Википедија

Вечни повратак

Вечни повратак (такође познат и као вечно враћање/понављање/рецидив или етернална рекуренција) јесте теорија да се универзум и све постојање те енергија одувек понавља, те да ће наставити да се понавља вечно, у самосличној форми бесконачан број пута унутар неограниченог временског и просторног оквира.

Уробор

Теорија се може наћи у индијској филозофији и у древном Египту, а накнадно су је преузели питагорејци и стоици. Падом антике и ширењем хришћанства, теорија се све мање употребљавала у Западном свету, уз изузетак Фридриха Ничеа који је ову мисао повезивао са многим својим концептима — укључујући амор фати.

Симбол цикличности уробор (змија која једе сопствени реп) користио се у средњем веку (алхемија). У новије време, идеју вечног повратка развијао је филозоф и физичар Томас Браун у књизи Religio Medici (1643), затим Артур Шопенхауер (19. век; извор филозофије су биле Упанишаде), те Ниче у радовима Весела наука и Тако је говорио Заратустра.

Концепт се повезује с филозофијом преддетерминизма у којој је људима предодређено да наставе пролазити кроз исте догађаје изнова и изнова заувек.

Преглед

уреди

Основна премиса произилази из претпоставке да је вероватноћа почетка постојања света као нашег различита од нуле. Ако су простор и време неограничени, из тога логично следи да се наше постојање мора понављати неограничен број пута.[1]

Године 1871, Луи Огист Бланки, узимајући у обзир њутновску космологију у којој су време и простор бесконачни, тврдио је да је демонстрирао вечну рекуренцију као математичку нужност.[2]

Класична антика

уреди
 
Скарабеј на фрески

У древном Египту, скарабеј (балегар) нашао се као знак вечне обнове и поновног доласка до постојања живота, што је подсетник на долазећи живот. (Види такође атум и маат.)

Мајанци и Астеци такође су користили циклични поглед на време.

У древној Грчкој, концепт вечног повратка био је повезан са Емпедоклеом, Зеноном Китијумским и најзначајније стоицизмом (екпиросиза, палингенеза и сл.).

Идеја је такође предлагана у Вергилијевој Енеиди. У књизи 6 овог епа (редови 724—751), херој Енеја спушта се у подземље и сазнаје од Анхизеја — свог преминулог оца чија душа живи у Елизијуму — да систем метампсихозе осигурава продужење људске расе: након смрти, свака људска душа пролази кроз период експургације, очишћења исте од нечистоће која се стекла током живота у телу на Земљи. Већина душа, како год, бива осуђена на повратак у опет у телу затвореној души на Земљи (а не иде у Елизијум, као што је Анхизеја). I опет, пре него што се врате у тај живот, „бог” их сазива код ријеке Лете, где пију воду и почињу да заборављају шта су искусили — сва патња и кажњавање за њихове „грехе”, те тешкоће и напори које су прошли током претходног постојања у телу наизглед ишчезавају. Другим речима, чим почну да постоје у новим телима, бивају игнорантни, не сећајући се онога шта су радили током претходног постојања укључујући све казне у предстојећем животу односно све казне које следе. Потом се силом стављају у позицију где су мање или више осуђени да понављају све грешке, несвесни цене колико ће их ово коштати. Један учењак, Дејвид Квинт,[3] тврдио је да је овај моменат у Вергилијевом епу илустративан случај терапеутских ефеката заборава — начина на који чин заборављања омогућава наставак живота. То је једна интерпретација, али оно што се жели рећи има прилично трагичну ноту јер људи су осуђени да раде исте грешке изнова и изнова услед присиљене игноранције. Енеида се, генерално, прихвата као подробан трагичан преглед људског постојања.[4]

Индијске религије

уреди
 
Животни круг у ваџрајани

Концепт цикличних узорака је значајан у индијским религијама, као што је џаинизам, хиндуизам, сикизам и будизам. Значајна дистинкција је да се догађаји не понављају бескрајно него да се душе рађају док не постигну спасење. Точак живота представља бескрајан циклус рађања, живота и смрти при чему појединац чезне за ослобођењем. У тантричком будизму, точак времена — концепт познат као калачакра — изражава идеју бескрајног круга постојања и знања.

Фридрих Ниче

уреди

Концепт „вечног враћања”, идеја да се бесконачно много пута уз небесконачан број догађаја, све понавља изнова и изнова неограничено, средиште је писаних радова Фридриха Ничеа.[5] Као што Хајдегер истиче у својим предавањима о Ничеу, Ничеов први помен вечног враћања, у афоризму 341 Веселе науке (цитирано испод), представља овај концепт као хипотетско питање а не представља га као чињеницу. Према Хајдегеру, терет које поставља ово питање вечног враћања — било да је таква ствар можда истина или не — чини га тако значајним у модерној мисли: „Начин на који Ниче овде осликава прву комуникацију мисли ’највећег терета’ [вечног враћања] чини јасним да је ова ’мисао мисли’ у исто време ’мисао с највећим теретом’.”[6]

Идеја вечног враћања налази се у више његових радова, на пример § 285 и § 341 Веселе науке те у Тако је говорио Заратустра. Најкомплетнији преглед теме налази се у раду насловљеном директно Белешке о вечном враћању, који је објављен тек 2007. уз Киркегорову сопствену верзију вечног враћања које он назива ’репетиција’. Ниче сумира своја размишљања најјезгровитије када читаоцу даје следеће своје ставове: „Све се вратило. Сиријус, и паук, и твоје мисли овог момента, и ова последња мисао од тебе да ће се све ствари вратити.” Међутим, он такође изражава своју мисао у дужем тексту где каже следеће:

„Ко код да можеш бити, вољени странац, којег сам овде упознао први пут, искористи овај срећни сат и ову тишину око нас, и изнад нас, за себе и дозволи ми да ти кажем нешто о идеји која ме погодила пре него што би зраке звезде погодиле тебе или било кога, што и одговара природи светлости. — Пријатељу! Твој цео живот, као пешчани сат, увек ће се окретати и протицати поново — дуги минут времена ће протећи док се сва ова стања из којих си еволуирао поврате у точку космичког процеса. I тада ћеш про[на]ћи сваки бол и свако задовољство, сваког пријатеља и сваког непријатеља, сваку наду и сваку грешку, сваку влас траве и сваку зраку сунчеве светлости још једном, и целу тканину ствари које чине твој живот. Овај прстен у којем си ништа до зрнце ће да блиста изнова заувек. А у сваком од ових циклуса људског живота биће један сат када ће, први пут поједини човек, а потом већина, да схвати могућу мисао вечног враћања свих ствари: а за људску врсту ово је увек сат Поднева.”[7]

Ова мисао се нашла забележена у постхумном фрагменту исто тако.[8] Порекло мисли датира сам Ниче, преко постхумног фрагмента; у питању је август 1881, Зилс-Марија. У књизи Ecce Homo (1888), он је написао да је идеја вечног повратка као „фундаментална концепција” Тако је говорио Заратустра.[9]

 
Сцена Ничеове инспирације: „поред масивног, пирамидалног уздигнутог блока недалеко од Сурлеја”

Неколицина аутора је истакла друга јављања ове хипотезе у савременој мисли. Рудолф Штајнер, који је ревидирао прве каталоге Ничеове личне библиотеке јануара 1896, истакао је да је Ниче можда прочитао нешто слично у Диринговим Курсевима о филозофији (1875), које је Ниче спремно критиковао. Лу Андреас-Саломе истакла је да се Ниче односио на древне цикличне концепције времена, прецизније питагорејске (Невременске медитације). Анри Лихтенбергер и Шарл Андлер издвојили су три рада савремена за Ничеа која дају исту хипотезу: J.G. Vogt, Die Kraft. Eine real-monistische Weltanschauung (1878), Auguste Blanqui, L'éternité par les astres[10] (1872) и Gustave Le Bon, L'homme et les sociétés (1881). Валтер Бенџамин јукстапозиционира Бланкијеве и Ничеове дискусије вечног враћања у свом недовршеном, монументалном раду Пасагенверк.[11] Међутим, Гистав Ле Бон није цитирао нигде Ничеове рукописе; а Огист Бланки је именован само 1883. Вогтов рад, с друге стране, прочитао је Ниче током лета 1881. у Зилс-Марији.[12] Бланкија помиње Алберт Ланге у свом делу Историја материјализма, књизи коју је пажљиво читао Ниче.[13] Вечно враћање се такође помиње у проласку Ђавола у Делу четвртом, књига XI, поглавље 9, Браћа Карамазови Достојевског, што је други могући извор одакле је Ниче извлачио своје идеје.

Валтер Кауфман сугерише да је Ниче можда дошао на ову идеју након радова Хајнриха Хајнеа, који је једном написао:

„[V]реме је бесконачно, али ствари у времену, конкретна тела, јесу ограничена. Иста могу заиста да буду распршена у најмање честице; али ове честице, атоми, имају своје ограничене бројеве, а бројеви конфигурација које се, све од њих самих, формирају од њих такође су одређене. Сада, колико год време пролазило, према вечним законима који управљају комбинацијама ове вечне игре репетиције, све конфигурације које су претходно постојале на овој Земљи морају ипак да се састану, привуку, одбију, пољубе и угрозе једна другу поново…”[14]

Ниче назива идеју „застрашујућом и парализирајућом”, односећи се према истој као терету „највеће тежине” (нем. das schwerste Gewicht)[15] која се може замислити. Он заступа став да је жеља за вечним повратком свих догађаја ултимативна афирмација живота:

„Шта, ако једног дана или ноћи демон одлучи да вам се прикраде у вашој најусамљенијој самоћи и каже: ’Овај живот како га сада живиш и живео си, мораћеш живети још једном и небројено много пута још; и неће да буде ништа ново у њему, а сваки бол и свака радост и свака мисао и поглед и све несагледиво мало или велико у твом животу вратиће ти се, све истим редоследом и секвенцом…’ Не бисте ли се бацили доле и шкргутали зубима и проклињали демона који је ово изговорио? Или бисте још једном доживели овај невероватан моменат када бисте му одговорили: ’Ти си бог и нисам никада чуо ништа узвишеније.’”[16]

Да би се свеобухватило вечно враћање у својој мисли, а не да се оствари пуко мирење са истим, већ да се исто пригрли, потребна је амор фати („љубав судбине”):[17]

„Моја формула за људску величанственост је амор фати: да појединац не жели да има ништа другачије, ни у будућности, ни у прошлости, ни у свој вечности. Не само пуко прихватање {терета} неопходности, и даље мање него га прикривати — сав идеализам је лажљивост испред неопходности — већ да га се воли.”[17]

У Јунговом семинару о Тако је говорио Заратустра, Јунг тврди да патуљак излаже идеје о вечном повратку пре него што Заратустра доврши свој аргумент вечног повратка; тада патуљак каже: „’Све стоји право’, промрљао је патуљак презриво. ’Сва истина је крива, само време је круг.’” Међутим, Заратустра одбацује ове тврдње патуљка у наредном параграфу, упозоравајући га о тзв. пре-симплификацијама.[18]

Албер Ками

уреди

Филозоф и писац Албер Ками истражује помињање „вечног повратка” у свом есеју о „Сизифовом миту”, где репетитивна природа постојања представља апсурдност живота, нешто с чим се херој покушава носити преко манифестовања ониме што је Паул Тилих назвао „Храброст за бити”. Иако је задатак колутања камена изнова и изнова до врха брда бесконачно у суштини бесмислен, изазов с којим се суочава Сизиф је уздржавање од очаја. Стога Ками даје чувени закључак да „неко мора да замисли Сизифа срећног”.

Противаргумент

уреди

Ничеов учењак Валтер Кауфман описао је аргумент који је оригинално поставио Георг Симел којим се оповргава тврдња да се ограничен број стања мора понављати неограничен број пута у временском континууму:

„Чак и да има прекомерно неколико ствари у ограниченом простору ограниченог времена, не би морале да се понављају у истим конфигурацијама. Претпоставите да постоје три точка исте величине, која се ротирају на истој оси, једна тачка означена на кружници сваког точка, а ове три тачке поравнате у једној равној линији. Ако се други точак заротира двапут брже од првог, а ако је брзина трећег точка 1/π брзине првог, првобитно поравнање се никада не би поновило.”[19]

Тако би систем имао неограничен број различитих физичких конфигурација које се никада не понављају. Међутим, овај пример претпоставља могућност савршеног континуитета; на пример, ако се докаже да свемир има природу квантне пене, тада егзактан квантитет ирационалног броја не би могао да се изрази ниједним физичким предметом.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Tegmark M., „Parallel universes”. Sci. Am. 2003 May; 288(5):40—51.
  2. ^ Jean-Pierre Luminet (2008-03-28). „The Wraparound Universe”. AK Peters, Ltd. ISBN 978-1-56881-309-7. 
  3. ^ Epic and Empire: the Politics of Generic Form from Virgil to Milton (Yale University Press: 1993)
  4. ^ Значајна студија на ову тему: W. R. Johnson's Darkness Visible (1976); види такође: P. R. Hardie, „Virgil and Tragedy” in the volume The Cambridge Companion to Virgil, edited by C. Martindale (Cambridge University Press: 1997)
  5. ^ „LMU Build”. myweb.lmu.build. 
  6. ^ Види: Heidegger Nietzsche. Volume II: The Eternal Recurrence of the Same trans. David Farrell Krell. New York: Harper and Row, 1984. 25: The way Nietzsche here patterns the first communication of the thought of the 'greatest burden' [of eternal recurrence] makes it clear that this 'thought of thoughts' is at the same time 'the most burdensome thought.'
  7. ^ Notes on the Eternal Recurrence — Vol. 16 of Oscar Levy Edition of Nietzsche's Complete Works (in English): „Whoever thou mayest be, beloved stranger, whom I meet here for the first time, avail thyself of this happy hour and of the stillness around us, and above us, and let me tell thee something of the thought which has suddenly risen before me like a star which would fain shed down its rays upon thee and every one, as befits the nature of light. — Fellow man! Your whole life, like a sandglass, will always be reversed and will ever run out again, — a long minute of time will elapse until all those conditions out of which you were evolved return in the wheel of the cosmic process. And then you will find every pain and every pleasure, every friend and every enemy, every hope and every error, every blade of grass and every ray of sunshine once more, and the whole fabric of things which make up your life. This ring in which you are but a grain will glitter afresh forever. And in every one of these cycles of human life there will be one hour where, for the first time one man, and then many, will perceive the mighty thought of the eternal recurrence of all things:- and for mankind this is always the hour of Noon”.
  8. ^ 1881 (11 [143])
  9. ^ Nietzsche, Ecce Homo, „Why I Write Such Good Books”, „Thus Spoke Zarathustra”, § 1
  10. ^ Tremblay, Jean-Marie (2. 2. 2005). „Louis-Auguste Blanqui, (1805—1881), L'éternité par les astres. (1872)”. texte. 
  11. ^ Walter Benjamin. The Arcades Project. Trans. Howard Eiland and Kevin McLaughlin. Cambridge: Belknap-Harvard, 2002. See chapter D, "Boredom Eternal Return, " pp. 101—119.
  12. ^ „La bibliothèque de Nietzsche”. Arhivirano iz originala 16. 11. 2006. g. ; „revision of previous catalogues”.  Éцоле Нормале Супéриеуре.
  13. ^ Alfred Fouillée, "Note sur Nietzsche et Lange: le „retour éternel”, in Revue philosophique de la France et de l'étranger. An. 34. Paris 1909. T. 67, S. 519—525
  14. ^ Kaufmann, Walter. Nietzsche; Philosopher, Psychologist, Antichrist. 1959, page 376: „[T]ime is infinite, but the things in time, the concrete bodies, are finite. They may indeed disperse into the smallest particles; but these particles, the atoms, have their determinate numbers, and the numbers of the configurations which, all of themselves, are formed out of them is also determinate. Now, however long a time may pass, according to the eternal laws governing the combinations of this eternal play of repetition, all configurations which have previously existed on this earth must yet meet, attract, repulse, kiss, and corrupt each other again…”
  15. ^ Kundera, Milan. The Unbearable Lightness of Being. 1999, page 5.
  16. ^ The Gay Science, § 341: „What, if some day or night a demon were to steal after you into your loneliest loneliness and say to you: 'This life as you now live it and have lived it, you will have to live once more and innumerable times more; and there will be nothing new in it, but every pain and every joy and every thought and sigh and everything unutterably small or great in your life will have to return to you, all in the same succession and sequence' … Would you not throw yourself down and gnash your teeth and curse the demon who spoke thus? Or have you once experienced a tremendous moment when you would have answered him: 'You are a god and never have I heard anything more divine.'”
  17. ^ а б Dudley, Will. Hegel, Nietzsche, and Philosophy: Thinking Freedom. 2002, page 201: „My formula for human greatness is amor fati: that one wants to have nothing different, not forward, not backward, not in all eternity. Not merely to bear the necessary, still less to conceal it—all idealism is mendaciousness before the necessary—but to love it.”
  18. ^ Gildersleeve, M. (2015). The Gay Science and the Rosarium Philosophorum. Agathos, 6(2), 37.
  19. ^ Kaufmann, Walter. Nietzsche: Philosopher, Psychologist, Antichrist. (Fourth Edition) Princeton University Press, 1974. p327: „Even if there were exceedingly few things in a finite space in an infinite time, they would not have to repeat in the same configurations. Suppose there were three wheels of equal size, rotating on the same axis, one point marked on the circumference of each wheel, and these three points lined up in one straight line. If the second wheel rotated twice as fast as the first, and if the speed of the third wheel was 1/π of the speed of the first, the initial line-up would never recur.”

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Večni_povratak&oldid=28294851”