Википедија

Neprofitna organizacija

Termin neprofitne organizacije (NFPO – non-for-profit organizations) koristi se kao široki termin koji obuhvata sve organizacije koje su poznate kao dobrotvorna društva, neprofitne, nevladine organizacije (NGOs), privatne volonterske organizacije (PVOs), građanske društvene (CSOs), udruženja građana itd. Termin „ ne-za profit" (not-for-profit) preferira umesto „ ne-profit“ da bi se istakao definišući kriterijum, odnosno namera organizacije da ne pravi profit za provatni dobitak.[1] or nonprofit institution,[2]

Moguće je da takva organizacija u stvari pravi profit s vremena na vreme, ali osnovna svrha nije da bilo koji deo bilo kog profita ide za privatnu dobit. Glavna razlikujuća karakteristika između neprofitnih i profitnih organizacija je u tome da su prve vođene principom ne-distribucije dohotka, odnosno profita.

Funkcije uredi

Neprofitne organizacije obezbeđuju javna dobra koja vlada nedovoljno snabdeva.[3] NPO imaju široku raznolikost struktura i namena. Za pravnu klasifikaciju, međutim, postoje neki elementi od značaja:

  • Upravljanje provizijama
  • Odredbe o odgovornosti i reviziji
  • Privremene izmene statuta ili statuta
  • Odredbe za prestanak subjekta
  • Poreski statuti korporativnih i privatnih donatora
  • Poreski status osnivača.

Iako pripadnost neće uticati na pravni status, ona se može uzeti u obzir u sudskom postupku kao pokazatelj svrhe. Većina zemalja ima zakone koji regulišu osnivanje i upravljanje nevladinim organizacijama i koji zahtevaju poštovanje režima korporativnog upravljanja. Od većine većih organizacija se traži da javno objave svoje finansijske izveštaje u kojima se navode njihovi prihodi i rashodi.

U mnogim aspektima, pve organizacije su slične korporativnim poslovnim subjektima iako često postoje značajne razlike. Neprofitna i profitna pravna lica moraju imati članove odbora, članove upravnog odbora ili poverenike koji organizaciji duguju fiducijarnu obavezu lojalnosti i poverenja. Značajan izuzetak od ovoga uključuje crkve, od kojih se često ne traži da otkriju finansije, uključujući i članove crkve.[4]

Obuka i struktura uredi

Dva glavna tipa neprofitnih organizacija su članstvo i samo odbor. Članska organizacija bira odbor i ima redovne sastanke i ovlašćenje da menja statut. Organizacija samo sa odborom tipično ima samoizabran odbor i članstvo čija su ovlašćenja ograničena na ono što im je delegirao odbor. Statut potonje organizacije može čak navesti da organizacija nema članstvo, iako se u literaturi organizacije njeni donatori ili primaoci usluga mogu pominjati kao 'članovi'; primeri takvih organizacija su FairVote[5][6] i Nacionalna organizacija za reformu zakona o marihuani.[7] Model zakona o neprofitnim korporacijama nameće mnoge složenosti i zahteve za donošenje odluka o članstvu.[8] Shodno tome, mnoge organizacije, kao što je Fondacija Vikimedija,[9] su formirale strukture samo sa odborom. Nacionalna asocijacija parlamentaraca (SAD) je izrazila zabrinutost u pogledu implikacija ovog trenda na budućnost otvorenosti, odgovornosti i razumevanja javnog interesa u neprofitnim organizacijama. Konkretno, oni primećuju da neprofitne organizacije, za razliku od poslovnih korporacija, ne podležu tržišnoj disciplini za proizvode i disciplini akcionara svog kapitala; stoga, bez kontrole članstva nad važnim odlukama kao što je izbor odbora, postoji mali broj inherentnih zaštitnih mehanizama protiv zloupotrebe.[10][11] Suprotno gledište bi moglo biti da kako neprofitne organizacije rastu i traže veće donacije, stepen kontrole se povećava, uključujući očekivanja revidiranih finansijskih izveštaja.[12] Dalji kontraargument bi moglo biti da su NPO ograničene, svojim izborom pravne strukture, u pogledu finansijske koristi što se tiče raspodele dobiti članovima i direktorima.

Poresko oslobođenje uredi

U mnogim zemljama, neprofitne organizacije mogu da podnesu zahtev za status oslobođanja od poreza, tako da sama organizacija može biti oslobođena poreza na prihod i drugih poreza. U Sjedinjenim Državama, da bi bila izuzeta od federalnog poreza na dohodak, organizacija mora da ispuni uslove navedene u Zakonu o internim prihodima (IRC). Dodeljivanje statusa neprofitne organizacije vrši država, dok dodeljivanje statusa oslobođanja od poreza (kao što je IRC 501(c)) dodeljuje savezna vlada preko Poreske uprave. To znači da sve neprofitne organizacije ne ispunjavaju uslove da budu oslobođene poreza.[13] Na primer, zaposleni u neprofitnim organizacijama plaćaju poreze iz svojih plata, koje primaju prema zakonima zemlje. Nevladine organizacije koriste model dvostrukog dna u smislu da je unapređenje njihovog cilja važnije od ostvarivanja profita, iako je oboje potrebno da bi se osigurala održivost organizacije.[14][15] Prednost neprofitnih organizacija registrovanih u UK je to što imaju koristi od nekih olakšica i izuzeća. Dobrotvorne i neprofitne organizacije su izuzete od poreza na dobit, kao i poverenici koji su oslobođeni poreza na prihod.[16]

Neprofitne organizacije socijalne zaštite uredi

U SAD političari često koriste neprofitne organizacije „socijalnog staranja“ (IRS Odeljak 501(c)(4)). Njihova upotreba je rezultirala kontroverzama za političare kao što su Kvam Kilpatrik i Grečen Vitmer.[17]

Problemi uredi

Osnivačev sindrom uredi

Osnivački sindrom je problem sa kojim se organizacije suočavaju dok se šire. Dinamični osnivači, koji imaju snažnu viziju kako da upravljaju projektom, pokušavaju da zadrže kontrolu nad organizacijom, čak i kada novi zaposleni ili volonteri žele da prošire obim projekta ili promene politiku.[18]

Loše upravljanje resursima uredi

Loše upravljanje resursima je poseban problem za nevladine organizacije, jer zaposleni nisu odgovorni nikome ko ima direktan udeo u organizaciji. Na primer, zaposleni može započeti novi program bez otkrivanja njegovih kompletnih odgovornosti. Zaposleni može biti nagrađen za poboljšanje reputacije NPO, usrećivanje drugih zaposlenih i privlačenje novih donatora. Obaveze obećane u punom poverenju i kreditu organizacije, koje nigde nisu zabeležene, predstavljaju računovodstvenu prevaru. Ali čak i indirektne obaveze negativno utiču na finansijsku održivost NPO, i NPO će imati finansijskih problema ukoliko se ne uspostave stroge kontrole.[19] Neki komentatori su tvrdili da primanje značajnih sredstava od velikih profitnih korporacija može na kraju da promeni funkcije NPO.[20] Česta mera efikasnosti NPO je njen koeficijent troškova (tj. izdaci za stvari koje nisu programi, podeljeni sa ukupnim rashodima).

Takmičenje za talenat uredi

Konkurencija zaposlenih u javnom i privatnom sektoru je još jedan problem sa kojim se neprofitne organizacije neizbežno suočavaju, posebno na rukovodećim pozicijama. Postoje izveštaji o velikom nedostatku talenata u neprofitnom sektoru danas u pogledu tek diplomiranih radnika,[21] a nevladine organizacije su dugo tretirale zapošljavanje kao sekundarni prioritet,[22] što bi mogao biti razlog zašto se nalaze u nezavisnoj poziciji. Dok su mnoge etablirane nevladine organizacije dobro finansirane i uporedive sa svojim konkurentima u javnom sektoru, mnoge od njih su nezavisne i moraju biti kreativne sa kojim podsticajima da privuku i zadrže vibrantne ličnosti. Početni interes za mnoge je paket nadoknade, iako su mnogi koji su anketirani nakon što su napustili NPO izjavili da su ih stresno radno okruženje i neumoljiv rad oterali.[23]

Zapošljavanje u javnom i privatnom sektoru je, uglavnom, moglo da ponudi više svojim zaposlenima od većine neprofitnih agencija tokom istorije. Bilo u vidu većih plata, sveobuhvatnijih paketa beneficija ili manje zamornog posla, javni i privatni sektor su uživali prednost u privlačenju zaposlenih u odnosu na nevladine organizacije. Tradicionalno, NPO je privlačio pojedince vođene misijom koji žele da pomognu njihovom odabranom cilju. Problem je još veći zato što neke nevladine organizacije ne rade na sličan način kao većina preduzeća, ili samo sezonski. Ovo dovodi do toga da se mnogi mladi i entuzijastični radnici odreknu nevladinih organizacija u korist stabilnijeg zapošljavanja. Danas, međutim, neprofitne organizacije usvajaju metode koje koriste njihovi konkurenti i pronalaze nova sredstva da zadrže svoje zaposlene i privuku najbolje od novoformirane radne snage.[24]

Spomenuto je da većina neprofitnih organizacija nikada neće moći da se izjednači sa platama u privatnom sektoru[25] i stoga bi trebalo da usredsrede svoju pažnju na pakete beneficija, podsticaje i implementaciju prijatnog radnog okruženja. Dobro okruženje je više rangirano od plate i pritiska posla.[22] NPO se podstiču da plate onoliko koliko su u mogućnosti i nude radno okruženje sa niskim stresom sa kojim se zaposleni mogu pozitivno povezati. Drugi podsticaji koje bi trebalo primeniti su izdašne naknade za godišnji odmor ili fleksibilno radno vreme.[26]

Vidi još uredi

Referfence uredi

  1. ^ Ciconte, Barbara L.; Jacob, Jeanne (2009). Fundraising Basics: A Complete Guide. Burlington, Massachusetts: Jones & Bartlett Learning. ISBN 9780763746667. 
  2. ^ „System of National Accounts (UN)” (PDF). Unstats.un.org. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 10. 2013. g. Pristupljeno 16. 10. 2013. 
  3. ^ Weisbrod, Burton, 1977. The Voluntary Nonprofit Sector: An Economic Analysis, Lexington Books, New York.
  4. ^ Ansberger, Paul (2008). „A History of the Tax-Exempt Sector: An SOI Perspective” (PDF). Statistics of Income Bulletin. Winter 2008: 105—135. Arhivirano (PDF) iz originala 20. 3. 2021. g. Pristupljeno 23. 9. 2020 — preko IRS. 
  5. ^ FairVote – Board of Directors Arhivirano 30 oktobar 2008 na sajtu Wayback Machine.
  6. ^ FairVote – FAQs Arhivirano 23 oktobar 2008 na sajtu Wayback Machine.
  7. ^ NORML Board of Directors – NORML Arhivirano 30 oktobar 2008 na sajtu Wayback Machine.
  8. ^ How to Convert Taxes into Profits: Professional Guide for Non Profit Organizations. International Business Publications. 20. 3. 2009. str. 12. ISBN 9781438722160. Pristupljeno 28. 10. 2014. [mrtva veza]
  9. ^ „Bylaws”. Wikimedia Foundation. 14. 7. 2010. Arhivirano iz originala 23. 1. 2008. g. Pristupljeno 31. 7. 2010. 
  10. ^ Malamut, Michael E.; Blach, Thomas J. (2008). „ABA Code Revision Raises Concerns for Democracy and Parliamentary Law in Nonprofits”. National Parliamentarian, Volume 69, No. 1. 
  11. ^ Charity on Trial: What You Need to Know Before You Give / Doug White (2007) ISBN 1-56980-301-3.
  12. ^ SSRN-Voluntary Disclosure in Nonprofit Organizations: an Exploratory Study by Bruce Behn, Delwyn DeVries, Jing Lin Arhivirano 20 mart 2021 na sajtu Wayback Machine.
  13. ^ „Applying for Exemption – Difference Between Nonprofit and Tax-Exempt Status”. Irs.gov. Arhivirano iz originala 16. 10. 2012. g. Pristupljeno 18. 10. 2012. 
  14. ^ The Nonprofit Handbook: Everything You Need to Know to Start and Run Your Nonprofit Organization (Paperback), Gary M. Grobman, White Hat Communications, 2008.
  15. ^ „not-for-profit – definition of not-for-profit in English from the Oxford dictionary”. Arhivirano iz originala 20. 3. 2021. g. Pristupljeno 14. 5. 2015. 
  16. ^ UK, Government (12. 10. 2020). „Charities and tax”. 
  17. ^ Paul Egan (14. 5. 2021). „Gov. Whitmer discloses cost of trip to visit her father and how it was paid for”. Detroit Free Press. Pristupljeno 19. 5. 2021. „incorporated in 2018 under Section 501(c)(4) of the Internal Revenue Code, state records show. Such "social welfare" nonprofit funds are commonly used by state and local officeholders but have been the source of past controversies, notably for former Detroit Mayor Kwame Kilpatrick” 
  18. ^ Block, Stephen R.; Rosenberg, Steven (leto 2002). „Toward and Understanding of Founder's Syndrome”. Nonprofit Management & Leadership. 12 (4): 353. doi:10.1002/nml.12403. 
  19. ^ Audit Guide for Small Nonprofit Organizations. Arhivirano iz originala 4. 1. 2011. g. Pristupljeno 21. 7. 2010. 
  20. ^ Edwards, M.; Hulme, D., ur. (2002). „NGO Performance and Accountability: Introduction and Overview (Chapter 11)”. The Earthscan Reader on NGO Management. UK: Earthscan Publications Ltd. 
  21. ^ Chertavian, G. (mart 2013). „Nonprofits Need to Compete for Top Talent”. Harvard Business Review. Arhivirano iz originala 20. 3. 2021. g. Pristupljeno 10. 12. 2014. 
  22. ^ a b Maw, Liz (9. 7. 2014). „Winning the Talent Game”. Stanford Social Innovation Review. Arhivirano iz originala 7. 8. 2018. g. Pristupljeno 6. 8. 2018. 
  23. ^ Becchetti, Leonardo; Castriota, Stefano; Depedri, Sara (1. 8. 2014). „Working in the for-profit versus not-for-profit sector: what difference does it make? An inquiry on preferences of voluntary and involuntary movers”. Industrial and Corporate Change. 23 (4): 1087—1120. doi:10.1093/icc/dtt044  . Arhivirano iz originala 20. 3. 2021. g. Pristupljeno 28. 3. 2018. 
  24. ^ Cohen, R. (21. 6. 2010). „Nonprofit Salaries: Achieving Parity with the Private Sector”. Nonprofit Quarterly. Arhivirano iz originala 11. 12. 2014. g. Pristupljeno 10. 12. 2014. 
  25. ^ Coffman, S. (23. 12. 2002). „Nonprofits Can Compete with Employee Benefits”. Columbus Business First. Arhivirano iz originala 20. 3. 2021. g. Pristupljeno 10. 12. 2014. 
  26. ^ Fox, T. (18. 3. 2014). „How to Compete with the Private Sector for Young Workers”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 20. 3. 2021. g. Pristupljeno 6. 9. 2017. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

  Mediji vezani za članak Neprofitna organizacija na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Непрофитна_организација&oldid=27552130”