Nikola Kinjo
Nikola-Žozef Kinjo (franc. Nicolas-Joseph Cugnot; Vua Vekon (Meza), 26. februar 1725 – Pariz, 2. oktobar 1804) bio je francuski pronalazač. Poznat je po tome što je izumeo prvo vozilo na sopstveni pogon, prvi automobil na svetu. Ova tvrdnja je prema nekim izvorima osporena, koji navode da je kineski flamanski pronalazač Ferdinand Verbiest oko 1672. godine prvi izgradio takvu mašinu. Međutim, njegovo vozilo na parni pogon nije bilo dovoljno veliko kako bi se u njega smestio vozač ili putnici.
Nikola Kinjo | |
|---|---|
| Puno ime | Nikola-Žozef Kinjo |
| Datum rođenja | 26. februar 1725. |
| Mesto rođenja | Vua Vakon, Francuska |
| Datum smrti | 2. oktobar 1804. (79 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
Biografija uredi
Kinjo je rođen na teritoriji današnjeg departmana Meza, Lorena. Školovao se za vojnog inženjera. Eksperimentisao je sa radnim modelima vozilima francuske vojske na parni pogon, namenjenih za prevoz topova, počevši od 1765.
Kinjo je bio jedan od prvih koji je uspešno koristio klipni uređaj za pretvaranje parnog kretanja u kružne pokrete pomoću račnog sistema. Godine 1769. je napravio malu verziju svog parnog vozila sa tri točka, pod nazivom „parna kočija“ (franc. fardier à vapeur).[1] Isti taj model je masovno pravljen sa dva zaprežna točka, i koristili su se za prevoz veoma teške opreme, najčešće topovske barele.
Sledeće godine, Kinjo je napravio isti model vozila, ali u verziji pune veličine. Njegova nosivost je prema procenama iznosila 4 tone, a predviđeno je da se kreće brzinom od oko 7,8 km/čas. Međutim, te performanse nikada nisu ostvarene u praksi. Vozilo, koje je prazno težilo oko 2,5 tona, imalo je dva točka u zadnjem delu i jedan u prednjem, tamo gde je uobičajeno bilo da budu konji. Takođe, u tom prednjem delu se nalazio i parni kotao i mehanizam koji je pokretao vozilo. Prema jednom izvoru, u njemu je moglo sedeti četiri putnika i vozili su se brzinom od 2,25 kilometara na sat.
Međutim, vozilo se pokazalo kao veoma nestabilno zbog neravnomernog rasporeda težine, što je bio ozbiljan nedostatak, budući da je ovakvo vozilo trebalo da se kreće i po grubom terenu i po strmim brdima. Postoji podatak da se 1771. godine desila prva poznata saobraćajna nesreća, kada je jedno ovakvo vozilo izgubilo kontrolu i srušila deo Arsenal zida. Performanse kotla su takođe bila prilično loša, čak i po dnevnim standardima, jer je vatru bilo neophodno iznova paliti na svakih petnaest minuta kako bi se para opet podizala, što ga je još dodatno značajno usporavalo.
Nakon malog broja rezličitih pokušaja, opisan kao neka vrsta konkurencije između Pariza i Vensena s jedne i Medona s druge strane, projekat uskoro biva napušten i tu se završava eksperimentisanje francuske vojske sa mehaničkim vozilima. I pored toga, kralj Luj XV Burbonski je odobrio Kinjou penziju od 600 livara godišnje za inovativan rad, a eksperiment je ocenjen dovoljno interesantnim kako bi se ovo vozilo čuvalo u Arsenalu, da bi zatim 1800. godine bilo prebačeno u Nacionalni konzervatorijum umetnosti i zanata (franc. Conservatoire national des arts et métiers), gde se i danas nalazi u muzeju, kao jedan od eksponata koji se mogu pogledati.
241 godina kasnije od nastanka Kinjovog vozila, 2010. godine, grupa učenika iz rodnog grada Nikole Kinjoa, i Nacionalnog konzervatorijuma je napravila vernu kopiju franc. fardier à vapeur. Ova replika je perfektno radila, pokazujući da je ovakav koncept bio održiv i potvrdili su rezultate testova koji su rađeni 1769. Ova replika je izložena iste godine, 2010, na Pariskom salonu automobila. Danas se ova replika nalazi u rodnom mestu Kinjoa, Vua Vakonu (Meza), izložena u jednom od tamošnjih lokalnih udruženja.
Izbijanjem Francuske revolucije, Kinjova penzija je bila povučena 1789. godine, te on odlazi u izgnanstvo u Brisel, gde je živeo u siromaštvu. Neposredno pred smrt na poziv Napoleona Bonaparte, vraća se u Francusku, u Pariz, gde je umro 2. oktobra 1804.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Nikolić, Jezdimir (1980). Istorija železnica : Srbije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova. Beograd: Zavod za novinsko-izdavačku i propagandnu delatnost. str. 9.
