Википедија

Obnoviteljstvo

Obnoviteljstvo (zvanični naziv - Ruska pravoslavna crkva; kasnije - Pravoslavna crkva u SSSR-u, takođe Živa crkva, Obnoviteljska crkva) - je raskolnički pokret u Ruskoj pravoslavnoj crkvi 1922-1940-ih godina. Nastala je u maju 1922. godine, kada je, na inicijativu i uz aktivno učešće državnih organa Sovjetske Rusije, grupa pravoslavnog sveštenstva, koja je uzela naziv „Živa Crkva“, pokušala da ukloni predstojatelja Ruske Crkve Patrijarha, Moskve i cele Rusije Tihona, iz crkvene uprave, za koju su formirali „Višu crkvenu upravu (VCU). Hapšenje patrijarha Tihona, prestanak funkcionisanja patrijaršijske crkvene uprave i podrška sovjetskoj vlasti (uključujući njene represivne organe) doveli su do brzog rasta obnoviteljstva. Tokom 1922-1923, više od polovine ruske episkopije i parohija bilo je potčinjeno obnoviteljskim strukturama. Međutim, puštanje patrijarha Tihona iz zatvora u leto 1923. godine izazvalo je masovni povratak sveštenstva i mirjana u patrijaršijsku crkvu. Godine 1923. sve obnoviteljske grupe su zvanično raspuštene, a umesto HCU formiran je Sveti sinod pravoslavne ruske crkve na čelu sa predsedavajućim. Sinodom su uzastopno predsedavali: Evdokim (Meščerski) (1923-1925), Venijamin (Muratovski) (1927-1930), Vitalij (Vvedenski) (1930-1935). Posle prinudnog samoraspuštanja Sinoda u proleće 1935, isključiva kontrola je prešla na Vitalija (Vvedenskog), a oktobra 1941. na Aleksandra Vvedenskog. Početkom tridesetih godina 20. veka, kao deo opšte oštre politike uništavanja verskog života u SSSR-u, vlasti su zapravo prestale da prave razliku između obnovitelja i „tihonovca“. Tokom Velikog terora 1937-1938, masovne represije i zatvaranje crkava doveli su renovacionizam na ivicu propasti [1]. Izbijanjem Velikog otadžbinskog rata (1941) usledilo je izvesno oživljavanje parohijske delatnosti i počeli su pokušaji da se obnove eparhijske strukture obnoviteljstva. Septembra 1943. država je sankcionisala i pomogla rukovodstvu „stare crkvene orijentacije“ na čelu sa mitropolitom Sergijem (Stragorodskim) u održavanju arhijerejskog sabora za izbor patrijarha, nakon čega je država postavila kurs za likvidaciju obnoviteljskih struktura: obnovitelji su počeli masovno da se sele u Moskovsku patrijaršiju. Smrt Aleksandra Vvedenskog 1946. godine smatra se krajem obnoviteljstva, iako je poslednji nepokajani obnoviteljski jerarh Filaret (Jacenko) umro 1951. godine [2].

Aleksandar Vedenski - jedan od glavnih ideologa obnoviteljstva

Obnoviteljstvo se smatra reformskim pokretom koji je nastao u verskoj reformaciji kasnog 19. i početka 20. veka [3], ali savremeni crkveni istoričari to osporavaju. Iako su u početnom periodu ideolozi obnoviteljstva donosili programe crkvenih reformi, ali sa izuzetkom uvođenja venčanog episkopata i ponovne ženidbe sveštenstva, ili uopšte nisu sprovedeni, ili su bili skraćeni [1]. Prema savremenim istraživačima u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, glavni sadržaj pokreta obnove bilo je priznanje „pravde socijalne revolucije koja se dogodila u zemlji“, sporazum sa novom vladom u Sovjetskoj Rusiji, zahtev za uspostavljanje „simfonije” sa njom, želju za nacionalizacijom Crkve, i aktivnu saradnju sa novim vlastima[4][5].

Početak raskola

uredi

Pripremajući se za oduzimanje crkvene imovine, boljševičke vođe (pre svega L.D. Trocki) su odlučile da hitno „mobilišu“ sveštenstvo lojalno vlasti, dovedu ga do potpunog raskida sa najvišim crkvenim vlastima i stvore marionetske crkvene uprave u centru i lokalno potpuno pod kontrolom režima. U noći 12. maja 1922. godine, protojerej Aleksandar Vedenski, koji je stigao iz Petrograda, sa dvojicom svojih istomišljenika Vladimirom Krasnickim i Jevgenijem Belkovim, u pratnji službenika GPU, stigao je u Trojicki kompleks na Samotjoku, gde je patrijarh Tihon tada je bio u kućnom pritvoru. Optužujući ga za opasnu i nepromišljenu politiku koja je dovela do konfrontacije između Crkve i države, Vedenski je zahtevao da se Tihon odrekne svojih ovlašćenja prilikom hapšenja. Posle izvesnog razmišljanja, Tihon je potpisao rezoluciju o privremenom prenosu crkvene vlasti od 16. maja na mitropolita Jaroslavskog Agafangela (Preobraženskog).

Dana 14. maja 1922. godine u Izvestijama se pojavio „Apel verujućim sinovima Ruske pravoslavne crkve“ koji je sadržao zahtev za suđenje „izvršiocima crkvenog pustošenja“ i izjavu da se okonča „građanski rat Crkva protiv države.”

Predsednik Saveta za poslove Ruske pravoslavne crkve G. G. Karpov obratio se 15. avgusta 1944. Staljinu, Molotovu i Beriji sa predlogom da se „ubrza proces sloma obnoviteljstva“. Kao rezultat toga, do kraja rata, obnoviteljima su ostale samo dve parohije - crkva Pimena Velikog u Novim Vorotniki (Novi Pimen) u Moskvi, gde je služio Aleksandar Vedenski, nastavljajući da sebe naziva mitropolitom i prvojerarhom, ukrasivši svoju ličnost sa četiri panagije. U njegovoj jurisdikciji je sačuvana i parohija u Uljanovsku, gde je služio Vedenski tokom evakuacije [6].

Smrću Aleksandra Vedenskog, koja je usledila 25. jula 1946. godine, završen je proces konsolidacije Ruske pravoslavne crkve. U to vreme, skoro sve obnoviteljske parohije i sveštenstvo bili su pripojeni Moskovskoj patrijaršiji. Ostalo je nekoliko episkopa koji su odbili da se pokaju ili, iz kanonskih razloga, nisu bili primljeni u Rusku pravoslavnu crkvu, ali više nisu mogli bitnije da utiču na stanje stvari. Poslednji jerarh obnovljenac bio je Filaret (Jacenko), koji je umro 1951. godine i nosio titulu mitropolita Krutičkog u obnoviteljstvu [7].

Odnos sa pomesnim crkvama

uredi

Da bi potvrdili ispravnost izabranog kursa u očima čitavog hrišćanskog sveta, obnovioci su pridavali izuzetan značaj odnosima sa drugim pravoslavnim crkvama [1]. Predstavnici Carigradske i Aleksandrijske pravoslavne metohije u Moskvi priznali su kanonski status obnovitelja kao pomesne pravoslavne crkve u Rusiji. Predstavnik carigradskog patrijarha i arhiepiskopa sinajskog, arhimandrit Vasilije (Dimopulo) i predstavnik patrijarha aleksandrijskog, arhimandrit Pavle (Katapodis), skoro od samog početka raskola, primili su raskolnike u službama, uključujući i obnoviteljskog sveštenstva [8], i imao evharistijsku komunikaciju sa obnoviteljskim sinodom. Istovremeno, Carigradska patrijaršija je „za to znala i ni na koji način mu nije zamerila.

Intervencija Carigradske patrijaršije samo je pogoršala ionako izuzetno težak položaj Patrijaršijske crkve u Rusiji i zamalo dovela do potpunog raskida između dve Patrijaršije. Prema rečima sveštenika Aleksandra Mazirina, stav Carigradske patrijaršije u pogledu obnoviteljskog raskola bio je 20-ih i 30-ih godina 20. veka određen ne toliko crkveno-kanonskim principima koliko političkim faktorima: u osnovi, Carigradski patrijarsi su naginjali onima koji su imali bolje odnose sa sovjetskom vlašću [9].

Od četvorice istočnih patrijarha samo antiohijski patrijarh nije stupio u opštenje sa obnoviteljima. Ovo se verovatno može objasniti činjenicom da je u Antiohijskoj crkvi, od početka 20. veka, jerarhija prestala da bude pod kontrolom Grka [10].

Međutim, postepeno, kako se progon Crkve u SSSR-u pojačavao, pitanje odnosa sa istočnim patrijarsima i za Moskovsku patrijaršiju i za obnovioce postajalo je sve manje aktuelno. Nema podataka o bilo kakvim kontaktima ruskih crkvenih krugova sa Istokom u drugoj polovini 1930-ih.

Izvori

uredi
  1. ^ a b v Lavrinov, Valeriĭ; Lavrinov, Valeriй (2016). Obnovlencheskiĭ raskol v portretakh ego dei︠a︡teleĭ. Moskva. ISBN 978-5-9906510-7-4. OCLC 964451353. 
  2. ^ „OBNOVLENČESTVO • Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя - эlektronnaя versiя”. bigenc.ru. Arhivirano iz originala 20. 06. 2022. g. Pristupljeno 02. 03. 2022. 
  3. ^ Яkovleva, Svetlana Ivanovna (2020). „STRUCTURAL APPROACHES TO ASSESSING THE TOURIST IMAGE”. Vestnik Tverskogo gosudarstvennogo universiteta. Seriя: Geografiя i geoэkologiя (3(31)): 79—86. ISSN 2226-7719. doi:10.26456/2226-7719-2020-3-81-88. 
  4. ^ Mazыrin A., svящ. Sovetskoe obnovlenčestvo: cerkovnый fenomen ili instrument gosbezopasnosti? // Gosudarstvo, religiя, cerkovь v Rossii i za rubežom. — 2019. — № 1—2. — S. 226—248.
  5. ^ Iereй Ilья Solovьёv «„Obnovlenčeskiй“ raskol i liturgičeskie reformы» // «Cerkovnый vestnik». — № 12 (385). — iюnь 2008.
  6. ^ Kozerenko, Anastasiя (2011). „Alьfa i omega: idiomы s odinakovoй vnutrenneй formoй v russkom, angliйskomi nemeckom яzыkah”. Oslo Studies in Language. 2 (3). ISSN 1890-9639. doi:10.5617/osla.63. 
  7. ^ Patroeva, Natalia (2020). „Book review: Dictionary of the XXth century Russian poetry language. Volume VII. From rainbow to fig-tree: edited by Shestakova L. L., Kuleva A. S., Gik A. V. Moscow: Izdatel'skii Dom IaSK, 2017. 1064 p. (Studia philologica)”. Cherepovets State University Bulletin. 1 (94): 226—229. ISSN 1994-0637. doi:10.23859/1994-0637-2020-1-94-20. 
  8. ^ „Paškov N.O. Vliяnie obnovlenčeskogo raskola na stanovlenie Ukrainskoй Pravoslavnoй cerkvi v 1917-1932 gg.”. Genesis: istoričeskie issledovaniя. 9 (9): 131—141. 2017. ISSN 2409-868X. doi:10.25136/2409-868x.2017.9.23978. 
  9. ^ „Konstantinopolьskaя Patriarhiя i obnovlenčeskiй raskol”. bogoslov.ru (na jeziku: ruski). 
  10. ^ „Svящennik Aleksandr Mazыrin. Konstantinopolьskaя Patriarhiя i obnovlenčeskiй raskol / Pravoslavie.Ru”. pravoslavie.ru (na jeziku: ruski). 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Обновитељство&oldid=26956763”