Википедија

Neformalno učenje

Neformalno učenje uključuje različite strukturisane situacije učenja koje nemaju nivo nastavnog plana i programa, akreditacije i sertifikovanja koji su povezani sa „formalnim obrazovanjem“, ali imaju više strukture od onih povezanih sa „informalnim učenjem“, koja se obično odvijaju prirodno i spontano kao deo drugih aktivnosti. Neformalno učenje, zajedno sa formalnim i informalnim, formira tri stila učenja koje je definisano i podržano od strane OECD-a[1].

Neformalno učenje u Laosu.

Primeri neformalnog učenja su časovi plivanja za malu decu, sportski ili fitnes programi, profesionalni seminari konferencijskog tipa ili kontinuirano stručno usavršavanje[2]. Ciljevi učenika mogu biti povećanje veština i znanja, kao i dobijanje emocionalne nagrade povezane sa ljubavlju prema predmetu ili povećanom strašću za učenjem[3]

Istorija uredi

Debata o relativnoj vrednosti formalnog i neformalnog učenja postoji već duži niz godina. Tradicionalno formalno učenje se odvija u školi ili na univerzitetu i njemu se pripisuje veća vrednost od neformalnog učenja, poput učenja na radnom mestu. Koncept formalnog učenja kao društveno-kulturno prihvaćene norme za učenje prvi su osporili Skribner i Kol[4] 1973. koji su tvrdili da se većina stvari u životu bolje uči kroz neformalne procese, navodeći učenje jezika kao primer. Štaviše, antropolozi su primetili da se složeno učenje i dalje odvija u domorodačkim zajednicama koje nisu imale formalne obrazovne ustanove[5].

Neformalno učenje je sticanje novog znanja koje se dešava u svakodnevnom životu i nije u potpunosti bilo vrednovano i shvaćeno. To je dovelo do deklaracije strategije o "doživotnom učenju za sve"[6] od strane ministara obrazovanja OECD-a 1996. godine. To uključuje 24 zemlje sa pet kontinenata, koje su težile da razjasne i potvrde sve oblike učenja uključujući formalno, neformalno i informalno. Ovo je u saradnji sa Evropskom unijom koja je takođe razvila politike za celoživotno učenje koje se snažno fokusiraju na potrebu identifikovanja, procene i potvrđivanja neformalnog i informalnog učenja, posebno na radnom mestu[7].

Države koje u sistemu obrazovanja prepoznaju neformalno učenje[8]

Austrija Danska Italija Južnoafrička republika
Australija Nemačka Južna Koreja Španija
Belgija Grčka Malta Slovenija
Kanada Mađarska Meksiko Švajcarska
Čile Island Holandija Ujedinjeno Kraljevstvo
Češka republika Irska Norveška Hrvatska

Karakteristike uredi

  1. Učenje se može odvijati na različitim mestima;
  2. Relevantnost za potrebe ugroženih grupa;
  3. Zabrinutost sa određenim kategorijama ljudi;
  4. Fokus na jasno definisani cilj;
  5. Fleksibilnost u organizaciji i metodama[9]

Ciljevi uredi

  • Omogućava funkcionalnu pismenost i kontinuirano obrazovanje odraslima i mladima koji nisu imali formalno obrazovanje ili nisu završili osnovno obrazovanje.
  • Omogućava funkcionalno i korektivno obrazovanje mladima koji nisu završili srednjoškolsko obrazovanje.
  • Omogućava obrazovanje različitim kategorijama maturanata kako bi se poboljšala osnovna znanja i veštine.
  • Omogućava stručno osposobljavanje na radnom mestu, radno i profesionalno usavršavanje različitim kategorijama radnika i profesionalaca kako bi poboljšali svoje veštine.
  • Omogućava punoletnim građanima različitih delova zemlje neophodno estetsko, kulturno i građansko obrazovanje za javno prosvećivanje[9].

Formalno i informalno učenje uredi

Iako se sve definicije mogu pobijati (vidi dole), ovaj članak se odnosi na tvrdnje Evropskog centra za razvoj stručnog osposobljavanja (Cedefop) iz 2001. o „celoživotnom učenju: formalno, neformalno i informalno učenje“ kao smernice za različite definicije.

Formalno učenje: učenje koje obično pruža ustanova za obrazovanje ili obuku, strukturisano (u smislu ciljeva učenja, vremena učenja ili podrške za učenje) i vodi prema sertifikaciji. Formalno učenje iz perspektive učenika je namerno[10]

Informalno učenje: učenje koje proizilazi iz svakodnevnih životnih aktivnosti vezanih za posao, porodicu ili slobodno vreme. Nije strukturisano (u smislu ciljeva učenja, vremena učenja ili podrške učenja) i obično ne dovodi do sertifikacije. Informalno učenje može biti namerno, ali u većini slučajeva nije namerno - slučajno je[10].

Neformalno učenje: videti definiciju gore.

Osporavanje koncepta neformalnog učenja uredi

Ako ne postoji jasna razlika između formalnog i informalnog učenja, gde je onda moguće staviti neformalno učenje. To je sporno pitanje sa brojnim definicijama. Slede neke od aktuelnih teorija.

"Teško je napraviti jasnu razliku između formalnog i informalnog učenja, jer često postoji ukrštanje između ta dva pojma[11].

Slično tome, Hotkinson i saradnici zaključuju nakon obimne analize literature o temama formalnog, neformalnog i informalnog učenja, da su „pojmovi neformalno i informalno izgledali zamenljivo, a svaki se pre svega definisao u suprotnosti sa dominantnim formalnim obrazovnim sistemom i uglavnom individualističke konceptualizacije učenja razvijene u vezi sa takvim obrazovnim kontekstia”[12] Štaviše, on kaže da je „važno ne gledati na neformalne i formalne delove kao na odvojene celine, čekajući da na neki način budu integrisani. To je dominantno gledište u literaturi i pogrešno je. Dakle, nije izazov nekako kombinovati neformalno i formalno učenje, jer su neformalni i formalni delovi prisutni i međusobno povezani, bez obzira hoćemo li mi tako ili ne. Izazov je prepoznati ih i razumeti povezanosti među njima. Iz tog razloga, koncept neformalnog učenja, barem kada se posmatra kao srednje stanje između formalnog i neformalnog, je suvišan[13].

Erotova klasifikacija učenja na formalno i neformalno:

Ova klasifikacija uklanja informalno učenje iz podele i navodi da je svako učenje izvan formalnog učenja neformalno. Erot izjednačava neformalno učenje sa konotacijama oblačenja, jezika ili ponašanja koje nemaju veze sa učenjem. Erot definiše formalno učenje kao dešavanja u okviru učenja u učionici ili obrazovnoj instituciji, sa određenim učiteljem ili trenerom; sa dodelom kvalifikacije ili sertifikacije; sa eksternom specifikacijom rezultata. Bilo koje učenje koje se odvija izvan ovih parametara je neformalno[14].

Livingstonova podela na formalno i informalno obrazovanje, neformalno učenje i informalno učenje:

Ovo se fokusira na ideju neformalnog obrazovanja odraslih. Ovaj novi način „informalnog obrazovanja“ je kada nastavnici ili mentori usmeravaju učenike bez navođenja strukturisanih ishoda učenja. Ovim učenjem u okviru informalnog obrazovanja stiče se znanje bez nametanog okvira, poput učenja novih radnih veština[15]

Bilet u svojim radovima navodi da ne postoji informalno učenje:

Biletova definicija kaže da ne postoje neformalno i informalno učenje. Navodi da sve ljudske aktivnosti rezultuju učenjem i da sve što ljudi čine uključuje proces učenja. Pogrešno je reći da se čitav proces učenja odvija unutar društvenih organizacija ili zajednica koje imaju formalizovane strukture. Štaviše, on kaže da se većina učenja u životu odvija izvan formalnog obrazovanja[16]

Konstituisanje neformalnog učenja uredi

Nedavno su mnoge međunarodne organizacije i države članice UNESKO-a naglasile važnost učenja koje se odvija izvan formalnih sistema učenja. Ovaj naglasak doveo je do toga da je UNESKO, preko Instituta za celoživotno učenje (UIL), u 2012. godini usvojio međunarodne smernice za priznavanje, potvrđivanje i akreditaciju rezultata neformalnog i informalnog učenja[17]. To naglašavanje je takođe dovelo do sve većeg broja politika i programa u mnogim državama članicama i postepenog prelaska sa pilot-programa na velike sisteme poput onih u Portugalu, Francuskoj, Australiji, Mauricijusu i Južnoj Africi[18].

Evropski centar za razvoj stručnog osposobljavanja je kreirao evropske smernice kako bi potvrdio širok spektar iskustava u učenju, pomažući tako transparentnost i uporedivost preko svojih nacionalnih granica. Široki okvir za postizanje ovog sertifikovanja neformalnog i informalnog učenja opisan je u Cedefop evropskim smernicama za validaciju neformalnog i informalno učenje: Putevi od učenja do sertifikacije[7]

Fleksibilno/participativno školovanje uredi

Neformalno obrazovanje popularno je na svetskom nivou i u „zapadnim” i „zemljama u razvoju”. Neformalno obrazovanje može formirati matricu sa formalnim i neformalnim obrazovanjem, jer neformalno obrazovanje može označavati bilo koji oblik sistematskog učenja koji se sprovodi izvan formalnog okruženja. Mnogi kursevi vezani za neformalno obrazovanje uvedeni su na nekoliko univerziteta u zapadnim zemljama i zemljama u razvoju.

Unesko-ov institut za obrazovanje održao je seminar o neformalnom obrazovanju u Maroku. Asocijacija za razvoj obrazovanja u Africi pokrenula je mnoge programe neformalnog obrazovanja u najmanje 15 zemalja Podsaharske Afrike. 2001. godine Svetska banka je održala međunarodni seminar o osnovnom obrazovanju u neformalnim programima.

Izveštaj o profesionalnom obrazovanju - „Čineći učenje vidljivim”: identifikacija, procena i priznavanje neformalnog učenja u Evropi definiše neformalno učenje kao polustrukturisano, a sastoji se od planiranih i eksplicitnih pristupa učenju uvedenih u radne organizacije i na drugim mestima, koja nisu priznata u formalnom sistemu obrazovanja i osposobljavanja[19].

Tipovi uredi

  • Rad u zajednici, koji je posebno rasprostranjen u Škotskoj, podstiče posvećenost ljudi svojim susedima i podstiče učešće u lokalnim demokratskim oblicima organizacije i njihov razvoj.
  • Omladinski rad koji je fokusiran na to da ljudi postanu aktivniji u društvu.
  • Socijalni rad koji pomaže mladim ljudima u domovima da razviju načine za rešavanje složenih situacija kao što su negovanje plodnih odnosa između roditelja i dece itd.
  • U Francuskoj i Italiji animacija u određenom obliku predstavlja vrstu neformalnog obrazovanja. Koriste se pozorište i gluma kao sredstva samoizražavanja sa različitim grupama zajednice za decu i ljude sa posebnim potrebama. Ova vrsta neformalnog obrazovanja pomaže u osiguravanju aktivnog učešća i uči ljude da upravljaju zajednicom u kojoj žive.
  • Omladinske i društvene organizacije mladima daju priliku da otkriju, analiziraju i razumeju vrednosti i njihove implikacije i grade skup vrednosti koje će ih voditi kroz život. Oni vode radne kampove i sastanke, regrutuju volontere, rade administraciju bankovnih računa, daju savete itd. kako bi se bavili društvenim promenama.[20]

Važnost i prednosti uredi

Obrazovanje igra važnu ulogu u razvoju. Programi van škole su važni kako bi se pružila mogućnost prilagodljivog učenja i sticanja novih veština i znanja velikom procentu ljudi koji su van dosega formalnog obrazovanja. Neformalno obrazovanje počelo je da dobija popularnost krajem 1960-ih i početkom 1970-ih. Danas se neformalno obrazovanje posmatra kao koncept periodičnog i celoživotnog učenja.

Neformalno obrazovanje je popularno među odraslim osobama, posebno jer povećava učešće žena u privatnim i javnim aktivnostima, npr. u odlučivanju vezanom za upravljanje kućom, u aktivnom učestvovanju u poslovima zajednice i poslovima važnim za nacionalni razvoj. Ovi programi opismenjavanja imaju dramatičan uticaj na samopoštovanje žena, jer oslobađaju njihov potencijal u ekonomskoj, socijalnoj, kulturnoj i političkoj sferi.

Prema UNESKO-u, neformalno obrazovanje pomaže da se osigura jednak pristup obrazovanju, iskoreni nepismenost žena i poboljša pristup žena stručnom osposobljavanju, nauci, tehnologiji i kontinuiranom obrazovanju. Takođe podstiče razvoj nediskriminišućeg obrazovanja i obuke. Efikasnost takvih programa opismenjavanja i neformalnog obrazovanja podupire učešće porodice, zajednice i roditelja[9].

Formalni obrazovni sistem je neadekvatan za efikasno ispunjavanje potreba pojedinaca i društva. Potreba da se sve većem broju ljudi, posebno u zemljama u razvoju, pruži savremenije, duže i bolje obrazovanje na svim nivoima dovodi do slabog uspeha postojećih formalnih obrazovnih sistema što ukazuje na potrebu razvoja alternativa formalnom učenju.

Čvrsta struktura formalnih škola, uglavnom zbog većeg fokusa na pravila i propise nego na stvarne potrebe učenika, nudi nastavni plan i program koji se udaljava od pojedinca i društva, mnogo više baveći se izvođenjem programa nego postizanjem korisnih ciljeva. Ovo zahteva neformalno obrazovanje koje polazi od osnovne potrebe učenika, i koje se bavi utvrđivanjem strategija koje su kompatibilne sa stvarnošću[21]

Neformalno učenje je korisno na više načina. Postoje aktivnosti koje ohrabruju mlade da odaberu sopstveni program i projekte koji su važni jer mladima nude fleksibilnost i slobodu da istražuju svoja nova interesovanja. Kada mladi mogu da biraju aktivnosti u kojima mogu učestvovati, oni imaju mogućnosti da razviju i dodatne veštine poput veštine odlučivanja.

Neformalno učenje ima iskustvene aktivnosti učenja koje podstiču razvoj veština i znanja. Ovo pomaže u izgradnji samopouzdanja i sposobnosti među mladima. Takođe pomaže u razvoju ličnih odnosa ne samo među mladima nego i među odraslima. Pomaže u razvijanju međuljudskih veština kod mladih dok uče kako da komuniciraju s vršnjacima izvan razreda i sa odraslima u zajednici[22].

Reference uredi

  1. ^ „Recognition of Non-formal and Informal Learning - Home”. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  2. ^ Eaton, Sarah Elaine. „Formal, non-formal and informal learning”. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  3. ^ „Quality guide to non-formal and informal learning processes” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 14. 09. 2012. g. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  4. ^ Scribner 1973, str. 553–559
  5. ^ Lave, J. & Wenger, E (1991). „Situated Learning: Legitimate Peripheral Participation”. Cambridge: Cambridge University Press. 
  6. ^ „Lifelong Learning for All”. OECD. 1996. Arhivirano iz originala 26. 09. 2020. g. 
  7. ^ a b „European guidelines for validating non‑formal and informal learnin” (PDF). Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  8. ^ „Recognition of Non-formal and Informal Learning - Participating Countries with Related Documents and Publications”. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  9. ^ a b v „A Critical Assessment of the Role/Importance of Non-Formal Education to Human and National Development in Nigeria: Future Trends”. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  10. ^ a b „Glossary of key terms”. 
  11. ^ McGivney, V. (1999) Informal learning in the community: a trigger for change and development. Prema: „Helen Colley, Phil Hodkinson & Janice Malcolm (2002) Non-formal learning: mapping the conceptual terrain. A Consultation Report, Leeds: University of Leeds Lifelong Learning Institute”. Takođe dostupno na: http://www.infed.org/archives/e-texts/colley_informal_learning.htm
  12. ^ Hodkinson, Phil; Colley, Hellen; Malcolm, Janice (2003). „The Interrelationships Between Informal and Formal Learning”. Journal of Workplace Learning: 314. 
  13. ^ Hodkinson, Phil; Hellen, Colley; Janice, Malcolm (2003). „The Interrelationships Between Informal and Formal Learning”. Journal of Workplace Learning: 315. 
  14. ^ Eraut, M. (2000) Non-formal learning, implicit learning and tacit knowledge Prema: „Helen Colley, Phil Hodkinson & Janice Malcolm (2002) Non-formal learning: mapping the conceptual terrain. A Consultation Report, Leeds: University of Leeds Lifelong Learning Institute”. Takođe dostupno na: http://www.infed.org/archives/e-texts/colley_informal_learning.htm
  15. ^ Livingstone, D.W. (2001) Adults’ Informal Learning: Definitions, Findings, Gaps and Future Research Prema: „Helen Colley, Phil Hodkinson & Janice Malcolm (2002) Non-formal learning: mapping the conceptual terrain. A Consultation Report, Leeds: University of Leeds Lifelong Learning Institute”. Takođe dostupno na: http://www.infed.org/archives/e-texts/colley_informal_learning.htm
  16. ^ Billett, S. (2001a) Participation and continuity at work: A critique of current workplace learning discourses, paper given at the conference Context, Power and Perspective: Confronting the Challenges to Improving Attainment in Learning at Work Prema: „Helen Colley, Phil Hodkinson & Janice Malcolm (2002) Non-formal learning: mapping the conceptual terrain. A Consultation Report, Leeds: University of Leeds Lifelong Learning Institute”. Takođe dostupno na: http://www.infed.org/archives/e-texts/colley_informal_learning.htm
  17. ^ UIL, 2012. Guidelines for the Recognition, Validation and Accreditation of the Outcomes of Non-formal and Informal Learning. Hamburg, Germany, UIL.
  18. ^ Keevy & Chakroun 2015, str. 114
  19. ^ Rogers, Alan. Non-Formal Education: Flexible Schooling or Participatory Education?. 
  20. ^ Dumitrescu, Cristian (15. 12. 1999). „Non formal education”. Report. Committee on Culture and Education. 
  21. ^ „FORMAL, NON-FORMAL AND INFORMAL EDUCATION: CONCEPTS/APPLICABILITY” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 24. 11. 2019. g. Pristupljeno 30. 12. 2019. 
  22. ^ Russell, Stephen (leto 2001). „The Developmental Benefits of Nonformal Education and Youth Development” (PDF). FOCUS. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 12. 2019. g. Pristupljeno 30. 12. 2019. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неформално_учење&oldid=27676292”