Opsada Montsegura
Opsada Montsegura je bila devetomesečna opsada zamka Montsegur u posedu katara koju je izvršila francuska kraljevska vojska počevši od maja 1243.[1] Nakon što se zamak predao, oko 210 katarskih perfekata i nepokolebanih vernika je spaljeno na lomači 16. marta 1244.[1]
| Opsada Montsegura | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 | |||||
| |||||
Pozadina
urediIako je Katarski krstaški rat bio okončan Pariskim mirom 1229, lokalni otpor se nastavio. Katarska crkva je još uvek mogla da deluje i da se suprotstavlja teroru inkvizicije koja je prožimala Langdok. Katarski biskup Gilaber de Kastr je 1232. zatražio od Remona od Perija dozvolu da Montsegur načini sedištem Katarske crkve.[1]
Kao utočište za katare Montsegur je stekao simbolični i strateški značaj u pružanju otpora Katoličkoj crkvi i francuskoj vojsci u narednim godinama.[2] Remon VII Tuluski je 1241. lažno pokušao da zauzme Montsegur, prvenstveno da bi uverio kralja Luja IX i Katoličku crvku u svoju odanost. U to vreme u Montseguru je živelo oko 500 osoba.[3]
U kontekstu oksitanskog otpora i moguće vezano za Remonovo pokušaje da se oslobodi stega Pariskog mira, dvojica predstavnika inkvizicije, Vilijam Arno i Stefan de Sen Tiberi, kao i njihova pratnja, ubijeni su od strane oko 50 osoba iz Montesegura i igznanika u Avinjonetu 28. maja 1242.[4] Ovaj događaj je doveo do odluke da se pošalje kraljevska vojska da se eliminiše ovo katarsko utičište.
Opsada
urediU maju 1243. senešal Igo de Ars je poveo kraljevu vojsku od oko 10.000 vojnika protiv zamkakoji je branilo oko 100 vojnika i koji je bio dom katarski perfektperfekata (koji kao pacifisti nisu učestvovali u borvi) i izbeglicama.[1] Mnoge id izbeglica bili su katarski vernici koji su živeli u kolibama i pećinama na planini izvan tvrđave. Početna strategija je bila da se opsednu zamak u očekivanju da će nestati vode i hrane, što se ranije pokazalo kao uspešna strategija za krstaše.[2] Međutim, branitelji su bili dobro snabdeveni i uspevali su da drže otvorenim linije snabdevanja, pošto si je podržavalo mnogo lokalnog stanovništva, a čak su im pristigla pojačanja. Zato je na kraju odlučeno da se zamak napadne direktno, što je bio težak zadatak zbog njegovog zaštićenog položaja visoko na masivnoj krečnjačkoj steni. Nakon brojnih neuspeha, baskijski plaćenici su uspeli da zauzmu položaj na istočnoj strani brda nasuprot depresije, što im je omogućilo izgradnju katapulta za bacanje stena.[1][2] Ovo je primoralo izbeglice koji su živele izvan zidina zamka da se povuku unutra, što je otežalo životne uslove. Navodno zahvaljujući izdaji, otrkiven je prolaz koji je ppružao pristup barbakanu koji je osvojen u martu 1244. Katapult je sada pomeren bliže i uslovi za život unutar zamka su se pogoršali usled danonoćnog bombardovanja. Kada je propao pokušaj branilaca da isteraju napadače iz barbakana, branioci su dali signal da su odlučili da pregovaraju o predaji.[2]
Predaja
urediUslovi predaje su brzo odlučeni: svim ljudima u zamku je dozvoljeno da odu, osim onima koji neće da se odreknu svoje katarske vere, uglavnom perfektima. Proglašeno je dvonedeljno primirje. Poslednje de nedelje su provedene u molitvama i u postu. Jedan broj branilaca je odlučio da se pridruži broju od oko 190 perfekata i primili svoj konsolamentum, što je uvećalo ukupan broj katarskih vernika čija je sudbina bila da budu spaljeni na između 210 i 215.[2] Grupa je 16. marta, predvođena biskupom Betranom Martijem napustila zamak i otišla na mesto gde je primljeno drvo za lomaču. Nisu bili potrebni kolci, već su katari dobrovoljno uskakali u vatru.
Ostatku branilaca, uključujući i onima koji su učestvovali u ubistvu inkvizitora, bilo je dozvoljeno da idu, među njima i Remonu de Pereiju, koji će kasnije, kao i drugi, biti podvrgnut, inkviziciji. Tvrdi se da je tri ili četiri perfekata preživelo opsadu; oni su napustili zamak kroz tajni prolaz da bi uzeli blago koje su katari zakopali u obližnjoj šumi nekoliko nedelja pre predaje.[2] Blago nije sadržalo samo materijalne vrednosti, već i dokumente i možda relikvije. Ništa o njegovom sadašnjem mestu boravka nije poznato.
Posledice
urediKatarstvo je nastavilo da deluje u Langdoku još mnogo decenija, ali je izgubilo svoju organizaciju, i pod pritiskom inkvizicije, sledbenici koji nisu zarobljeni su se preselili u druga mesta, poput Španije i Italije gde su uslovi bili manje ugnjetavajući.[2] Zamak Montsegur je srušen. Današnje ruine su ostaci francuske pogranične tvrđave iz kasnijeg perioda.
Na podnožju planine na Polju spaljenih moderna stela obeležava smrt žrtava. Na njoj je napisano "Als catars, als martirs del pur amor crestian. 16 de març 1244" (Oksitanski jezik "Katari, mučenici čiste hrišćanske ljubavi. 16. mart 1244.").
Reference
uredi- ^ a b v g d Lebédel, Claude (2011). Understanding the tragedy of the Cathars. Editions Ouest-France. str. 109f. ISBN 978-2-7373-5267-6.
- ^ a b v g d đ e Oldenbourg, Zoe (2006). Massacre at Montsegur. A History of the Albigensian Crusade. (1961). Phoenix. str. 340ff. ISBN 978-1-84212-428-4.
- ^ Sumption, Jonathan (1978). The Albigensian Crusade. Faber and Faber. str. 237. ISBN 978-0-571-20002-3.
- ^ Zoe Oldenbourg, ibid. pages 332ff
Literatura
uredi- Sumption, Jonathan (1978). The Albigensian Crusade. Faber and Faber. str. 237. ISBN 978-0-571-20002-3.
- Oldenbourg, Zoe (2006). Massacre at Montsegur. A History of the Albigensian Crusade. (1961). Phoenix. str. 340ff. ISBN 978-1-84212-428-4.
- Lebédel, Claude (2011). Understanding the tragedy of the Cathars. Editions Ouest-France. str. 109f. ISBN 978-2-7373-5267-6.