Običaji Torlaka u jugoistočnoj Srbiji

Još pre tri stotine godina za Torlak i Torlake se znalo ne samo u bližoj okolini (u susednim predelima), već znatno dalje – do Carigrada i" najudaljenijih krajeva Vlaške; svuda tamo dokle su stizali pečalbari "odi Torlačko". Sami su se predstavljali kao Torlaci, a svoj predeo nazivali Torlačko. Tada nije bilo uobičajeno da se seoska naselja i predeli identifikuju prema gradskim naseljima kojima gravitiraju. Znalo se za Resavu, Toplicu, Dobrič, Mačvu, Stig, Jadar, Župu, Jablanicu, Šumadiju, Zaplanje, a u susedstvu Torlaka za Lužnicu, Svrljig, Zagorje, Šopsko i Znepolje.

Običaji i tradicija Torlaka

Geografsko poreklo stanovništva Kraljevine Srbije krajem 19. i početkom 20. veka (crvenom bojom označeno šopsko ili torlačko stanovništvo)

U crkvu ili manastir išlo se najčešće kada slave na sabor. Sem pričešća, koje se obavljalo u crkvi ili kod kuće, ostale obrede obavljali su na obrocima u polju, ili su kaluđeri dolazili i obrede obavljali kod njihovih kuća. Torlaci su vere pravoslavne, sem Cigana. Treba istaći da je krsno ime slavio svaki rod, da se običaj prenosio sa praroda na nove rodove pod nazivom slava. Za razliku od krsnog imena postoji i dan koji svetkuje naselje. Taj se dan zove preslava. Nju praznuje svaki stanovnik određenog naselja, bez obzira odakle je došao i kakvu je preslavu imalo njegovo bivše naseljed. Razlike u slavljenju krsnog imena između Torlaka i istog praznika u Obrenovićevoj Srbiji nije bilo. Kod preslava (zavetina) Torlaci su litije nosili na patericu, a ne na prvi dan preslaved. Svadbeni običaji Torlaka bili su veoma slični, s tim što je bilo mnogo pogađanja i otkupa oko neveste. Torlaci su praznoverni.

Praznovali su mnoge praznike, od kojih su se do danas zadržali samo neki. Svaka je nedelja u godini imala svoje ime i obeležje, a i dani su imali svoja imena i obeležja. Mnoga od tih verovanja bila su vezana za stoku i letinu, a neka za zdravlje porodice. Nameštaja u kući nije bilo. Kuća (iža), ukoliko je bila plotara, sastojala se od jednog odeljenja sa otvorenim ognjištem gde su pored ukućana noćila goveda. Kuća čatmara imala je ižu sa otvorenim ognjištem, sa jednom (retko dve) gostinskom sobom i skoro obaveznim podrumom (zevnikom). Svi ukućani spavali su u iži na zemljanom podu i obučeni. Prethodno se prostirala rogoža (često i slama ili ogrizina od sena), pa crga prostirka, a onda crga zavivka (pokrivači za krevet), a zimi još i crga ćilimarka (osnova od kučine presvučena usukanom vunom). Na torlo prostirka je mogla da bude i suva šuma. Najveća počast gostu bila je da mu se prostre nova rogoža.

Sami su proizvodili sve što im je bilo potrebno za odeću i obuću, kao i za druge kućne potrebe. Žene su tkale na ručnim razbojima. Košulje su bile od konoplje ili lana, a gornja odeća od konoplje i vune. Kupovali su jedino gajtan i svilene tkanine za svečane delove nošnje. Žene su češljale, prele, vrtkale, motale, plele, nasnovavale, uvodile u ništaljće i nabrdilo, tkale na nožnom razboju platna i crge, prtenice, plele šalove, džempere, jelečeta, rukavice, čarape i naglavće, kapuljače i krpe za glavu. Abadžija je odsedao u kuću, uzimao meru muškim i ženskim članovima domaćinstva, krojio domaćinov materijal i ručno šio pantalone, džamadane, kapute, jelečetija (prsluke), jeleke i breveneke, gunjeve i opandžake, a za žene još i sukna i kolije. Rabadžijama je krojio i šio naglavke od prtenice, krojio navošta i pravio kapuljače. Glavu su pokrivali najčešće šubarom od ovče ili jagnjeće kože. Opanke su sami izrađivali od suvih svinjskih koža.

Higijena nije bila jača strana Torlaka. Ishrana je bila dosta oskudna. Jagnjeće meso se nije jelo do Đurđeva dana. Postili su se sve postove, a posebno još sreda i petak. Hleb je bio osnovna namirnica, iako se dosta trošio i kačamak, kao i moruznica (proja). Još i danas se čuje da se neko žalio kako nije jeo hleb ceo dan, a u stvari hoće da kaže da nije ručao. Seljaci u polju se još uvek pitaju: "Jedoste li leb?", ili: "Če jedemo li leb danska?" umesto da pitaju "Hoćemo li da ručamo"?

Društveni život je bio siromašan: kad se dobije vreme u toku dana išlo se na pomale u komšiluk, zimi se odlazilo u susedno selo na posedvk, s jeseni su na glasu bile sedenće, nedeljom i praznikom izlazilo se na oro, a kad slavi crkva ili manastir odlazilo se na sabor. Jednom godišnje, onaj ko je bio privilegovan, odlazio je na pirotski vašar (panadžur). Na svetkovinama su nosili svečane delove nošnje, posebno žene. Za svaku priliku postojale su prigodne pesme, a od muzičkih instrumenata koristile su se gajde, duduk, dvojće, covara, okarina, drmbolj, tupan, gusle javorove i kasnije ćemane.

Deca su rasla i igrala se po livadama i pašnjacima čuvajući stoku, ali bez igračaka. Za igru su koristila prut i kamen, divljakuše (kruške, jabuke, džanarike), šumske plodove žir i šišarke, ali i sopstvene kape. Deca su bila i bez zaštite od zaraznih bolesti i epidemija, jer preventivnih mera nije bilo: harale su boginje, difterija, dizenterija, kolera, grip i druge bolesti. Natalitet je bio visok, ali i smrtnost. Podaci iz druge polovine XIX veka pokazuju da je na prvorotkinje dolazilo samo 10-12% dece godišnje, na majke od 1–4 porođaja 45%, na majke sa 5-6 porođaja 50% i na majke sa devet i više porođaja oko 5%. Bilo je majki sa 10, 12, 13, 15, 17, pa čak i sa 18 porođaja. Blizanci su činili oko 2%. S druge strane, najveći broj smrtnosti bio je kod odojčadi, pa onda do treće, pa do pete i desete godine, to jest ostajalo je samo ono dete koje izdrži sve što druga deca nisu mogla: prirodno odabiranje. ljudi su se mirili s tim, tražeći izlaza i y zaštitnim imenima. Sećam se kako je moja baba Milenka tešila jednu mladu majku koja je izgubila odojče: "Nemoj, čeri, da mukuješ. Odi moju majću sam slušala da mladi ne trebe da pate. Bog če nji dade drugo dete da si ture na mesto. Gledete si stočicutu. Ona da vi je živa i zdrava da ima s kvo da se preranite, a detence če si dojde, tova si je božja rabota".

Literatura

• Torlak : pojam i granice : poreklo imena : stanovništvo : rečnik ličnih imena do 1878. godine