Noćni klub
Noćni klub, poznat i kao diskoteka, disko klub ili samo disko, plesni klub ili samo klub, naziv je koji u najširem smislu predstavlja ugostiteljski objekt specijalizovan za pružanje zabavnih sadržaja. U užem smislu se pod time podrazumijevaju ugostiteljski objekti koji sadrže plesni podijum i u kome se izvodi muzika — bilo živa, bilo snimljena — koja bi goste trebalo da podsakne na ples. Noćni klubovi takođe ponekad mogu sadržavati pozornicu na kojoj se izvode predstave, plesne, cirkuske, mađioničarske i sl. tačke.
S obzirom na različite sadržaje ili vrste gostiju kojima je klub namijenjen, postoji široki raspon vrsta noćnih klubova.
Diskoteka (fr. discotéque) u srpskom jeziku može podrazumevati:
- zbirku gramofonskih ploča, kaseta i sl, koje su se nalazile u radio i razglasnim stanicama, školskim ustanovama, klubovima itd.
- klub u kojem se pušta snimljena muzika ili se izvodi uživo (elektronska, akustična, elektro-akustična) muzika za igru. U srpskom jeziku sinonimi za termin diskoteka, koji podrazmeva klub, u upotrebi su disko klub i diskać.[1][2]
Istorijat
urediDiskotekama u Srbiji, odnosno nekadašnjoj Jugoslaviji, prethodile su igranke koje su se organizovale u salama kulturno-umetničkih domova, studentskim i radničkim menzama, u svečanim salama škola, na fakultetima, sportskim terenima, u parkovima i na gradskim trgovima.[3] Iako je noćnih klubova u Beogradu bilo i u periodu između dva svetska rata, po završetku Drugog svetskog rata, usled socijalnih okolnosti, čini se da su masovna okupljanja, tipa igranke, koje su bile masovne i uvek namenjene za širu publiku, preovladavale nad drugim vidovima muzičkih zabava.[4] Veoma brzo po otvaranju diskoteka u metropolama Zapadne Evrope i u Beogradu se sprovodio isti trend. Iako su disko klubovi bili aktuelni već šezdesetih, njihova zlatna era bila je upravo u sedamdesetim. Među najpoznatijim svetskim diskotekama svakako se ističe Studio 54 u Njujorku. Disko klubovi bitno su se razlikovali od mesta gde su se održavale igranke. To su bili prostori često smešteni u podrumu, sa zamračenim svetlom, a kasnije i sa specijalnom rasvetom u boji zvanom lajtšou (lightshow). Enterijer disko klubova bio je veoma skroman. u centru sa podijumom za igru, a uz zidove stolovi i separei za sedenje, uz obaveznu prodaju pića na šanku. za razliku od mesta za igranke koja su bila često multifunkcionalna, preko dana sale za KUD-ove, ili prostorije mesnih zajednica, sportski tereni, menze itd, prostorije diskoteka imale su samo jednu namenu za koju su napravljene, a to je ples.
U našoj prestonici prvi disko klub Kod Laze otvoren je krajem šezdesetih – 1967. godine u podrumu pozorišta Atelje 212 i radio je samo jednu sezonu. Preteču diskotekama u Beogradu predstavlja klub Euridika čije su prostoije isključivo bile namenjene za zabavu. Potom, od zatvaranja prvog disko kluba, otvorene su sledeće diskoteke u Beogradu: Klub studenata tehnike – KST (1968); u Domu omladine disko klub je otvoren 1969. godine; Cepelin (1970), koji se nalazio pored Pete gimnazije u blizini parka Tašmajdan; Mažestik u istoimenom hotelu (1970); Crveno i crno u Miloša Pocerca (1970); Akvarijus (1972), u Deligradskoj br. 7; Duga (1981) u Sredačkoj i dr. Muzika koja se puštala u diskotekama bila je drugačija od one koja je bila aktuelna u prethodno opisanim decenijama. u diskotekama nije bila praksa da nastupaju bendovi već disk džokeji (DJ) koji su puštali muziku sa ploča i sami birali redosled pesama. Među prvim disk džokejima u našoj prestonici isticali su se: Saša Radosavljević, Borislav Mitrović i Radivoje Petrović.[5]
Diskoteke su sedamdesetih zamenile igranke iz prethodnog perioda. iako je igranki bilo i dalje, atraktivnije je bilo otići u disko klub. velika popularnost klubova opstala je dugo, pre svega iz velike isplativosti onome ko ih je posedovao. Ulaz se često naplaćivao i bilo je lakše i jeftinije angažovati (kao i danas) samo jednog čoveka koji će puštati muziku, nego čitav bend. Za razliku od igranki, gde je piće počelo da se toči i naplaćuje tek u drugoj polovini šezdesetih, diskoteke su (i dalje) nezamislive bez šanka, što je velikim delom privlačilo posetioce.
Reference
uredi- ^ Klajn, Ivan; Šipka, Milan (2007). Veliki rečnik stranih reči i izraza. Novi Sad: Prometej. str. 379.
- ^ Kovačević, Krešimir, ur. (1966). „Diskoteka”. Muzička enciklopedija, I tom. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod. str. 452.
- ^ Lučić-Todosić, Ivana (2002). Od trokinga do tvista. Beograd: Srpski geneaološki centar. str. 35−40; 84−86; 106−112.
- ^ Dujović, Marijana (2019). Energija slobode: stvaralačka biografija Đorđa Marjanovića. Beograd: Clio. str. 133−135.
- ^ Đokić, Marija (2004). Disko klubovi u Beogradu 1967–1981 [seminarski rad, rukopis].