Nikola Luj de Lakaj
Nikola Luj de Lakaj (franc. Nicolas-Louis de Lacaille; Riminji, 15. maj 1713 — Pariz, 21. mart 1762) je bio francuski astronom koji je najpoznatiji po svom radu na katalogizaciji zvezda južnog neba. U njegovu čast su nazvani krater na Mesecu „La Kaj“ i asteroid 9135 Lakaj[1].
| Nikola Luj de Lakaj | |
|---|---|
 Nikola Luj de Lakaj, astronom | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 15. maj 1713. |
| Mesto rođenja | Riminji, Francuska |
| Datum smrti | 21. mart 1762. (48 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
| Obrazovanje | , Collège de Navarre |
| Naučni rad | |
| Polje | astronomija, geodezija |
| Poznat po | katalogizaciji zvezda i kreiranju sazvežđa južne hemisfere |
Biografija uredi
De Lakaj je rođen u Riminjiju (franc. Rumigny) u Ardenima blizu Remsa[2]. Studije je počeo u Nantu[2], a nakon što ga je smrt oca ostavila bez sredstava, vojvoda od Burbona je finansirao njegovo školovanje na teološkom pariskom Koledžu Lise (franc. Collège de Lisieux), gde je stekao zvanje đakona.[1][3].
Po završetku studija se u potpunosti posvetio nauci, i dobija svoje prve poslove zahvaljujući Žaku Kasiniju. Primljen je na Parisku opservatoriju 1737. godine[2]. Prvi posao mu je bilo mapiranje obale između Nanta i Bajona. Zadatak merenja francuskog luka meridijana između Perpinjana i Denkerka[2] je dobio od Žaka Kasinija koji je ovaj luk već merio 1718. godine[1]. Merenje je počelo 1739. i trajalo dve godine tokom kojih je De Lakaj ispravio mnoge nepravilnosti koje su se našle u Kasinijevom radu.[3] Nastavljajući proračune u vezi sa dužinom meridijanskog luka, De Lakaj je pokazao i da je Zemlja zapravo elipsoid, odnosno da je spljoštena na polovima. Ovo otkriće mu donosi prijem u Francusku akademiju nauka 1741. godine[2]. Takođe, dobija položaj profesora matematike na Mazarenovom koledžu gde je opremio malu opservatoriju.[3]
Slaba istraženost južnog neba ga navodi da predloži ekspediciju na Rt dobre nade na koji se i uputio 1750. godine. Ekspedicija je bila izuzetno plodotvorna — tokom četiri godine mapirao je gotovo 10.000 zvezda, napravivši pri tome 14 novih sazvežđa, izračunao paralakse sunca i meseca te južnoafrički meridijanski luk i tačne pozicije ondašnjih francuskih kolonija — ostrva Mauricijus i Reinion.[1][2][3]
Po povratku u Pariz i objavljivanju rezultata, 1754. godine je izabran i za inostranog člana Švedske akademije nauka[1]. Međutim, pažnja javnosti mu nije prijala, pa se povukao na Mazarenov koledž gde je nastavio sa radom[3].
Ambiciozan projekat određivanja tačnog položaja zvezda zodijaka je otpočeo 1760. godine. Intenzivan rad ubrzao je njegovu smrt.[2] Umro je od gihta 21. marta 1762. godine u 49. godini života. Francuski astronom Žerom Laland je rekao da je tokom svog relativno kratkog života De Lakaj načinio više posmatranja i proračuna nego svi ostali astronomi njegovog doba zajedno. Kvalitet De Lakajevog rada jednakog je visokog nivoa kao i kvantitet što mu je u kombinaciji sa besprekornim karaketrom donelo opšte poštovanje[3].
Rezultati uredi
Nikola Luj de Lakaj je dao sledeće doprinose[1][2][3]:
- izmerio je meridijanski luk Francuske i Južne Afrike
- odredio pozicije Mauricijusa i Reiniona
- odredio pozicije oko 10.000 zvezda južne hemisfere
- definisao 14 novih sazvežđa (po pravilu ih je nazivao po naučnim instrumentima)
- odredio udaljenost Marsa, Sunca i Meseca tako što je izračunao njihovu paralaksu
- izračunao tablice pomračenja Sunca i Meseca za 1800 godina unapred.
Dela uredi
- Leçons élémentaires de Mathématiques (1741)
- Éphémérides (1755)
- Astronomiae Fundamenta (1757), sa standardnim katalogom 398 zvezda
- Tabulae Solares (1758)
- Coelum australe stelliferum (1763) sa podacima o 10.000 zvezda južnog neba i 14 novih sazvežđa
- Observations sur 515 étoiles du Zodiaque (1763, objavljeno u sklopu novog izdanja njegove knjige Éphémérides)
Izvori uredi
- ^ a b v g d đ Coffey, Jerry (7. 1. 2012). „Nicolas Louis de Lacaille”. Universe Today. Arhivirano iz originala 22. 10. 2012. g. Pristupljeno 17. 5. 2012.
- ^ a b v g d đ e ž „Nicolas-Louis de Lacaille”. Museo Galileo. 2010. Pristupljeno 18. 5. 2012.
- ^ a b v g d đ e „Nicolas Louis de Lacaille”. Soylent Communications. Pristupljeno 18. 5. 2012.