Nordijska mitologija

Nordijska mitologija je mitologija severnih germanskih naroda, potiče iz nordijskog paganizma, nastavlja se kroz pokrštavanje Skandinavije i u moderno doba je u obliku skandinavskog folklora. Kao najsevernija grana germanske mitologije, nordijska mitologija se sastoji iz priča o raznim bogovima, bićima i herojima poteklih iz brojnih izvora koji potiču iz perioda pre i posle paganizma, uključujući i srednjovekovna skripta, arheološke predstave i folklornu tradiciju.

Odin i Friga

Mnogi bogovi se pominju u izvornim tekstovima - Tor koji sa sobom nosi čekić, brani čovečanstvo i neumorno se bori sa svojim neprijateljima; Odin, koji ima samo jedno oko, na svojim ramenima nosi dva gavrana i putuje kroz svetove u potrazi za znanjem, čovečanstvu je otkrio Runske azbuke; prelepa boginja Freja ogrnuta perjem koja poseduje magijske sposobnosti; osvetoljubiva Skadi koja provodi svoje vreme na zavejanim planinama; moćni bog Njord koji donosi bogatstvo i zemlju, sposoban je da pomiri mora i vatru; bog Frejr koji utiče na farme i klimatske uslove, donosi mir i zadovoljstvo čovečanstvu; boginja Iduna koja gaji jabuke koje donose večnu mladost; misteriozni bog Hajmdal, sin devet majki, može da čuje travu kako raste, ima zlatne zube i najčešće u rukama drži rog; Loki, pripadnik Jotuna - rase divova koji su sila razaranja, uzrokuje tragičnu smrt Friginog prelepog sina Baldera; i mnoga druga božanstva.

Većina mitologije koja je opstala do danas se bavi problemima bogova i njihovim odnosima sa drugima bićima, kao što su ljudi i jotuni, bićima kao što su prijatelji, neprijatelji, ljubavnici ili članovi porodice bogova. Kosmos se u Nordijskoj mitologiji sastoji iz Devet svetova koje spaja Igdrasil, kosmološko drvo. Jedinice vremena i elemenata kosmologije su personifikovana kao bogovi. Postoje mnoge verzije mita o nastanku, u kojima je svet stvoren iz mesa Imira, a prva dva čoveka su Askr i Embla. Predviđa se da će ovi svetovi ponove da se rode posle Ragnaroka, kada se dešava ogromna bitka između bogova i njihovih neprijatelja, i ceo svet izgori u plamenu da bi se preporodio. Tamo će se susresti preživeli bogovi, zemlja će biti zelena i plodna, a dva čoveka će ponovo stvoriti stanovništvo Zemlje.

Nordijska mitologija se razvijala do otprilike 12. veka kada je hrišćanstvo iskorenjuje, ali se i poslednja 2–3 veka njenog razvoja odigravaju u sredini u kojoj postoji određeni hrišćanski uticaj. Važna je i činjenica da gotovo svi izvori potiču iz vremena nakon pokrštavanja i da su njihovi zapisivači hrišćani koji zapisuju materijal i njima samima dalek, kako u vremenskom smislu, nekoliko vekova, tako i u percepciji i shvatanju tog pogleda na svet. Tu su i česte nepodudarnosti pa čak i kontradiktornosti među izvorima. Sve su to činjenice zbog kojih nikada nećemo imati potpunu i celovitu sliku o nordijskoj mitologiji. S druge strane, ona zasigurno nikada nije ni bila potpuna. Kao što se severnogermanska razlikuje od mitologija ostalih Germana, vrlo je verovatno da postoje, naravno manje, i razlike na nordijskom području. Naime, na prostoru koji zauzima približno 1.000.000 kilometara kvadratnih, u vreme kad se religija čuvala i prenosila usmenim putem i kad je postojalo mnogo bogova, pojedina mesta su gajila kult različitih bogova, što potvrđuju i toponimi i arheološki nalazi. Prema tome, sasvim je verovatno da su pojedini mitovi na pojedinim područjima imali različitu sudbinu, čuvali se, menjali ili zaboravljali.

Najznačajniji izvori

O nordijskoj mitologiji je najviše napisano na staronordijskom jeziku, severnogermanskom jeziku, jeziku koji se govorio na skandinavskim prostorima u periodu evropskog srednjeg veka i predstavlja preteču modernih skandinavskih jezika. Većina staronordijskih tekstova je nastala na Islandu, gde je oralna tradicija iz doba pre hrišćanstva skupljana i zapisivana. Ovo se najviše događalo u 13. veku. Ovi tekstovi uključuju i Mlađu Edu koju je u 13. veku napisao Snori Sturluson, i Stariju Edu, zbirku pesama anonimno sastavljenih u 13. veku.

Mlađa Eda

Mlađa eda (Prozna ili Snorra edda) je sastavljena kao prozni priručnik za pesnike skaldske poezije, za koju se pretpostavlja da se razvila oko 9. veka u Norveškoj. Kao izvore takođe imamo tekstove poput Hejmskringle (Kruga sveta), delo koje je napisao Sturluson. Ovo delo donosi istoriju norveških kraljeva od početka do 12. veka. Posebno su važna dela Inglinga saga (Saga o Inglinzima) u kojoj je opisana legendarna švedska vladajuća dinastija koja potiče od bogova, i Gesta Danorum, delo Danca Saxa Gramatikusa koji u prvih 9 knjiga (od ukupno 16) piše o istoriji drevnih bogova i heroja.

Sage

Dalje informacije nam daju Sage. Korpus Saga se sastoji iz hiljada priča na staronordijskom jeziku, od porodičnih priča sa Islanda do priča iz doba Velike seobe naroda koje pominju istorijske figure poput Atile. Saznajemo dosta i iz arheoloških ostataka poput oslikanog kamenja, runskih zapisa, a važni su i toponimi koji često sadržavaju imena pojedinih bogova. U paganskim grobovima pronađeni su i ornamenti Torovog čekića Mjolnira, i male srebrne figure Valkira koje se povezuju sa ratom i sudbinom.

Bogovi i druga bića

Tor

Središte tekstova o nordijskoj mitologiji su bogovi i njihove interakcije sa drugim bićima. U izvorima se pominju mnoga božanstva. Sudeći po imenima koje su ljudi tog doba davali deci i mestima, najpopularniji nordijski bog za vreme Vikinga je bio Tor koji je uvek prikazivan sa Mjolnirom, čekićem koji je dovoljno snažan da sruši planine, i kao uvek spreman na borbu. Uništava bilo kog jotuna koji predstavlja pretnju bogovima ili ljudima, i oženjen je prelepom zlatokosom boginjom Sif.

Odin i Friga

Bog Odin se takođe često pominje u izvornim tekstovima. On ima samo jedno oko, a uvek ga prate dva vuka i dva gavrana. Po legendi, Odin se u činu žrtve obesio na Igdrasil, svetsko drvo, da bi dobio znanje runske azbuke, koju je zatim prosledio čovečanstvu. Odin se često povezuje sa smrću, mudrošću i poezijom. Najčešće je povezan sa smrću pošto je on vladar Valhale, gde Valkire odnose pale u boju. Odinova žena je moćna boginja Friga, koja vidi budućnost ali to nikome ne govori. Zajedno imaju sina Baldera. Nakon što je Balder više noći sanjao sopstvenu smrt, Loki ga ubija uz pomoć lukavo osmišljenog plana. Balder je posle toga u Helu, podzemnom svetu kojim vlada istoimena boginja Hela.

Vaniri: Freja, Frejr i Njord

Odin mora da deli pola svojih mrtvih sa boginjom Frejom. Ona je prelepa, senzualna i uvek predstavljenja u ogrtaču sa perjem. Jaše u borbu da bi birala koje će od umrlih da odvede u Folkvangr. Freja pati za svojim nestalim mužem Odrom, i traga za njim po udaljenim zemljama. Frejin brat, Frejr je česta tema nordijskih legenda. Često se povezuje sa vremenom, kraljevskom porodicom, ljudskom seksualnosti i poljoprivredom, a čovečanstvu donosi radost i blagostanje. Nakon što vidi prelepu divkinju, Gerdu, očaran je njome i osvaja njenu ljubav koja mu donosi propast. Otac Freje i Frejra je Njord, bog vetra i mora, ali i bogatstva. Njordova žena je njegova sestra. Više je opisana njegova veza sa Skadi, boginjom skijanja i lova. Njihova ljubav ima nesretnu sudbinu, pošto Skadi ne može dugo da bude udaljena od svojih planina, a Njord ne može dugo bez mora. Freja, Frejr i Njord čine rasu bogova poznatu kao Vanir, druga rasa. Rase bogova su se odvojile u ratu.

Bića o kojima je manje poznato

Iako se ne pominju često, u izvorima se pojavljuju i Iduna, boginja proleća koja gaji jabuke večne mladosti i njen muž Bragi, bog poezije; Hajmdal, čuvar bogova, sin devet majki, koji je predstavljen na tronu, sa zlatnim zubima; bog rata Tir koji je izgubio ruku u borbi sa vukom Fenrirom; boginja Gefion koja je stvorila Seland, najveće ostrvo u sadašnjoj Danskoj, ne računajući Grenland.

Mnoga bića se pominju osim bogova. Često su pomenuti vilenjaci i patuljci, međutim nisu opširno opisani i ne može se tačno utvrditi veza između njih. Vilenjaci obasjavaju svojom lepotom, dok su patuljci često kovači. Grupa bića koja su često opisana kao jotuni ili trolovi (u moderno doba često ih nazivamo divovima) se pojavljuje jako često u legendama. Ova bića se ponekad pridružuju bogovima, ali i često predstavljaju njihove protivnike. Zastupljeno je i dosta manjih grupa bića ženskog roda čije se uloge ponekad preklapaju, ali sve se na jedan ili drugi način, bave sudbinom.

Kosmogonija

Igdrasil

U početku nije bilo ničega, samo bezdan Ginungagap. Prvo je na jugu stvorena zemlja Muspelhajm. Tamo je izuzetno vruće jer ta zemlja plamti i gori, a na njenom kraju sedi njen čuvar Surtr (Crni) koji ima plamteći mač kojim će, nakon što pobijedi bogove u Ragnaroku, spaliti čitav svet. Potom je napravljen i Niflhajm, zemlja leda i magle usred koje leži izvor Hvergelmir iz kojeg izvire 11 reka. Led i hladnoća širili su se prema jugu, a vatra i vrućina prema sjeveru pa su se sreli u praznini Ginungagap. Vatra je topila led i od kapljica je nastao div Imir, zvan i Aurgelmir. On je bio prvi mrazni div, a bio je zao. Oznojio se za vreme sna i od kapljica njegova znoja pod levim pazuhom nastaju muškarac i žena, a iz nogu mu nastaje još jedan div. Tako nastaju rodovi mraznih divova.

Slično kao i Imir, nastala je i krava Audumla iz čijeg su vimena tekle četiri reke mleka kojim se Imir hranio; sama se hranila tako što je lizala slan led. Tako, prve večeri, ližući naiđe na kosu, drugoga dana otopi led oko glave, a treći dan oslobodi cijelo biće. Bio je to Buri. On je potom dobio sina Bora koji se oženio Bestlom, kćerkom diva Boltorna. Bor i Bestla su imali tri sina: Odina, Vilo i Veja (ili Henira). Njih trojica ubjaju Imira, pri čemu su se u njegovoj krvi utopili svi mrazni divovi osim Bergelmira i njegove žene koji su napravili čamac od izgubljenog drveta i tako se spasili. Braća odnose Imirovo tijelo u središte Ginungagapa i od mesa prave zemlju, od krvi reke, jezera, more i okean kojim okružuju zemlju. Od kostiju prave planine, od zuba i vilica kamenje i stene. Od lobanje stvaraju nebo i postavljaju ga iznad zemlje, a na četiri strane postavljaju na stražu po jednog patuljka; bili su to Austri (Istok), Vestri (Zapad), Nordri (Sjever) i Sudri (Jug). Uimaju zatim iskre iz Muspelhajma i stavljaju ih na nebo kao zvezde a stvaraju im i putanje kojima su se kretale. Od Imirovog mozga su napravili oblake. Ovako stvorena, zemlja je bila kružnog oblika, a okruživao ju je okean čije obale, Jotunhajm, braća daju divovima da si izgrade dom Utgard. Unutrašnjost su ogradili Imirovim obrvama kako bi ljude odbranili od divova; to je Midgard. Potom su sagradili sebi utvrđenje u središtu svijeta i nazvali je Asgard. Asgard i Midgard povezuje most ognjene duge Birfrost, a samo su bogovi mogli da ga pređu jer on štiti Asgard od divova i smrtnika. Na njemu je stražario bog Hajmdal.

Šetajući obalom, Odin i braća nailaze na dva nanesena drveta. Odin im udahne dah života, Vili im podari razum i pokretnost, Ve im daje oblik, govor i osećaj. Tako su nastali Ask (Jasen) i Embla (Brest), prvi ljudi od kojih su potekle sve ljudske rase. Bogovi im daju stanovište u Midgardu. Helheim, područje večne tame nalazi se daleko na severu od Midgarda a tamo su duše onih koji su umrli od bolesti ili starosti (duše ratnika idu u Valhalu). Ovdje vlada boginja Hela. Tamo živi i zmaj Nidhorg u izvoru Hvergelmir koji se hrani mrtvim tijelima, a kako je naklonjen divovima, gricka i korijen svetskog drveta, Igdrasila. Još uvijek postoji i Muspelhajm, zemlja vatre i ognja gdje živi istoimeni div koji sa svojim sinovima čeka da ih Surt povede u Ragnarok.

U središtu sveta stoji ogroman jasen Igdrasil, koji se naziva i svetsko drvo. Njegove grane pokrivaju svet svojom senkom, a njegova tri korena mu služe kao temelj, ali uprkos tome, pada za vrijeme Ragnaroka. Jedan koren se nalazi u Asgardu; ispod njega je sveto, tzv. Urdino vrelo gde bogovi imaju svoju sudnicu i gde žive tri norne koje sude. To su Urd (Prošlost), Vernandi (Sadašnjost) i Skuld (Budućnost). One određuju sudbine ljudi i bogova. Svaki čovek ima svoje norne; neke su dobre, neke manje dobre, neke su zle. Norne prskaju vodom iz vrela drvo da mu se grane ne bi osušile. Drugi Igdrasilov koren stoji iznad Niflhajma, carstva mrtvih, kod izvora Hvergelmir gde ga gricka zmaj Nidhogr. Treći korijen je u Jotunhajmu, zemlji divova, a ispod mesta gde se koren okreće je Mimirovo vrelo. Onaj ko popije iz tog vrela postaje mudar. U Igdrasilovim granama sedi orao koji mnogo zna, a među očima mu sedi soko Vedrfolnir. Veverica Ratatosk trčkara po jasenu i prenosi glasine između orla i Nidhoga. U krošnji žive i četiri jelena koja mu brste lišće.

Literatura

• MacLeod, Mindy; Mees, Bernard (2006). Runic Amulets and Magic Objects. Boydell Press. str. 27—28,216. ISBN 978-1-84383-205-8. 
• Lindow, John (2002). Norse Mythology: A Guide to Gods, Heroes, Rituals, and Beliefs. Oxford University Press. str. 11—12. ISBN 978-0-19-983969-8. 
• Edda. Prevod: Faulkes, Anthony. Everyman. 1995. ISBN 0-460-87616-3. 
• Flowers, Stephen (1989). The Galdrabók: An Icelandic Grimoire. ISBN 0-87728-685-X. 
• Mallory, J. P. (2005). In Search of the Indo-Europeans: Language, Archaeology and Myth. Thames & Hudson. ISBN 0-500-27616-1. 
• Orchard, Andy (1997). Dictionary of Norse Myth and Legend. Cassell. ISBN 0-304-34520-2. 
• Puhvel, Jaan (1989). Comparative Mythology. Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-3938-6. 
• Turville-Petre, E. O. G. (1964). Myth and Religion of the North: The Religion of Ancient Scandinavia. Holt, Rinehart and Winston. 
• Simek, Rudolf (2007). Dictionary of Northern Mythology. Prevod: Hall, Angela. D.S. Brewer. ISBN 978-0-85991-513-7. 
• Abram, Christopher (2011). Myths of the Pagan North: the Gods of the Norsemen. London: Continuum. ISBN 978-1-84725-247-0.
• Aðalsteinsson, Jón Hnefill (1998). A Piece of Horse Liver: Myth, Ritual and Folklore in Old Icelandic Sources (translated by Terry Gunnell & Joan Turville-Petre). Reykjavík: Félagsvísindastofnun. ISBN 9979-54-264-0.
• Andrén, Anders. Jennbert, Kristina. Raudvere, Catharina. (editors) (2006). Old Norse Religion in Long-Term Perspectives: Origins, Changes, and Interactions. Lund: Nordic Academic Press. ISBN 91-89116-81-X.
• Branston, Brian (1980). Gods of the North. London: Thames and Hudson. (Revised from an earlier hardback edition of 1955). ISBN 0-500-27177-1.
• Christiansen, Eric (2002). The Norsemen in the Viking Age. Malden, Mass.: Blackwell. ISBN 1-4051-4964-7.
• Clunies Ross, Margaret (1994). Prolonged Echoes: Old Norse Myths in Medieval Northern Society, vol. 1: The Myths. Odense: Odense Univ. Press. ISBN 87-7838-008-1.
• Davidson, H. R. Ellis (1964). Gods and Myths of Northern Europe. Baltimore: Penguin. New edition 1990 by Penguin Books. ISBN 0-14-013627-4. (Several runestones)
• Davidson, H. R. Ellis (1969). Scandinavian Mythology. London & New York: Hamlyn. ISBN 0-87226-041-0. Reissued 1996 as Viking and Norse Mythology. New York: Barnes and Noble.
• Davidson, H. R. Ellis (1988). Myths and Symbols in Pagan Europe. Syracuse, NY: Syracuse Univ. Press. ISBN 0-8156-2438-7.
• Davidson, H. R. Ellis (1993). The Lost Beliefs of Northern Europe. London & New York: Routledge. ISBN 0-415-04937-7.
• de Vries, Jan. Altgermanische Religionsgeschichte, 2 vols., 2nd. ed., Grundriss der germanischen Philologie, 12–13. Berlin: W. de Gruyter.
• DuBois, Thomas A. (1999). Nordic Religions in the Viking Age. Philadelphia: Univ. Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1714-4.
• Dumézil, Georges (1973). Gods of the Ancient Northmen. Ed. & trans. Einar Haugen. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-03507-0.
• Grimm, Jacob (1888). Teutonic Mythology, 4 vols. Trans. S. Stallybras. London. Reprinted 2003 by Kessinger. ISBN 0-7661-7742-4, ISBN 0-7661-7743-2, ISBN 0-7661-7744-0, ISBN 0-7661-7745-9. Reprinted 2004 Dover Publications. ISBN 0-486-43615-2 (4 vols.), ISBN 0-486-43546-6, ISBN 0-486-43547-4, ISBN 0-486-43548-2, ISBN 0-486-43549-0.
• Lindow, John (1988). Scandinavian Mythology: An Annotated Bibliography, Garland Folklore Bibliographies, 13. New York: Garland. ISBN 0-8240-9173-6.
• Lindow, John (2001). Norse Mythology: A Guide to the Gods, Heroes, Rituals, and Beliefs. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-515382-0. (A dictionary of Norse mythology.)
• Mirachandra (2006). Treasure of Norse Mythology Volume I ISBN 978-3-922800-99-6.
• Motz, Lotte (1996). The King, the Champion and the Sorcerer: A Study in Germanic Myth. Wien: Fassbaender. ISBN 3-900538-57-3.
• O'Donoghue, Heather (2007). From Asgard to Valhalla: the remarkable history of the Norse myths. London: I. B. Tauris. ISBN 1-84511-357-8.
• Orchard, Andy (1997). Cassell's Dictionary of Norse Myth and Legend. London: Cassell. ISBN 0-304-36385-5.
• Page, R. I. (1990). Norse Myths (The Legendary Past). London: British Museum; and Austin: University of Texas Press. ISBN 0-292-75546-5.
• Price, Neil S (2002). The Viking Way: Religion and War in Late Iron Age Scandinavia. Uppsala: Dissertation, Dept. Archaeology & Ancient History. ISBN 91-506-1626-9.
• Simek, Rudolf (1993). Dictionary of Northern Mythology. Trans. Angela Hall. Cambridge: D. S. Brewer. ISBN 0-85991-369-4. New edition 2000, ISBN 0-85991-513-1.
• Simrock, Karl Joseph (1853–1855) Handbuch der deutschen Mythologie.
• Svanberg, Fredrik (2003). Decolonizing the Viking Age. Stockholm: Almqvist & Wiksell. ISBN 9122020063 (v. 1); ISBN 9122020071 (v. 2).
• Turville-Petre, E O Gabriel (1964). Myth and Religion of the North: The Religion of Ancient Scandinavia. London: Weidenfeld & Nicolson. Reprinted 1975, Westport, CN: Greenwood Press. ISBN 0-8371-7420-1.
• Anderson, Rasmus (1875). Norse Mythology, or, The Religion of Our Forefathers. Chicago: S.C. Griggs.
• Guerber, H. A. (1909). Myths of the Norsemen: From the Eddas and Sagas. London: George G. Harrap. Reprinted 1992, Mineola, NY: Dover. ISBN 0-486-27348-2.
• Keary, A & E (1909), The Heroes of Asgard. New York: Macmillan Company. Reprinted 1982 by Smithmark Pub. ISBN 0-8317-4475-8. Reprinted 1979 by Pan Macmillan ISBN 0-333-07802-0.
• Mable, Hamilton Wright (1901). Norse Stories Retold from the Eddas. Mead and Company. Reprinted 1999, New York: Hippocrene Books. ISBN 0-7818-0770-0.
• Mackenzie, Donald A (1912). Teutonic Myth and Legend. New York: W H Wise & Co. 1934. Reprinted 2003 by University Press of the Pacific. ISBN 1-4102-0740-4.
• Rydberg, Viktor (1889). Teutonic Mythology, trans. Rasmus B. Anderson. London: Swan Sonnenschein & Co. Reprinted 2001, Elibron Classics. ISBN 1-4021-9391-2. Reprinted 2004, Kessinger Publishing Company. ISBN 0-7661-8891-4.
• Bradish, Sarah Powers (1900). Old Norse stories. New York: American Book Company / Internet Archive. 
• Colum, Padraic (1920). The Children of Odin: The Book of Northern Myths, illustrated by Willy Pogány. New York: Macmillan. Reprinted 2004 by Aladdin, ISBN 0-689-86885-5.
• Crossley-Holland, Kevin (1981). The Norse Myths. New York: Pantheon Books. ISBN 0-394-74846-8. Also released as The Penguin Book of Norse Myths: Gods of the Vikings. Harmondsworth: Penguin. ISBN 0-14-025869-8.
• d'Aulaire, Ingri and Edgar (1967). "d'Aulaire's Book of Norse Myths". New York, New York Review of Books.
• Munch, Peter Andreas (1927). Norse Mythology: Legends of Gods and Heroes, Scandinavian Classics. Trans. Sigurd Bernhard Hustvedt (1963). New York: American–Scandinavian Foundation. ISBN 0-404-04538-3.
• Gaiman, Neil (2017). Norse Mythology. W.W. Norton & Company. ISBN 0-393-60909-X.
• Syran, Nora Louise (2000). Einar's Ragnarok