; Larson 1995, стр. 81; Tiwari 2002, стр. v; Lockard 2007, стр. 52.
  106. ^ Harman 1992, стр. 6.
  107. ^ Anand 1980; Chopra, Ravindran & Subrahmanian 1979.
  108. ^ Bate 2009.
  109. ^ Kiruṭṭin̲an̲ 2000, стр. 17.
  110. ^ Embree 1988.
  111. ^ Thiruchandran 1997.
  112. ^ Māṇikkam 1968, стр. 75.
  113. ^ Lal 1992, стр. 4396.
  114. ^ Shashi 1996.
  115. ^ Subrahmanian 1980.
  116. ^ а б Flood 1996; Muesse 2011.
  117. ^ Muesse 2011.
  118. ^ Hiltebeitel 2002, стр. 13.
  119. ^ Hiltebeitel 2002, стр. 14.
  120. ^ Hiltebeitel 2002, стр. 18.
  121. ^ Hiltebeitel 2002, стр. 20.
  122. ^ Raju 1992; Puligandla 1997.
  123. ^ Radhakrishnan 1996.
  124. ^ Radhakrishnan & Moore 1957, стр. xviii–xxi.
  125. ^ Radhakrishnan & Moore 1957, стр. 227–249.
  126. ^ Chatterjee & Datta 1984, стр. 55.
  127. ^ Collins 2000, стр. 207–211.
  128. ^ Collins 2000, стр. 184–185.
  129. ^ Prasad 1946, стр. 116.
  130. ^ National Geographic 2008, "The flow between faiths was such that for hundreds of years, almost all Buddhist temples, including the ones at Ajanta, were built under the rule and patronage of Hindu kings."
  131. ^ Michaels 2004, стр. 40-41.
  132. ^ а б Michaels 2004, стр. 40.
  133. ^ Nakamura 2004, стр. 687.
  134. ^ а б Michaels 2004, стр. 41.
  135. ^ White 2000, стр. 25–28.
  136. ^ а б Michaels 2004, стр. 42.
  137. ^ McRae 2003.
  138. ^ а б Scheepers 2000.
  139. ^ а б Scheepers 2000, стр. 127-129.
  140. ^ „Mayavada philosophy”. harekrishnatemple.com. Приступљено 30. 9. 2024. 
  141. ^ „The Self-Defeating Philosophy of Mayavada”. gosai.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2024. 
  142. ^ „Mayavada and Buddhism – Are They One and the Same?”. gosai.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 9. 2024. 
  143. ^ Scheepers 2000, стр. 123–124.
  144. ^ Flood, Gavin (24. 8. 2009). „Hinduism: History of Hinduism”. bbc.co.uk. BBC - Religions. Приступљено 30. 9. 2024. 
  145. ^ „CBSE Class 12 History #CrashCourse: Bhakti movement's emergence and influence”. India Today (на језику: енглески). 24. 1. 2019. Приступљено 30. 9. 2024. 
  146. ^ Pillai 2022, "Thirdly, the movement had blossomed first down south or the Tamil country."; Hawley 2015, стр. 87; Padmaja 2002; Nair & deSouza 2020.
  147. ^ Schomer & McLeod (1987), стр. 1.
  148. ^ Nelson 2007, стр. 562-563; Kumar 2010, стр. 35-36; Johar 1999, стр. 89.
  149. ^ Wendy Doniger, bhakti на сајту Енциклопедија Британика
  150. ^ Schomer & McLeod (1987), стр. 2.
  151. ^ Novetzke 2007.
  152. ^ Ramaswamy 2007, стр. 204.
  153. ^ Ramaswamy 2007, стр. 210.
  154. ^ „Literary Arts”. ccrtindia.gov.in. Centre for Cultural Resources and Training (CCRT). Приступљено 30. 9. 2024. 
  155. ^ „Battuta's Trip Seven”. sfusd.k12.ca.us. San Francisko Public School. Архивирано из оригинала 12. 6. 2010. г. Приступљено 1. 10. 2024. 
  156. ^ Gat & Yakobson 2013, стр. 126.
  157. ^ Eaton 2019, стр. 117.
  158. ^ Wink 2020, стр. 83.
  159. ^ Patel & Leonard 2012, стр. 3.
  160. ^ Laet 1994, стр. 734.
  161. ^ Lewis 2014.
  162. ^ Naʻīm 2002, стр. 202.
  163. ^ Schomer & McLeod 1987, стр. 1–2.
  164. ^ а б Kieckhefer & Bond 1990, стр. 116-122.
  165. ^ а б в Hawley 2015, стр. 304–310.
  166. ^ Lorenzen 1995, стр. 182–199.
  167. ^ Mukherjee 1998.
  168. ^ Pinch 1996, стр. 2–3, 53-81.
  169. ^ Prentiss 2014, стр. 26–32, 217–218; Beck 2011, Chapters 3 and 4; Kinsley 1979, стр. 190-204.
  170. ^ Dalal 2010b, стр. 208-209; Schouten 1995, стр. 6; Fisher 2019.
  171. ^ Matt Stefon, Lingayat на сајту Енциклопедија Британика
  172. ^ Avari 2016, стр. 285.
  173. ^ Sakhare 1978.
  174. ^ а б Nicholson 2010, стр. 2.
  175. ^ Burley 2007, стр. 34.
  176. ^ Lorenzen 2006, стр. 24-33.
  177. ^ Lorenzen 2006, стр. 27.
  178. ^ Lorenzen 2006, стр. 26-27.
  179. ^ Nesbitt 2005, стр. 21–23.
  180. ^ „SIKHISM”. religioustolerance.org. Religious Tolerance. Архивирано из оригинала 21. 8. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2024. 
  181. ^ Cole & Sambhi 2005, стр. 62.
  182. ^ Marques 2020, стр. 240.
  183. ^ Gandhi 2007, стр. 676–677.
  184. ^ Michaels 2004, стр. 43.
  185. ^ Michaels 2004, стр. 43-44.
  186. ^ Bezbaruah, Gopal & Girota 2003, стр. 326.
  187. ^ „Mahamagam Festival”. blessingsonthenet.com. Belssings on the net. Архивирано из оригинала 25. 4. 2023. г. Приступљено 1. 10. 2024. 
  188. ^ а б King 1999.
  189. ^ Melton & Baumann 2010; Tomlinson, Smith & Manderson 2012, "4. Brahma Kumaris: Purity and the Globalization of Faith".
  190. ^ „Our History – The Brahma Kumaris”. brahmakumaris.org.au. Приступљено 1. 10. 2024. 
  191. ^ Gibson 2002, стр. 6.
  192. ^ Schreiner 2001.
  193. ^ „History of Ananda Marga”. Ananda Marga: Meditation, Yoga and Social Service. Приступљено 1. 10. 2024. 
  194. ^ „Census of India : C-1 Population By Religious Community”. censusindia.gov.in. Ministry of Home Affairs, Government of India. Архивирано из оригинала 28. 8. 2015. г. Приступљено 1. 10. 2024. 
  195. ^ Omvedt 2003, стр. 2, 3–7, 8, 14–15, 19, 240, 266, 271.
  196. ^ Mehta & Pantham 2006.
  197. ^ Tilak 2012.
  198. ^ а б Sherma & Sharma 2008, стр. 239.
  199. ^ Lipner 1999, стр. 12.
  200. ^ Dhand 2002.
  201. ^ а б Horsch 2004; Hacker 2006.
  202. ^ „Dharma”. encyclopedia.com. Encyclopedia.com. Приступљено 2. 10. 2024. „...the order and custom which make life and a universe possible, and thus to the behaviours appropriate to the maintenance of that order.” 
  203. ^ Tiwari 1983, стр. 210.
  204. ^ а б Syed et al. 2022, стр. 358.
  205. ^ Paul Dundas, G. Ralph Strohl, Jainism > Jainism, Hinduism, and Buddhism на сајту Енциклопедија Британика
  206. ^ Pollock 2007, стр. 661.
  207. ^ а б Larson 2012, стр. 313–314; Yelle 2012, стр. 338–339.
  208. ^ Rodrigues & Harding 2009, стр. 14.
  209. ^ Kalupahana 1994, стр. 220; Davidson 2004, стр. =148–153.
  210. ^ Davidson 2004, стр. 148.
  211. ^ Davidson 2004, стр. 148–150.
  212. ^ Davidson 2004, стр. 150.
  213. ^ Davidson 2004, стр. 151.
  214. ^ Kalupahana 1994, стр. 220.
  215. ^ Davidson 2004, стр. 152.
  216. ^ Perrett 2000, стр. 88; Mittal & Thursby 2004, стр. 729–30; Flood 1996, стр. 82.
  217. ^ Grayling 2019, стр. 519; Chatterjee & Datta 1984, стр. 5n1, "In modern Indian languages, 'āstika' and 'nāstika' generally mean 'theist' and 'atheist,' respectively. But in Sanskrit philosophical literature, 'āstika' means 'one who believes in the authority of the Vedas'. ('nāstika' means the opposite of these). The word is used here in the first sense. The six orthodox schools are 'āstika', and the Cārvāka is 'nāstika' in both the senses."; Nicholson 2013, ch. 9.
  218. ^ Flood 1996, стр. 82, 224–49; Radhakrishnan & Moore 1989.
  219. ^ „Magazines and Journals”. iheu.org. International Humanist and Ethical Union. 9. 2. 2004. Архивирано из оригинала 4. 12. 2007. г. Приступљено 2. 10. 2024. 
  220. ^ Clooney 2008, стр. 451–455, "By Sāṃkhya reasoning, the material principle itself simply evolves into complex forms, and there is no need to hold that some spiritual power governs the material principle or its ultimate source."
  221. ^ avatar на сајту Енциклопедија Британика
  222. ^ Kambi 1979, стр. i.
  223. ^ Law & Sen 2002, стр. 163.
  224. ^ Frawley 1990, стр. 27; Malhotra 2011.
  225. ^ Westerlund 1996, стр. 16.
  226. ^ Frawley 1990, стр. 27.
  227. ^ Halbfass 1995, стр. 10.
  228. ^ „The Dharmic Faiths: Beliefs and customs”. councilofdharmicfaithsuk.com. Council of Dharmic Faiths UK. Архивирано из оригинала 30. 3. 2022. г. Приступљено 3. 10. 2024. 
  229. ^ Cavanaugh 2009, стр. 88.
  230. ^ а б в „Bal Patil & Anr vs Union Of India & Ors on 8 August, 2005”. Supreme Court of India. 8. 8. 2005. Приступљено 3. 10. 2024. 
  231. ^ Shahabuddin, Syed (8. 8. 2005). „Minority rights are indivisible Majority pressures can deny equality”. tribuneindia.com. The Tribune, Chandigarh, India - Opinions. Приступљено 3. 10. 2024. 
  232. ^ „CASE NO.: Appeal (civil) 9595 of 2003”. judis.nic.in. Архивирано из оригинала 11. 3. 2007. г. Приступљено 4. 10. 2024. 
  233. ^ Cheema, Iqtidar Karamat (фебруар 2017). „Constitutional and Legal Challenges Faced by Religious Minorities in India | USCIRF”. www.uscirf.gov (на језику: енглески). 
  234. ^ „Gujarat Act No. 22 of 2003.” (PDF). indiacode.nic.in. India Code. 8. 4. 2003. 
  235. ^ „Religious freedom Bill returned”. The Indian Express (на језику: енглески). 1. 8. 2007. Приступљено 4. 10. 2024. 
  236. ^ „Gujarat govt revokes conversion amendment”. The Times of India. 11. 3. 2008. Приступљено 4. 10. 2024. 

Литература

уреди
Књиге
  • Michaels, Axel (2004). Hinduism: past and present (на језику: енглески). Princeton, N.J. Oxford: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08952-2. 
  • Muller, Max (1879). The Sacred Books of the East: The Upanishads (pt.1), translated by F. Max Müller (на језику: енглески). Oxford: At the Clarendon Press. Приступљено 9. 9. 2024. 
  • Olivelle, Patrick, ур. (2014). The early Upaniṣads: annotated text and translation (на језику: енглески). New York; Oxford: Oxford University Press. 
  • King, Richard (1995). Early Advaita Vedānta and Buddhism: The Mahāyāna Context of the Gauḍapādīya-Kārikā (на језику: енглески). State University of New York Press. ISBN 978-1-4384-0904-7. 
  • Olivelle, Patrick, ур. (1998). Upaniṣads (на језику: енглески) (Reissued изд.). Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-283576-5. 
  • Jain, Champat Rai (2008). Risabha Deva: the founder of Jainism (на језику: енглески) (2. изд.). Jaipur: Bhagwan Rishabhdeo Granth Mala, Shri Digamber Jain Atishay Kshetra Mandir Sanghiji. ISBN 978-81-7772-022-8. 
  • Varghese, Alexander P. (2008). India. 1 (на језику: енглески). New Delhi: Atlantic Publ. ISBN 978-81-269-0903-2. 
  • Samuel, Geoffrey (2010). The Origins of Yoga and Tantra: Indic Religions to the Thirteenth Century (на језику: енглески). Cambridge University Press. 
  • Thapar, Romila (1978). Ancient Indian social history: some interpretations (на језику: енглески). New Delhi: Orient BlackSwan. ISBN 978-81-250-0808-8. 
  • Muesse, Mark William (2003). Great World Religions: Hinduism (на језику: енглески). Teaching Company Limited Partnership. ISBN 978-1-56585-807-7. 
  • Harari, Yuval Noaḥ (2015). Sapiens: a brief history of humankind. London: Vintage Books. ISBN 978-0-09-959008-8. 
  • Heehs, Peter, ур. (2002). Indian religions: a historical reader of spiritual expression and experience (на језику: енглески). New York: New York University Press. ISBN 978-0-8147-3650-0. 
  • Wright, Rita P. (2009). The ancient Indus: urbanism, economy, and society. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57219-4. 
  • Marshall, John Hubert, ур. (1931). Mohenjo-Daro and the Indus civilization: being an official account of archaeological excavations at Mohenjo-Daro carried out by the Government of India between the years 1922 and 1927 (на језику: енглески). New Delhi: Asian Educational Services. ISBN 978-81-206-1180-1. Приступљено 9. 9. 2024. 
  • Possehl, Gregory L. (2002). The Indus Civilization: A Contemporary Perspective (на језику: енглески). Rowman Altamira. ISBN 978-0-7591-1642-9. 
  • Srinivasan, Doris Meth (1997). Many heads, arms and eyes: origin, meaning and form of multiplicity in Indian art (на језику: енглески). Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-10758-8. 
  • Hiltebeitel, Alf (2011). „The Indus Valley "Proto-Śiva", Re-examined through Reflections on the Goddess, the Buffalo, and the Symbolism of vāhanas”. Ур.: Hiltebeitel, Alf; Adluri, Vishwa; Bagchee, Joydeep. When the goddess was a woman: mahābhārata ethnographies: essays (на језику: енглески). Leiden ; Boston: Brill. ISBN 978-90-04-19380-2. 
  • Sangave, Vilas Adinath (2001). Facets of Jainology: selected research papers on Jain society, religion, and culture (на језику: енглески). Mumbai: Popular Prakashan. ISBN 978-81-7154-839-2. 
  • McIntosh, Jane R. (2008). „en”. The ancient Indus valley: new perspectives. Santa Barbara (Calif.): ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-907-2. 
  • Oxtoby, Willard Gurdon, ур. (2002). World religions. east,2: Eastern traditions (на језику: енглески) (Second изд.). Donn Mills, Ontario Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-541521-3. 
  • Thapar, Romila (2004). Early India: from the origins to AD 1300 (на језику: енглески). Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-24225-8. 
  • Jamison, Stephanie W.; Witzel, Michael (2003). Sharma, Arvind, ур. The study of Hinduism (на језику: енглески). Columbia, SC: University of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-449-7. 
  • Kapur, Kamlesh (2010). History Of Ancient India (portraits Of A Nation), 1/e (на језику: енглески). Sterling Publishers Pvt. Ltd. ISBN 978-81-207-4910-8. 
  • Sundararajan, K. R.; Mukerji, Bithika (1989). Sivaraman, Krishna, ур. Hindu spirituality. 1: Vedas through Vedanta (на језику: енглески). London: SCM Pr. ISBN 978-0-334-02431-6. 
  • Bhattacharyya, Ashim Kumar (2006). Hindu Dharma: Introduction to Scriptures and Theology (на језику: енглески). iUniverse. ISBN 978-0-595-38455-6. 
  • Agarwal, J. (2008). I Am Proud to be a Hindu (на језику: енглески). Pustak Mahal. ISBN 978-81-223-1022-1. 
  • Dalal, Roshen (2010). Hinduism: an alphabetical guide (на језику: енглески). New Delhi: Penguin Books. ISBN 978-0-14-341421-6. 
  • King, Richard (1999). Orientalism and religion: postcolonial theory, India and 'the mystic East' (на језику: енглески). New Delhi: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-565305-2. 
  • Smart, Ninian (2003). Godsdiensten van de wereld (на језику: холандски). Kampen: Uitgeverij Kok. 
  • McEvilley, Thomas (2002). The shape of ancient thought: comparative studies in Greek and Indian philosophies (на језику: енглески). New York: Allworth Press : School of Visual Arts. ISBN 1-58115-203-5. 
  • Parmar, Manish Singh (2018). Ancient India: A Glimpse of Indias' Glorious Ancient Past (на језику: енглески). BookRix. ISBN 978-3-7438-6452-8. 
  • Nigal, Sahebrao Genu (1986). Axiological approach to the Vedas (на језику: енглески). New Delhi: Northern Book Centre. ISBN 81-85119-18-X. 
  • Holdrege, Barbara A. (2004). „Dharma”. Ур.: Mittal, S.; Thursby, G. The Hindu world. New York: Routledge. стр. 213–248. ISBN 0-415-21527-7. 
  • Krishnananda, Swami (1994). A Short History of Religious and Philosophic Thought in India (на језику: енглески). Rishikesh: Sivananda Ashram. Приступљено 14. 9. 2024. 
  • Panikkar, Raimundo, ур. (2001). The Vedic experience: Mantramañjarī ; an anthology of the Vedas for modern man and contemporary celebration (Reprint изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-1280-8. 
  • Day, Terence Patrick (1982). The Conception of punishment in early Indian literature. Waterloo, Canada [for] the Canadian corporation for studies in religion: Wilfrid Laurier university press. ISBN 0-919812-15-5. 
  • Pillai, S. Devadas (1997). Indian Sociology Through Ghurye, a Dictionary (на језику: енглески). Popular Prakashan. ISBN 978-81-7154-807-1. 
  • Dundas, Paul (2002). The Jains (2nd изд.). London New York: Routledge. ISBN 0-415-26605-X. 
  • Zimmer, Heinrich Robert (1953). Campbell, Joseph, ур. Philosophies of India. London: Routledge & Kegan Paul Ltd. Приступљено 14. 9. 2024. 
  • Deussen, Paul (1966). The philosophy of the upanishads (Republ изд.). New York, N.Y: Dover Publications. ISBN 978-0-486-21616-4. 
  • Neusner, Jacob, ур. (2009). World religions in America: an introduction (4th изд.). Louisville, Ky: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-23320-4. 
  • Melton, J. Gordon; Baumann, Martin, ур. (2010). Religions of the world: a comprehensive encyclopedia of beliefs and practices (2nd изд.). Santa Barbara, Calif: ABC-CLIO. ISBN 978-1-59884-204-3. 
  • Mahadevan, Telliyavaram Mahadevan Ponnambalam (1956). Radhakrishnan, Sarvepalli, ур. History of Philosophy Eastern and Western. George Allen & Unwin Ltd. 
  • Glasenapp, Helmuth von (1999). Jainism: an Indian religion of salvation (1st изд.). Delhi: Motilal Banarsidass Publishers. ISBN 81-208-1376-6. 
  • Mallinson, James (2007). The Khecarīvidyā of Ādinātha: a critical edition and annotated translation of an early text of haṭhayoga (на језику: енглески). London: Routledge. ISBN 978-0-415-39115-3. 
  • Flood, Gavin (2003). The Blackwell Companion to Hinduism (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-4051-1841-5. 
  • Flood, Gavin (1996). An introduction to Hinduism (на језику: енглески). Cambridge: Cambridge Univ. Press. ISBN 978-0-521-43878-0. 
  • Kalghatgi, T. G. (1988). Study of Jainism (на језику: енглески). Jaipur: Prākṛit Bhārati Academy. 
  • Masih, Yaqub (2000). A Comparative Study of Religions (на језику: енглески). Delhi: Motilal Banarsidass Publ. ISBN 978-81-208-0815-7. 
  • Jaini, Padmanabh S. (1979). The Jaina path of purification (на језику: енглески) (1. изд.). Berkeley, Calif: University of California Press. ISBN 978-0-520-03459-4. 
  • Jaini, Padmanabh S., ур. (2001). Collected papers on Buddhist studies (1 изд.). Delhi: Motilal Banarsidass Publishers. ISBN 978-81-208-1776-0. 
  • Brodd, Jeffrey (2003). World Religions: A Voyage of Discovery (на језику: енглески). Saint Mary's Press. ISBN 978-0-88489-725-5. 
  • Pratt, James Bissett (1996). The Pilgrimage of Buddhism and a Buddhist Pilgrimage (на језику: енглески). Asian Educational Services. ISBN 978-81-206-1196-2. 
  • Upadhyaya, Kashi Nath (1998). Early Buddhism and the Bhagavadgītā (1. 1971, repr изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0880-5. 
  • Nakamura, Hajime (1990). A history of early Vedānta philosophy. 1 (на језику: енглески) (Repr изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0651-1. 
  • Oldmeadow, Harry, ур. (2007). Light from the east: eastern wisdom for the modern west. Bloomington, Ind: World Wisdom. ISBN 1-933316-22-5. 
  • Fisher, Mary Pat (1997). Living religions: an encyclopaedia of the world's faiths (1. publ. in paperback as a rev. изд.). London: Tauris. ISBN 1-86064-148-2. 
  • Learman, Linda (2005). Buddhist missionaries in the era of globalization. Honolulu: University of Hawaiì Press. ISBN 978-0-8248-2810-3. 
  • Thomas, E. J. (2000). The life of Buddha as legend and history (на језику: енглески). Mineola, N.Y: Dover Publications. ISBN 978-0-486-41132-3. 
  • Keown, Damien; Hodge, Stephen; Jones, Charles; Tinti, Paola (2003). Keown, Damien, ур. A dictionary of Buddhism. Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860560-7. 
  • Tripath, S. M. (2001). Psycho-Religious Studies Of Man, Mind And Nature (на језику: енглески). Global Vision Publishing House. ISBN 978-81-87746-04-1. 
  • Nagalingam, Pathmarajah (2009). „Chapter 3”. The Religion of the Agamas. Siddhanta Publications. Приступљено 14. 9. 2024. 
  • Grimes, John A. (1996). A concise dictionary of Indian philosophy: Sanskrit terms defined in English (New and rev. изд.). Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-3068-2. 
  • Sinha, Kanchan (1979). Kārttikeya in Indian Art and Literature (на језику: енглески). Delhi: Sundeep. 
  • Vohra, Ranbir (2000). The Making of India: A Historical Survey (на језику: енглески). M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-3223-4. 
  • Bongard-Levin, Grigoriĭ Maksimovich (1985). Ancient Indian Civilization (на језику: енглески). Arnold-Heinemann. ISBN 978-0-391-03358-0. 
  • Rosen, Steven (2006). Essential Hinduism (на језику: енглески). Praeger. ISBN 978-0-7425-6237-0. 
  • Kenoyer, Jonathan M. (1998). Ancient cities of the Indus valley civilization (на језику: енглески) (1st изд.). Karachi : Islamabad: Oxford University Press ; American Institute of Pakistan Studies. ISBN 978-0-19-577940-0. 
  • Basham, Arthur Llewellyn (1967). The Wonder that was India: A Survey of the History and Culture of the Indian Sub-continent Before the Coming of the Muslims (на језику: енглески). London: Sidgwick & Jackson. 
  • Simoons, Frederick J. (1998). Plants of life, plants of death (на језику: енглески). Madison, Wis: University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-15904-7. 
  • Keay, John (2010). India: a history; from the earliest civilisations to the boom of the twenty-first century (на језику: енглески) (Revised and expanded изд.). New York: Grove Press. ISBN 978-0-8021-4558-1. 
  • Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (1997). Encyclopedia of Indo-European culture (на језику: енглески). London ; Chicago: Fitzroy Dearborn. ISBN 978-1-884964-98-5. 
  • Zvelebil, Kamil (1990). Dravidian linguistics: an introduction (на језику: енглески). Pondicherry: Pondicherry Institute of Linguistics and Culture. ISBN 978-81-85452-01-2. 
  • Krishnamurti, Bhadriraju (2003). The Dravidian languages. Cambridge ; New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-77111-0. 
  • Lockard, Craig A. (2007). Societies, Networks, and Transitions, Volume 1: To 1500 (на језику: енглески). Cengage Learning. ISBN 978-1-4390-8535-6. 
  • Hiltebeitel, Alf. "Hinduism". In Kitagawa (2002).
  • Tiwari, Shiv Kumar (2002). Tribal roots of Hinduism (1. изд.). New Delhi: Sarup. ISBN 978-81-7625-299-7. 
  • Larson, Gerald James (1995). India's agony over religion. Albany, N.Y: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2411-7. 
  • Harman, William P. (1992). The sacred marriage of a Hindu goddess (на језику: енглески) (1. publ., reprint изд.). New Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0810-2. 
  • Anand, Mulk Raj, ур. (1980). Splendours of Tamil Nadu (на језику: енглески). Marg Publications. 
  • Chopra, Pran Nath; Ravindran, T. K.; Subrahmanian, N. (1979). History of South India: Modern period (на језику: енглески). S. Chand. 
  • Bate, Bernard (2009). Tamil oratory and the Dravidian aesthetic: democratic practice in south India. New York: Columbia University Press. ISBN 9780231519403. 
  • Kiruṭṭin̲an̲, A. (2000). Tamil culture: religion, culture, and literature (на језику: енглески) (1st изд.). Delhi: Bharatiya Kala Prakashan. ISBN 978-81-86050-52-1. 
  • Embree, Ainslie Thomas, ур. (1988). Encyclopedia of Asian history. 1: Abah - Gree. New York: Scribner. ISBN 978-0-684-18898-0. Приступљено 14. 9. 2024. 
  • Thiruchandran, Selvy (1997). Ideology, caste, class, and gender (на језику: енглески). New Delhi: Vikas Pub. House : Distributors, UBS Publishers' Distributors. ISBN 978-81-259-0360-4. 
  • Māṇikkam, Va Cupa (1968). A Glimpse of Tamilology (на језику: енглески). Academy of Tamil Scholars of Tamil Nadu. 
  • Lal, Mohan (1992). Encyclopaedia of Indian Literature: Sasay to Zorgot (на језику: енглески). Sahitya Akademi. ISBN 978-81-260-1221-3. 
  • Shashi, S. S., ур. (1996). Encyclopaedia Indica: India, Pakistan, Bangladesh (на језику: енглески). New Delhi: Anmol Publ. ISBN 978-81-7041-859-7. 
  • Subrahmanian, N. (1980). Śaṅgam Polity: The Administration and Social Life of the Śaṅgam Tamils (на језику: енглески). Ennes Publications. 
  • Kitagawa, Joseph Mitsuo (2002). The religious traditions of Asia: religion, history, and culture (на језику: енглески). London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-7007-1762-0. 
  • Raju, Poolla Tirupati (1992). The Philosophical Traditions of India (на језику: енглески). Nataraj Books. ISBN 978-1-881338-18-5. 
  • Muesse, Mark William (2011). The Hindu traditions: a concise introduction (на језику: енглески). Minneapolis: Fortress Press. ISBN 978-0-8006-9790-7. 
  • Puligandla, Ramakrishna (1997). Fundamentals of Indian Philosophy (на језику: енглески). New Delhi: D.K. Printworld. ISBN 978-81-246-0087-0. 
  • Radhakrishnan, Sarvepalli (1996). Indian Philosophy (на језику: енглески). II. Delhi: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-563820-2. 
  • Radhakrishnan, Sarvepalli; Moore, Charles A. (1957). A Source Book in Indian Philosophy (на језику: енглески). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-01958-1. 
  • Chatterjee, Satischandra; Datta, Dhirendra Mohan (1984). An Introduction to Indian Philosophy, (на језику: енглески). University of Calcutta. 
  • Prasad, Durga (1946). History of the Andhras Up to 1565 A D (на језику: енглески). P G Publishers. 
  • National Geographic (на језику: енглески). 213 (5. изд.). National Geographic Society. мај 2008. 
  • Collins, Randall (2000). The Sociology of Philosophies: A Global Theory of Intellectual Change (на језику: енглески). Cambridge, Mass. London: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00187-9. 
  • Nakamura, Hajime (2004). A history of early Vedānta philosophy. 2 (на језику: енглески). Delhi: Motilal Banarsidass. 
  • Ramaswamy, Vijaya (2007). Walking naked: women, society, spirituality in South India (на језику: енглески) (2nd rev. изд.). Shimla: Indian Institute of Advanced Study. ISBN 978-81-7986-068-7. 
  • White, David Gordon, ур. (2000). Tantra in practice. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press. ISBN 0-691-05779-6. 
  • McRae, John R. (2003). Seeing through Zen: encounter, transformation, and genealogy in Chinese Chan Buddhism (на језику: енглески). Berkeley, Calif.: Univ. of California Press. ISBN 978-0-520-23798-8. 
  • Scheepers, Alfred Robert (2000). De wortels van het Indiase denken (на језику: холандски). Olive Press. ISBN 978-90-802195-8-8. 
  • Schomer, Karine; McLeod, W. H., ур. (1987). The Sants: studies in a devotional tradition of India ; [most of the papers were originally prepared for a conference ... held in Berkeley, California, in May 1978] (1. publ изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 9788120802773. 
  • Pillai, P. Govinda (2022). The Bhakti Movement: Renaissance or Revivalism? (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-1-000-78039-0. 
  • Hawley, John Stratton (2015). A storm of songs: India and the idea of the Bhakti movement. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-18746-7. 
  • Padmaja, T. (2002). Temples of Kṛṣṇa in South India: history, art, and traditions in Tamilnāḍu (1. publ изд.). New Delhi: Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-398-4. 
  • Nair, Rukmini Bhaya; deSouza, Peter Ronald (2020). Keywords for India: A Conceptual Lexicon for the 21st Century (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-350-03925-4. 
  • Nelson, Lance (2007). Espín, Orlando O.; Nickoloff, James B., ур. An introductory dictionary of theology and religious studies. Collegeville (Minn.): Liturgical press. ISBN 978-0814658567. 
  • Kumar, Samrat Schmiem (2010). Bhakti - the yoga of love: trans-rational approaches to peace studies. Wien Berlin Münster: Lit. ISBN 978-3643501301. 
  • Johar, Surinder Singh (1999). Guru Gobind Singh: A Multi-faceted Personality (на језику: енглески). M.D. Publications Pvt. Ltd. ISBN 978-81-7533-093-1. 
  • Gat, Azar; Yakobson, Alexander (2013). Nations: the long history and deep roots of political ethnicity and nationalism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107007857. 
  • Eaton, Richard Maxwell (2019). India in the Persianate age, 1000-1765. Oakland: University of California Press. ISBN 978-0520325128. 
  • Wink, André (2020). The making of the Indo-Islamic world: c. 700-1800 CE. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-41774-7. 
  • Patel, Alka; Leonard, Karen Isaksen (2012). Indo-Muslim cultures in transition. Leiden Boston: Brill. ISBN 978-9004212091. 
  • Laet, Sigfried J. de (1994). History of humanity: from the seventh to the sixteenth century (на језику: енглески). London ; New York : Paris: Routledge ; Unesco. ISBN 978-0-415-09308-8. 
  • Lewis, Franklin D. (2014). Rumi - Past and Present, East and West: The Life, Teachings, and Poetry of Jalal al-Din Rumi (на језику: енглески). Simon and Schuster. ISBN 978-1-78074-737-8. 
  • Naʻīm, ʻAbd Allāh Aḥmad (2002). Islamic family law in a changing world: a global resource book. London New York: Zed Books. ISBN 9781842770931. 
  • Kieckhefer, Richard; Bond, George, ур. (1990). Sainthood: its manifestations in world religions (1. paperback printing изд.). Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520071896. 
  • Lorenzen, David, ур. (1995). Bhakti religion in North India: community identity and political action. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2025-6. 
  • Mukherjee, Sujit (1998). A dictionary of Indian literature. Hyderabad: Orient Longman. ISBN 81-250-1453-5. 
  • Pinch, William R. (1996). Peasants and monks in British India. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520200616. 
  • Prentiss, Karen Pechilis (2014). The Embodiment of Bhakti (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-535190-3. 
  • Beck, Guy L. (2011). Sonic liturgy: ritual and music in Hindu tradition. Columbia (S.C.): University of South Carolina Press. ISBN 978-1611170375. 
  • Kinsley, David R. (1979). The divine player: a study of Kṛṣṇa Līlā (1. изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-0896840195. 
  • Dalal, Roshen (2010). The religions of India: a concise guide to nine major faiths (на језику: енглески) (Rev. 1st изд.). New Delhi: Penguin Books. ISBN 978-0-14-341517-6. 
  • Schouten, Jan Peter (1995). Revolution of the Mystics: On the Social Aspects of Vīraśaivism (на језику: енглески). Motilal Banarsidass Publishe. ISBN 978-81-208-1238-3. 
  • Lorenzen, David N. (2006). Who invented Hinduism? essays on religion in history (1. publ изд.). New Delhi: Yoda Press. ISBN 978-81-902272-6-1. 
  • Avari, Burjor (2016). India: the ancient past: a history of the Indian subcontinent from c. 7000 BCE to CE 1200 (Second изд.). London New York: Routledge. ISBN 978-1-317-23672-6. 
  • Sakhare, M. R. (1978). History and Philosophy of Lingāyat Religion (на језику: енглески). Karnatak University. 
  • Nicholson, Andrew J. (2010). Unifying hinduism: philosophy and identity in Indian intellectual history (на језику: енглески). New york: Columbia university press. ISBN 978-0-231-14986-0. 
  • Burley, Mikel (2007). Classical Samkhya and Yoga: An Indian Metaphysics of Experience (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-134-15978-9. 
  • * Nesbitt, Eleanor M. (2005). Sikhism: a very short introduction. Oxford : New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280601-7. 
  • Cole, W. Owen; Sambhi, Piara Singh (2005). A Popular Dictionary of Sikhism: Sikh Religion and Philosophy (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-135-79760-7. 
  • Marques, Joan (2020). The Routledge Companion to Happiness at Work (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-000-18021-3. 
  • Gandhi, Surjit Singh (2007). History of Sikh gurus retold. New Delhi: Atlantic Publishers & Distributors. ISBN 978-81-269-0857-8. 
  • Tomlinson, Matt; Smith, Wendy; Manderson, Lenore, ур. (2012). „4. Brahma Kumaris: Purity and the Globalization of Faith”. Flows of faith: religious reach and community in Asia and the Pacific. Dordrecht Heidelberg: Springer. ISBN 978-94-007-2931-5. 
  • Gibson, Lynne, ур. (2002). Hinduism (Core, [key stage 3] изд.). Harlow, Essex: Heinemann, Part of Pearson Education. ISBN 0-435-33619-3. 
  • Schreiner, Peter (2001). „Institutionalization of Charisma: The Case of Sahajananda”. Ур.: Dalmia, Vasudha; Malinar, Angelika; Christof, Martin. Charisma and canon: essays on the religious history of the Indian subcontinent (на језику: енглески). New Delhi ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-565453-0. 
  • Omvedt, Gail (2003). Buddhism in india: challenging Brahmanism and caste (на језику: енглески). New Delhi ; Thousand Oaks, CA: Sage Publications. ISBN 978-0-7619-9664-4. 
  • Mehta, Vrajendra Raj; Pantham, Thomas, ур. (2006). Political ideas in modern India: thematic explorations. Thousands Oaks, Calif: Sage Publications. ISBN 0-7619-3420-0. 
  • Bezbaruah, Madan Prasad; Gopal, Krishna; Girota, Phal S., ур. (2003). Fairs and festivals of India. New Delhi: Gyan Pub. House. ISBN 978-81-212-0809-3. 
  • Sherma, Rita DasGupta; Sharma, Arvind (2008). Hermeneutics and Hindu thought: toward a fusion of horizons (на језику: енглески). New York: Springer. ISBN 978-1-4020-8192-7. 
  • Lipner, Julius J. (1999). Hindus: their religious beliefs and practices (на језику: енглески) (Repr изд.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-05182-8. 
  • Tiwari, Kedar Nath (1983). Comparative Religion (на језику: енглески). Motilal Banarsidass. ISBN 978-0-89581-634-4. 
  • Syed, Muzaffar H.; Kumar, Anil; Usmani, B. D.; Gupta, Pramod (2022). History of Indian Nation : Ancient India (на језику: енглески). K.K. Publications. 
  • Pollock, Sheldon (2007). Literary cultures in history: reconstructions from South Asia (на језику: енглески) (Nachdr. изд.). Berkeley, Calif. Los Angeles London: Univ. of California Press. ISBN 978-0-520-22821-4. 
  • Rodrigues, Hillary; Harding, John S. (2009). Introduction to the study of religion (на језику: енглески). London ; New York: Routledge. ISBN 978-0-415-40888-2. 
  • Kalupahana, David J. (1994). A History of Buddhist Philosophy: Continuities and Discontinuities (на језику: енглески). Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-1191-1. 
  • Davidson, Ronald M. (2004). Indian esoteric Buddhism: a social history of the Tantric movement (на језику: енглески) (1. Indian изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-1991-7. 
  • Perrett, Roy, ур. (2000). Indian philosophy: a collection of readings. New York: Garland. ISBN 978-0815336112. 
  • Mittal, Sushil; Thursby, Gene R. (2004). The Hindu world (на језику: енглески). New York: Routledge. ISBN 978-0-415-21527-5. 
  • Grayling, A. C. (2019). The history of philosophy (на језику: енглески). London: Viking, an imprint of Penguin Books. ISBN 978-0-241-30453-2. 
  • Nicholson, Andrew J. (2013). Unifying Hinduism: Philosophy and Identity in Indian Intellectual History (на језику: енглески). Columbia University Press. ISBN 978-0-231-14987-7. 
  • Radhakrishnan, Sarvepalli; Moore, Charles A., ур. (1989). A source book in Indian philosophy (12. ... pr изд.). Princeton, NJ: Princeton Univ. Pr. ISBN 0-691-01958-4. 
  • Clooney, Francis (2008). „Restoring 'Hindu Theology' as a category in Indian intellectual discourse”. Ур.: Flood, Gavin. The Blackwell Companion to Hinduism (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-99868-7. 
  • Kambi, V. S. (1979). Forms of Indian Philosophical Literature and Other Papers (на језику: енглески). Kambi : Shri Vidya Prakashan. 
  • Law, Bimala Churn; Sen, Amulyachandra (2002). Mahāvīra, his life and teachings (на језику: енглески) (Combined изд.). Kolkata: Maha Bodhi Book Agency. ISBN 978-81-87032-29-8. 
  • Frawley, David (1990). From the river of heaven: Hindu and Vedic knowledge for the modern age (на језику: енглески). Salt Lake City, Utah: Passage Press. ISBN 978-1-878423-01-6. 
  • Malhotra, Rajiv (2011). Being different: an Indian challenge to western universalism (на језику: енглески). New Delhi: HarperCollins Publishers India, a joint venture with the India Today Group. ISBN 978-93-5029-190-0. 
  • Westerlund, David (1996). Questioning the secular state: the worldwide resurgence of religion in politics (на језику: енглески). London: Hurst. ISBN 978-1-85065-241-0. 
  • Halbfass, Wilhelm, ур. (1995). Philology and confrontation: Paul Hacker on traditional and modern vedanta (на језику: енглески). Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2582-4. 
  • Cavanaugh, William T. (2009). The Myth of Religious Violence: Secular Ideology and the Roots of Modern Conflict (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973664-5. 
Часописи

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Индијске_религије&oldid=28899427”