Opsada zamka Takato

Opsada zamka Takato
	Deo Sengoku perioda
	; Japan oko 1570. Teritorija klana Oda obojena je žuto, klana Tokugava narandžasto, a klana Takeda smeđe. Bitka je vođena u jugoistočnom delu provincije Šinano.
Vreme	2. mart 1582. (po lunarnom kalendaru).
Mesto	istočni deo provincije Šinano, Japan.
Uzrok	Kampanja Oda Nobunage i Tokugava Ijejasua za osvajanje provincija Šinano, Suruga i Kai od klana Takeda(februar-mart 1582).
Ishod	Pobeda klana Oda.
Teritorijalne; promene	provincija Šinano osvojena, provincija Kai pala bez otpora (2-11. marta 1582).
Sukobljene strane
Klan Oda; Klan Tokugava	Klan Takeda
Komandanti i vođe
Oda Nobutada;	Takeda Morinobu †;
Jačina
30.000 ;	400;
Žrtve i gubici
znatni	cela posada, mnogo civila

Opsada zamka Takato (jap. 高遠城の戦い) bila je jedna od poslednjih bitaka klana Takeda protiv snaga Oda Nobunage. Jedino uporište klana Takeda u provinciji Šinano koje je pružilo bilo kakav otpor Nobunaginoj poslednjoj invaziji na domen Takeda (februara 1582), zamak je osvojen na juriš 2. marta 1582.^[1]

Pozadina uredi

Rat klana Takeda protiv Oda Nobunage počeo je 1572. bitkom kod Mikatagahare, gde je Takeda Šingen, gospodar provincija Kai, Šinano i Suruga, pobedio kombinovane snage Oda Nobunage i Tokugava Ijejasua u provinciji Totomi.^[1]

Šingenov naslednik Takeda Kacujori je odlučno poražen u bici kod Nagašina (1575), izgubivši više od 10.000 ljudi i svoje najsposobnije generale. Međutim, zahvaljujući Nobunaginom angažovanju na drugim frontovima (uglavnom njegovom ratu protiv Iko-Ikija 1570-1580), Takeda Kacujori je uspeo da očuva porodične posede i do 1582. klan Takeda se i dalje smatrao lokalnom silom u istočnom Japanu, držeći provincije Kai, Šinano i Suruga. Međutim, do tada je njihova snaga u velikoj meri potrošena na više od 10 godina rata sa Oda Nobunagom i Tokugava Ijejasuom: njihovi ratnici bili su rasuti u malim garnizonima duž neprijateljskih granica, seljaci iscrpljeni regrutacijom i prekomernim oporezivanjem, a njihove pristalice i saveznici obeshrabreni i kolebljivi. Tako, kada je nastupilo vreme konačnog obračuna, Nobunaga je imao 15 najbogatijih provincija u Japanu protiv tri siromašne i iscrpljene provincije klana Takeda.^[1]

Nobunagin pohod na Šinano uredi

1. februara 1582. (po lunarnom kalendaru) Kiso Jošimasa, jedan od vazala Takeda u provinciji Šinano, prebegao je u Oda Nobunagi. U odgovor, 2. februara Takeda Kacujori i njegovi generali napustili su svoju prestonicu blizu Kofua u Kaiju i ušli u Šinano sa oko 15.000 ljudi, utvrdivši se kod Suve. 3. februara, Oda Nobunaga je odlučio da izvrši invaziju na Takeda domen sa svih strana: Tokugava Ijejasu je trebalo da napadne provinciju Suruga, Hodžo Uđimasa je imao da napadne iz Kantoa, a Nobunagin naslednik Oda Nobutada iz Minoa. Utvrde Takeda na granici Minoa pale su izdajom 6. februara i već 12. februara Oda Nobutada je ušao u provinciju Šinano, predvodeći trupe iz Minoa i Ovarija, napredujući ka severoistoku. Uz put, Takeda zamkovi Macuo i Ida su se predali bez borbe (14. februara), a neki zapovednici su prebegli Oda Nobutadi, pre svih Ogasavara Nobumine iz Macua. Jedina borba je vođena kod zamka Jagohara (16. februara), gde je klan Takeda izgubio oko 40 samuraja. Zamak Ošima dalje na severoistoku je pao bez borbe, dok je lokalno stanovništvo iz provincije Šinano pohrlilo Nobutadinoj vojsci i pozdravilo ih kao oslobodioce.^[1]

U međuvremenu, 25. februara, glavna tvrđava Takeda u Surugi predala se izdajom svog komandanta Anajama Baisecua, sestrića Takeda Šingena, koji je do tada bio jedan od glavnih vazala klana Takeda. Pošto su Nobunagine snage stigle do središta provincije Šinano bez ikakvog otpora, a glavne pristalice Takeda u Šinanu i Surugi prebegle neprijatelju, 28. februara Takeda Kacujori se povukao iz Šinana u svoju matičnu provinciju Kai, kako bi zaštitio zamak Šinpu, novu prestonicu klana Takeda. Kacujori je preselio svoje sedište u zamak Šinpu u decembru 1581, pošto je stara prestonica Takeda u Kofu-u bila praktično neodbranjiva - ne zamak već obična jednospratna velikaška palata branjena samo jednim šancem (koju je izgradio Kacujorijev deda Takeda Nobutora 1519), pošto su se glavari Takeda iz prethodnih generacija u odbrani oslanjali na svoju konjicu, a ne na utvrđenja.^[1]

Bitka uredi

Nagoja

Ivamura

Takeda

Kozuki

Kijosu

Miki

Kanegasaki

Kuroi

Akeči

Sunpu

Obama

Jakami

Suva

Vake

Šigi

Negoro

Amagasaki

Nara

Koide

Futoge

Totori

Namazue

Kataoka

Sakamoto

Savajama

Ičijodani

Najvažnije bitke Sengoku perioda (1467-1615) na mapi centralnog Japana. Ukršteni mačevi označavaju bitke, zamkovi opsade, a imena napisana velikim slovima provincije.

Prvog marta 1582, vojska Oda Nobutade stigla je do zamka Takato u istočnom Šinanu, koji je branio Takeda Morinobu (takođe poznat kao Nišina Morinobu), peti sin čuvenog Takeda Šingena. Takato je bio čvrsta planinska tvrđava zaštićena strmim liticama sa tri strane (osim pozadi) i rekom Fuđisava koja je štitila istočni i severni prilaz: put koji je vodio do glavne kapije bio je teško prohodan čak i za jednog jahača.^[1]

Iako su branioci u velikoj meri računali na prirodne prepreke za odbranu zamka, vojska Oda Nobunage imala je izdajnike iz klana Takeda na svojoj strani: tako je izdajnik Ogasavara Nobumine iz Macuoa odveo napadače do gaza u reci Fuđisava nizvodno i pokazao im put do najmanjeg zaštićene zadnje strane zamka.^[1]

U zoru 2. marta 1582. godine, dok je deo vojske Oda napao glavnu kapiju da privuče branioce, ostatak vojske je napao pozadinu zamka. Posle nekoliko sati bitke ispred glavne kapije, preostali branioci su se povukli u zamak. U međuvremenu, Oda Nobutada sa svojim telohraniteljima srušio je palisadu na zadnjoj strani i provalio u unutrašnjost zamka. U dvorištu i zgradama zamka usledila je žestoka bitka, a branioci su se borili do poslednjeg, uključujući žene i decu (supruga samuraja Suva Šoemona je zabeležena u Hronici gospodara Nobunage po svojoj neviđenoj borbi mačem, dok je jedan dečak iz uskog prolaza kuhinje zamka oborio brojne napadače svojim lukom).^[1]

U očajničkoj borbi, poslednji samuraji klana Takeda su pobili svoje žene i decu, a onda jurišali na neprijatelja, boreći se do smrti. Prema Hronici gospodara Nobunage, posečeno je više od 400 neprijateljskih glava (uključujući Takeda Morinobu-a, čija je glava poslata Oda Nobunagi u Gifu), dok su napadači pretrpeli velike gubitke u mrtvima i ranjenima.^[1]

Posledice uredi

Nakon pada zamka Takato 2. marta, preostali garnizoni klana Takeda u provinciji Šinano predali su se bez borbe, a vojska Oda Nobutade stigla je do zapadne granice provincije Kai, postojbine klana Takeda. U isto vreme, Tokugava Ijejasu je upao u Kai iz provincije Suruga sa juga, vodeći izdajnika Anajama Genbu kao vodiča. U međuvremenu, Takeda Kacujori i njegova vojska od 10-15.000 u zamku Šimpu su računali da će zamak Takato izdržati još neko vreme, tako da je brz pad te moćne tvrđave za samo jedan dan izazvao ogromnu paniku među pristalicama Takeda. I generali i obični vojnici bili su paralisani željom da evakuišu svoje porodice i decu dok je neprijateljska vojska od 40-50.000 napadala Kai sa juga i istoka, tako da niko nije mislio na odbranu, nego se cela vojska razbežala u panici: svega 500-600 samuraja je ostalo sa Takeda Kacujorijem u Sinpu-u. Tako je u zoru 3. marta (u čas Zeca, oko 6 sati ujutro) Kacujori zapalio zamak Sinpu i pobegao na istok sa svojom porodicom, ostavljajući mnogo talaca iz svih važnijih porodica sa svojih poseda da izgore u zamku. Kacujorijevu grupu su sustigle i uništile snage Oda osam dana kasnije, u bici kod sela Tano (11. marta 1582), što je označilo konačni pad klana Takeda.^[1]

U međuvremenu, Oda Nobutada je 7. marta 1582. zauzeo Kofu, staru prestonicu Kaija, i pohvatao i pogubio svu porodicu, rodbinu i starije vazale Takeda Katsujorija. Svi preostali samuraji iz tri provincije Suruga, Kai i Šinano pohrlili su u Kofu i zakleli se na vernost Nobutadi, predavši taoce, a susedna provincija Kozuke predala se bez borbe ^[1] .

Napomene uredi

^ Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.

Reference uredi

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 426—441. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.

[2] Japanske hronike onog vremena navode gubitke samo znatnijih ratnika, dok se gubici prostih pešadinaca i ne pominju.

[:0-1] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Ōta, Gyūichi (2011). The chronicle of Lord Nobunaga. J. S. A. Elisonas, Jeroen Pieter Lamers. Leiden: Brill. str. 426—441. ISBN 978-90-04-20456-0. OCLC 743693801.

[1]

[a]