Википедија

Osvald Špengler

Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost.[1] Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju.

Osvald Špengler
Datum rođenja(1880-05-29)29. maj 1880.
Mesto rođenjaBlankenburg (Harc), Nemačko carstvo
Datum smrti8. maj 1936.(1936-05-08) (55 god.)
Mesto smrtiMinhen, Treći rajh
Potpis

Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnosti Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke.

Mladost uredi

Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[2] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[3] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942).

Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806—76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[4] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina.

Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici, bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea.

Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju.

Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom.

Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku.

Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod.

Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu tokom ovog perioda.

Objavljivanje Propasti Zapada (1918) uredi

Kada je knjiga izašla u leto 1918.[5] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923. podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje.

O knjizi se naširoko raspravljalo, čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“.

Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa.

Uticaj uredi

Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[6] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[7] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[8]

Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[9][10] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[11] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[12]

Posledice uredi

Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[13]

U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike.

U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“.

Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj". Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine.

Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[14] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast.

Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[15]

U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!"[16]

Poslednje godine života uredi

Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[17] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha.

Intelektualni uticaj uredi

Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Zigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[18]

  • Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa.

Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna.

  • Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[19] kao i romanopisca Malkoma Lovrija.
  • Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[20] Henrija Milera,[21] i F. Skot Ficdžeralda,[22] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[23]
  • Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[24]

Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[25][26][27]

  • Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920. godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.[28]

Reference uredi

  1. ^ „Oswald Spengler | Biography, Books, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-29. 
  2. ^ Preussische Jahrbücher v. 192, issue 93, Georg Stilke, 1923, pp. 130
  3. ^ Koktanek, Anton Mirko Oswald Spengler in seiner Zeit Beck, 1968, pp. 10
  4. ^ Koktanek, Anton Mirko (1968). Oswald Spengler in seiner Zeit. str. 3, 517. 
  5. ^ The original Preface is dated December, 1917 and ends with Spengler expressing hope that "his book would not be unworthy of the German military achievements".)
  6. ^ Wyndham Lewis, Time and Western Man (1927)
  7. ^ The Myth of the State. Yale University Press. 10. 9. 1961. str. 289. ISBN 9780300000368. 
  8. ^ Northrop Frye (2003). Northrop Frye on Modern Culture. University of Toronto Press. str. 305. ISBN 9780802036964. 
  9. ^ Prasenjit Duara, "The Discourse of Civilization and Pan-Asianism." Journal of World History 2001 12(1): 99-130
  10. ^ Neil McInnes, "The Great Doomsayer: Oswald Spengler Reconsidered." National Interest 1997 (48): 65-76.
  11. ^ Joll, James (1985). "Two Prophets of the Twentieth Century: Spengler and Toynbee," Review of International Studies, Vol. 11, No. 2.
  12. ^ Levi, Albert William (1959). "History and Destiny: Oswald Spengler and Arnold Toynbee." In Philosophy and the Modern World, Part II, Chap. IV, Indiana University Press.
  13. ^ „Patterns in Chaos”. Time Magazine. 10. 12. 1928. Arhivirano iz originala 17. 04. 2008. g. Pristupljeno 9. 8. 2008. 
  14. ^ Tate, Allen (1934). "Spengler's Tract Against Liberalism," The American Review, April 1934.
  15. ^ „Spengler Speaks”. Time Magazine. 12. 2. 1934. Arhivirano iz originala 16. 06. 2008. g. Pristupljeno 9. 8. 2008. 
  16. ^ Farrenkopf, John (2001). Prophet of Decline: Spengler on World History and Politics. Louisiana State University Press. str. 237–238. 
  17. ^ Bronder, Dietrich ♦ Bevor Hitler kam: eine historische Studie Pfeiffer, 1964, pp. 25
  18. ^ Diggins, John P. (1978). Thorstein Veblen: Theorist of the Leisure Class. Princeton U.P. str. 213. ISBN 0691006547. 
  19. ^ William J. Scheick, "The Womb of Time: Spengler's Influence on Wells's Apropos of Dolores," English Literature in Transition, 1880-1920 (1975) 18#4 pp. 217-228
  20. ^ Cather Studies (1993). Cather Studies. U of Nebraska Press. str. 92—117. ISBN 0803239106. 
  21. ^ Indrek Manniste (2013). Henry Miller: The Inhuman Artist: A Philosophical Inquiry. A&C Black. str. 10. ISBN 9781623562083. 
  22. ^ Matthew Joseph Bruccoli; Baughman, Judith (2004). Conversations with F. Scott Fitzgerald. U. Press of Mississippi. str. 83. ISBN 9781578066049. 
  23. ^ Elkholy, Sharin N. (2012). The Philosophy of the Beats. University Press of Kentucky. str. 208. ISBN 978-0813140582. 
  24. ^ Ricardo Roque-Baldovinos, "The 'Epic Novel': Charismatic Nationalism and the Avant-garde in Latin America," Cultural Critique (2001) 49#1 58-83 esp pp. 63
  25. ^ Borthwick, S.M. (2011). „Decline of Civilization: W.B. Yeats' and Oswald Spengler's New Historiography of Civilization”. Comparative Civilizations Review. ISCSC, Michigan, USA. 64: 22—37. 
  26. ^ McNaughton, D.L. (2012). „Spengler's Philosophy, and its implication that Europe has 'lost its way'”. Comparative Civilizations Review. ISCSC, Michigan, USA. 67: 7—15. 
  27. ^ Farrenkopf, J. (2001). Prophet of Decline: Spengler on world history and politics. Baton Rouge: Louisiana State University Press. 
  28. ^ Gilbert Keith Chesterton (1989) [1920]. The Collected Works of G.K. Chesterton. Ignatius Press. str. 55. ISBN 9780898702446. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Освалд_Шпенглер&oldid=27686913”